ДЕСАНТ НА ДРВАР – мит вс. истина

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Фото- historija.info/

Дана 25. маја 1944. године, у рану зору, започела је, брижљиво и у највећој тајности припремљена, једна војна операција.

Ту ће операцију, то јест догађања у тој операцији, након рата југославенска хисториографија уздизати у небеса и сврстат ће је у фамозних Седам непријатељских офанзива.

Име те операције је било “Унтернехмен Рöсселспрунг” или у преводу “Коњићев скок”.

Том операцијом су Нијемци хтјели онеспособити Врховни штаб НОВЈ. Исто тако, истим ударцем су хтјели или убити или заробити и вођу покрета отпора у Југославији, Јосипа Броза Тита.

Видјевши како су се годину раније, 1943. Савезници искрцали на Сицилији и у Италији, Нијемци су очекивали и савезничко искрцавање на Балкану. И да њемачке снаге у Грчкој не би остале одсјечене, Нијемци су постепено повлачили снаге с југа Европе. А да то повлачење не би негдје запело, одлучили су се ријешити једне мушице – југославенских партизана.

Овај пут, Нијемци су се одлучили баш за Тита. Да га или ухвате или убију, небитно. И за то су се одлучили само због једне интересантне ствари – Нијемци су сад знали гдје се он налази.

Наиме, у свим пријашњим операцијама, Нијемци никад нису имали појма ко је тамо и ко води отпор. Штовише, ни већина партизана није имала појма да је Тито међу њима. То се крило од стране Врховног штаба и то је посве разумљиво.

Но, сад су Нијемци знали гдје је и Врховни штаб и гдје је главни командант – Тито. И одлучили су се на изненадни удар – ваздушно-десантним јединицама!

За саму операцију Нијемци су ангажовали око 20 000 војника. И ништа се није хтјело препустити случају.

Ток операције није тема ове Цртице. Овдје ћу вам изнијети неколико чињеница које су југославенски митомани стварали током своје владавине у вези ове операције.

Мит 1.

Њемачке падобранске снаге су чинили припадници 500. СС кажњеничке бригаде и 2000 припадника падобранске дивизије Принз Еуген, којима је, ако успјешно извеше задатак, обећано одликовање и повратак у бивше јединице.

Овако, 7. Wаффен СС дивизија “Принз Еуген” није била никаква падобранска дивизија, него је у њеном пуном називу стајало ово – добровољачка горска.

То је била дивизија састављена претежно од такозваних домаћих Шваба (фолксдојчера), те банатских и сремских Нијемаца.

Ова јединица јест учествовала у нападу на Дрвар. То је чињеница и то стоји. Али, никако као падобранци, него као копнене трупе.

Што се тиче ове 500. СС падобранске бригаде и да је била кажњеничка, то једноставно не држи воду.

Wаффен СС у свом саставу није имао никад кажњеничке јединице, изузев јединице “Дирлеwангер”, која је током Варшавског устанка направила толике злочине, да су сами СС-овци стријељали команданте те јединице.

Да је 500. СС падобранска бригада постојала, јест. Али, војника који су кажњени је било јако мало. И то искључиво због мањка људи. Прави омјер те “кажњеничке” бригаде био отприлике 30/70. То јест да је 30% њих имало изречену неку казнену мјеру, а остали су били војници као и сви други. И није постојало никакво обећање више команде о враћању у матичне јединице. Нијемци нису ништа обећавали – они су издавали наређења.

Мит 2.

Кад су њемачке ваздушно-десантне снаге, спустивши се падобранима и једрилицама дошле у Дрвар, направили су страшан покољ цивилног становништва који је мало ко преживио. И сваки заробљени партизан је био без милости убијен на мјесту.

Ваздушно-десантне снаге су специјалне јединице сваке војске. Они су током великих војних операција претходница главне снаге која ће ту ударити. И њихов задатак је у свакој војсци и у свакој бици изненадити противника и унијети пометњу у редове. Падобранци немају времена ићи по кућама и убијати људе. Јер, нема никакве логике увјежбавати некога да скочи са падобраном да би убио неку бабу у некој босанској забити.

Да је злочина било, јест. И падобранци су у првом валу убили десетак људи. И то јер ови нису хтјели говорити.

Јер када су падобранци дошли, размахали су се Титовим фотографијама, тражећи информацију о његовом мјесту боравка. И како нико није хтио рећи, био је убијен. Али, не на стотине како се писало, него десетак њих. И то претежно млађих особа.

Мит 3.

Тито је цијелу битку провео у пећини изнад Дрвара, те је тек око подне изашао ван.

Не.

Тито цијелу битку сигурно није провео у пећини. А око поднева сигурно не би изашао ван чак и да је битку провео у пећини.

Тито побјегао чим су се падобранци почели спуштати. Било му је сасвим јасно о чему се ради и није гајио никакве илузије у вези тога што би било да га заробе. И Тито и његов штаб су готово одмах након слијетања падобранаца и једриличара побјегли из Дрвара кроз један отвор у пећини.

Јер, да су остали, не би се добро провели. Од Тита је Нијемцима остала само његова униформа.

Мит 4.

Милка Боснић

Током битке у Дрвару, посебно се истакнула једна шеснаестогодишња дјевојка Милка Боснић, која је због свог чина постала Народни херој Југославије, а чија је породица стријељана од стране падобранаца одмах чим су падобранци и слетјели.

