Разговарао: мс Александар Стојановић
Кретања у планетарној политичкој арени, посматрана пре свега у контексту рата у Украјини, била су валидан повод да за Центар за истраживање безбедности (ЦИБ), своје ставове подели др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду и председник Центра за стратешке алтернативе, те бивши дописник Агенције Франс Прес (АФП) из Београда и Тањуга из Брисела.
Поводом најава украјинског министра спољних послова Дмитра Кулебе да ће Кијев захтевати избацивање Русије из Савета безбедности УН, можете ли изнети оцену, какве би импликације по међународни поредак биле уколико би дошло до тог, не нарочито реалног епилога?
Избацивање Руске Федерације из Савета безбедности УН је немогуће и свако помињање таквог сценарија има искључиво пропагандну сврху. Правно, то је потпуно неизводљиво. Политички и безбедносно, то је бесмислено и контрапродуктивно јер је Русија највећа држава на свету, прва светска енергетска сила и друга војна сила. Без Русије нема Уједињених нација. Постоји тенденција на политичком Западу да се међународне организација усклађују са западним интересима или да се, у супротном, обесмишљавају.
На тај начин политички Запад је урушио смисао Савета Европе и ОЕБС-а, а Г7 је претворен у организацију која претендује да буде „калиф уместо калифа“, односно уместо СБ УН. Запад покушава да одржи „поредак заснован на (западним) правилима“ и свако ко му се супростави се третира као преступник који заслужује санкционисање. Русија је одбацила овакав приступ далеко пре 24. фебруара 2022. године.
Годинама, ако не и деценијама уназад, говори се о клицама стварања мултиполарног света. Рат у Украјини нас пак наводи на закључак да ће планета сутрашњице можда, ако већ и није, бити биполарна. Какав је Ваш став по том питању?
Једно је сигурно: униполарног света – онаквог какав је створен после Хладног рата и у којем су САД играле улогу “светског полицајца” – више нема. Не можемо да говоримо о „униполарној ери“ јер се ипак радило о веома кратком периоду светске историје, па је стога исправније рећи да смо једно време живели у “униполарном моменту”. Он је почео распадом СССР и Варшавског пакта, доживео врхунац и почетак пада током НАТО агресије на Југославију 1999. године, а свој формални крај доживљава од 2007. године – односно тадашњег говора Владимира Путина на Минхенској конференцији и његове претње ветом на Ахтисаријев план изреченом на Самиту Г8 у Хајлигендаму.
Нису само Русија и Путин означили крај униполарности. То је демонстрирала и Кина, нарочито након доласка на власт Си Ђинпинга 2012. године и лансирања иницијативе “Појас и пут”, највећег развојног пројекта 21. века, усресређеног пре свега на незападни свет. Управо је раст Кине и њено све снажније позиционирање на политичком и безбедносном плану у последњој деценији омогућило да организације попут БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу (ШОС) добију на легитимитету и постану магнет за нове чланице.
Поставље се питање – ако већ не живимо униполарном свету, у каквом онда поретку живимо? Одговор може да буде да живимо у ери транзиције ка новом, још увек недефинисаном поретку. Немачки канцелар Олаф Шолц је у свом образложењу нове немачке спољне политике у часопису „Форин Аферс“ употребио више пута реч „мултиполарност“. Невољно, али са уверењем и стрепњом. Да ли ће свет заиста бити мултиполаран или биполаран на линијама САД-Кина, остаје да се види. Из данашње перспективе изгледа да ће ипак више имати обрисе мултиполарности.
Уколико би дошло до креирања међународне структуре са више релативно равноправних државних центара моћи, коју земљу бисте издвојили? Много се говори о Кини…
Мултиполаран свет не значи свет у којем ће сви полови бити приближно једнаке моћи. Несумњиво је да ће САД у наступајућем периоду и даље бити најмоћнија држава на свету. Међутим, по актуелним токовима, Кина ће у наредној деценији преузети примат као водећа светска економија. Уз то, она постаје и све моћнији политички и безбедносни актер. Њена иницијатива „Појас и пут“ обухвата три четвртине чланица УН, има највећу морнарицу на свету, али и све већу политичку вољу да буде присутна широм планете. Стога је недавно лансирала и две нове иницијативе – „Глобалну развојну иницијативу“ и „Глобалну безбедносну иницијативу“ – којима жели да укаже на опсег својих амбиција и интереса. Руска Федерација је показала у актуелној геополитичкој кризи да остаје незаобилазан глобални војни, енергетски и прехрамбени актер, те да је њен утицај у незападном свету и даље огроман.
Сама чињеница да три четвртине света није увело санкције Москви, односно практични ниједна држава ван „политичког Запада“ – говори у прилог овој тези. Развијају се и нови полови. Индија ће ускоро постати најмногољуднија земља на свету. Саудијска Арабија води врло интересантну политику „омнисврставања“, односно развијања веза и интеграција и са западним и са незападним актерима. Више није препозната само као интересни партнер САД, већ и као веома важан партнер Кине – која јој је главно извозно тржиште – као и Русије, с којом држи контролу над одлукама ОПЕК+ о цени нафте.
У ком правцу генерално иде свет? Каже се да се као последица међународне кризе увек јавља рат. Након ковида, сада имамо конфликт у Украјини. Да ли ће се ескалација ту завршити?
Динамика развијања нових полова постаје све непредвидљивија, самим тим и интересантнија за посматрање, али и опаснија због неизвесности која ствара нервозу међу досадашњим хегемонима. Сукоб у Украјини је дефинитивно променио свет јер је показао да Запад више не може да спроводи своју политику експанзије и ширења интереса на уштрб других великих сила. Дешавања у Сирији и Венецуели су већ раније наговештавале тако нешто. Питање Косова и Метохије и супростављање Москве и Пекинга западним циљевима да легитимишу 1999. и 2008. годину такође су део процеса који не допуштају Западу да свет усклађује са својим интересима.
С друге стране, Запад покушава да, следећи либерално-демократску идеолошку матрицу униполарног света, одржи и оснажи поделу света на „демократе и аутократе“, „добре и зле“. Неминовно је да ће у таквом контексту доћи до даљих сукоба. Неки од њих ће се водити путем рата, други за дипломатским преговарачким столовима, трећи у разним хибридним форматима – на берзама и инфраструктурним коридорима, уз употебу санкцијама и стварање коалиција, путем стратешке комуникације и вештачке интелигенције. Све то уз помало необуздану моћ транснационалних корпорација, чији интереси не морају нужно да се поклапају са државним, националним, идеолошким и цивилизацијским интересима и вредностима. Дешифровање света постаће компликовано за алгоритме којима располажемо данас.
Извор: цибезбедност.цом
