Научници са Института за технологију у Карлсруеу открили су да Wи-Фи мреже могу да идентификују и прате људе чак и када они не носе никакав уређај. Ово откриће отвара потпуно нову димензију дигиталног надзора и изазива озбиљне недоумице о приватности.
Испоставило се да било који рутер који подржава Wи-Фи 5 (802.11ац) или новији стандард може да се искористи за праћење кретања особа. Техника под називом Беамформинг Идентитy Инференце (БФИд) користи постојећи „беамформинг“ систем који омогућава рутерима да прецизније усмеравају сигнал. На основу начина на који људско тело ремети радио-таласе, могуће је формирати својеобразну радио-слику особе и пратити је у реалном времену. Све је изводљиво без икаквих камера и уз помоћ обичног, комерцијално доступног хардвера.
Током тестирања, истраживачи су пратили готово двеста испитаника са изузетно високом тачношћу, независно од правца кретања или угла из ког су били детектовани. Систем машинског учења, једном када се обучи, успева да препозна особу за свега неколико секунди.
Оно што ову технологију чини посебно забрињавајућом јесте чињеница да Wи-Фи сигнали у својој основи нису шифровани. То значи да би, у теорији, свако ко је у домету одређене мреже могао да дође до ових информација. Управо зато стручњаци упозоравају на могуће злоупотребе – од државних надзорних система, преко сајбер-криминалаца, до приватних компанија које би овакву технологију могле да користе за праћење људи без њиховог знања.
Последице по приватност су далекосежне. Присуство у простору постаје детектовано чак и онда када појединац не носи мобилни телефон или било какав дигитални уређај. „Скривање ван мреже“ на овај начин постаје готово немогуће. Истовремено, државе би у јавним просторима, попут аеродрома или железничких станица, могле да имплементирају ову технологију као дискретан алат за масовни надзор.
И приватни сектор могао би да нађе интерес у оваквим системима – компаније би пратиле кретање купаца у тржним центрима или запослених у канцеларијама, без икаквог визуелног надзора. У рукама сајбер-криминалаца, ова технологија би се, пак, могла претворити у средство за провале или уцењивање.
Све то поставља питање безбедности Wи-Фи мрежа које већ сада покривају готово сваки дом, канцеларију и јавни простор. Потреба за новим законским оквирима постаје очигледна, јер постојећи прописи регулишу углавном употребу видео-надзора, али не и „радио-надзор“ који на врата куца као нова реалност.
Ово није изолован случај. Тим са Универзитета Ла Сапијенца у Риму недавно је представио сличан систем под називом WхоФи, који је постигао више од 90 процената тачности у идентификацији особа на основу начина на који њихова тела ометају Wи-Фи сигнале. Таква открића потврђују да Wи-Фи технологија убрзано прелази границу између алата за повезивање и моћног средства надзора, чије ће импликације по приватност тек морати да буду размотрене.