Наиме, током битке у Дрвару, партизани су у борби користили једну заробљену талијанску танкету. И њемачки падобранци су преко отвора за гледање пребацили шаторско крило и танкета је била онемогућена дејствовати! Посада не види ништа, а макнут крило не могу јер би се изложили Нијемцима.

У исто вријеме, по Дрвару Нијемци воде заробљене цивиле. И видјевши што се догађа, Милка је искочила из колоне и стегнула шаторско крило с перископа танкете, те је партизанска посада могла наставити борбу.

Видјевши што је учинила, Нијемци су побјеснили, те су Милку, пред очима њене сестре Душанке, сасјекли бајонетима.

Прво, породица Милке Боснић није стријељана. Мајка и брат су јој погинули у Дрвару то јутро приликом бомбардовања које је претходило десанту.

Друго, замислите ово – Нијемци се боре с партизанским тенкићем, а истовремено и на истом мјесту, ти исти Нијемци спроводе заробљенике.

А то да је њена сестра Душанка то видјела је сад већ за замислит се.

Јер, како је могла видјети њену смрт, ако је прије тога била стријељана?

Но, истини за вољу, Милка Боснић је стварно постојала и стварно је убијена. Али, није сасјечена бајонетима, него је убијена из пушке. Она је, наиме, била једна од оних десетак млађих особа које су убијене одмах по доласку падобранаца. Милка је била у СКОЈ-у и ови су је одмах у старту убили кад није рекла гдје је Тито.

А прича о томе како скида шаторско крило с танкете (негдје пише и дека умјесто шаторског крила) је настала непосредно након рата. А зашто и од кога, то не зна нико. Јер, Милкина сестра Душанка тако нешто никад није споменула. А Милка је за Народног хероја проглашена 1974. године. Дакле, 30 година након споменутог догађаја, док су многи постајали Народни хероји пуно прије и за пуно мање храбра дјела.

Мит 5.

Видјевши да је живот друга Тита у директној опасности, сви припадници СКОЈ-а су зграбили оружје и изгинули су до посљедњег.

Сви припадници СКОЈ-а су послије битке масакрирани.

Сви припадници СКОЈ-а, видјевши да је живот друга Тита у непосредној опасности, зграбили су оружје и побили све падобранце.

У разним југославенским књигама које описују битку налази се један од ова три навода. А у неким и сва три одједном! И шта је сад ту истина?

Идемо неком логичком елиминацијом.

а) ако су сви изгинули до посљедњег, ко је онда побио падобранце?

б) ако су сви масакрирани послије битке, ко је онда изгинуо до посљедњег и ко је побио падобранце?

ц) ако су сви зграбили оружје и побили падобранце, тко је онда изгинуо до посљедњег и ко је онда од кога масакриран?

Мит 6.

Отто Скорзенy је учествовао у десанту на Дрвар.

Истина је да је Отто Скорзенy Дрвар видио само на мапи.

Руку на срце, Скорзенy је требао тамо бити. Али, Скорзенyја није волио генерал-пуковник Лотхар Рендулиц, главни командант те операције. И није хтио чак ни послушати савјет Скорзенyја, који је био најбољи њемачки човјек за падобранске десанте.

Наиме, Скорзенy је предлагао да се падобранци и једриличари спусте на дрварску висораван, а не у долину. Тачније, на висораван изнад пећине, тј. Титу на главу.

Наравно, Рендулиц је такав савјет одбио. И дебело се опекао с тим одбијањем.

Јер, да је послушао Скорзенyја, хисторија, каква нам је позната, била би апсолутно другачија. Јер, Тито се сигурно не би жив извукао из Дрвара.

Мит 7.

Госпа Талић

Ова фотографија је снимљена 25. маја 1944. године код Шобића Главице. И ово што сад иде је наставак мита број 2. И на тој фотографији два њемачка војника испитују заробљену младу партизанку по имену Госпа Талић.

И ова фотографија је доказ који побија апсолутно све небулозе од масовном покољу свих заробљених.

Наиме, Госпа Талић је заробљена негдје око поднева 25. маја, неколико минута након што се спустио други вал падобранаца.

Госпа Талић је тад имала 19 година. Била је заробљена и испитивана од стране Нијемаца.

Госпа Талић је умрла 1977. године у 52. години живота у Бихаћу.

Чекај мало! Како је умрла 1977. године ако су Нијемци побили све заробљенике?

Па, врло једноставно – Нијемци нису побили све заробљенике.

Деветнаестогодишња Госпа Талић је у њемачком заробљеништву провела неколико дана, а затим је пуштена. Нити је убијена, како су неке књиге споменуле, нити је повријеђена нити је на икоји начин злостављана.

А свједок овоме је сама Госпа Талић која је то и сама потврдила 1973. године у изјави за њемачки часопис Билд!

Госпа Талић је преживјела рат, али није имала никаквих партизанских привилегија. Разлог – оповргнуће службене хисториографије десанта на Дрвар као живи свједок истога!

Треба ли још што о овоме рећи осим да је цијела прича о Дрвару, с југославенске стране гледано, само још једна у низу бајки. Јер ако се за једну чињеницу докаже да није истинита, онда сумњамо у све остале.

извор: повправаистина

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас