Време светосављa је сазрело. Оно је сада видљиво и опипљиво у виду Храма Светог Саве. Данас, више него икада, загледани у Храм Сећања, потврђујемо да заборав није светосавље<
Светосавље је чвор српског достојанства који се не да разрешити или дрешити. Овај чвор је неразрешив јер нас управо он држи коленопоклонима пред Богом и усправљенима пред људима. Ако би се пак разрешио, бивали бисмо богоборци – усправљени над Богом и човекопоклонци – згажени (не)људима.
Светосавље је скупа кованица, још скупљег, вреднијег значења. светосављем Срби виде колико смо заиста „скупо купљени“ (1Кор. 7, 23). Светосавље је трајно, вечно примењивање светописамских истина на српски начин, а ради живота вечнога у заједници са Богом и ближњима. Другим речима, светосавље је српски начин Богопознања. Како нема Богопознања без Богољубља, тако нема ни Богољубља без човекољубља. Светосавље је човекољубље ради Богопознања, познање Бога на српски православни начин, Богопознање на наш начин. Светосавље своју светост и жудњу за небеском Србијом под влашћу Бога јединога црпи из верности православном хришћанству, подражавању светописамских истина, док своју јединственост црпи из светитеља Саве, марљивог виноградара који је српску лозу накалемио на Божански чокот ради преображавања свога рода.
Народно благо
Светосавље није филозофија нити ће се на њу икада свести, упркос страним и све чешћим домаћим тежњама. Ако сведемо светосавље на филозофију постаје неухватљиво, неразумно, док је оно сасвим супротно – стваралаштво умивено делима. Док редовни пљувачи свега српског низводе светосавље на ниске гране, оно у дубокој народној свести чак именује и воћке, пределе и изворе. Светосавље преображава Србију и српске државе воћкама које пристижу у време празника. Најпре крећу ивањаче о Ивањдану, па петроваче о Петровдану. Тик уз њих ето видовача, о Видовдану. Илињаче су најлепше после олује и громова на Светог Илију, док су посебно тражене и ретке госпојињаре, о Празнику Успенија Пресвете Богородице. За краља је намењена краљевчица, а за попа – попадика. Наш народ по светитељу Сави крсти и изворе, долине и горе, па имамо Савин извор, Савину гору, итд. Радујмо се, јер смо народ који и јабуке и изворе Богу приноси, називајући их по Његовим празницима и Његовим Светима.
Светосавље је многоструко. Црквеним језиком, светосавље је неодступање од Боголикости, где се кајање равни поштењем. Светосавље је љубављу изоштрено послушање и богосарадња, али и богоклесање. Светосавска култура је слобода у Богу, а не слободност од Бога. Светосавље је учење и васпитавање нараштаја најпре памћењем, па затим корацима. Образовање је богообразовање. Нема важног посла пре којег не кажемо Боже помози, нек је Бог упомоћ, и не прекрстимо се.
Светосавље је народно благо а уједно и национални интерес Србије и српских држава. Светосавље је народно благо јер тече српском крвљу. Светосавље је од великог националног интереса јер побуђује родољубље, стваралаштво и задужбинарство. Светосавље је увек саборно дело, дело заједнице, јер се у односима преображавамо. Светосавље је дочек најбољих спортиста на тргу код Скупштине града. Чекање сатима у реду за мимоход поред патријарховог ковчега. Протести на мосту усред НАТО бомбардовања. Радовање када патријарх једе са гладнима. Светосавље је живљење заједничком радошћу и заједничком тугом које увезују и јачају наш заветни чвор.
Свето писмо Старог завета учи нас о склапању савеза између Бога и изабраног народа. Међутим, кад кажемо склапамо савез, то не звучи баш снажно. Јеврејски израз је много јачи и дословно значи усецање завета. Усецање је појам који препознајемо. Сви наши савези и завети дубоко су усечени у нас. Толико су заривени у заједничко народно сећање да се и данас осете и виде места усецања. Косовски завет је поред Светосавског завета, јер се темељи на жртви. Светосавље је стално плодоношење и то давање плодова до кушања вечности. Плодови се доносе срцем приправним да опонаша свога Творца, страдајућег и васкрсавајућег Спаситеља, правом жртвеном љубављу. Тако су изобилни плодови убрани на Косову, српској животворној рани, али и у другим биткама за Небеско Царство које убиру најбољи и најзрелији српски плод, попут битке на Кошарама 1999. године. Доношење плода који не пропада – завет је Христов, а и препорука светитеља Саве, и светосавља које позива на извршење, на раст у несебичној жртвеној љубави за ближње и плодоношење ради вечног и непролазног заједништва.
Жртводелно и жртвоносно светосавље је постојан раст из доброг корена и непрестано делање доброг, како за Христа и Његову Цркву, тако једнако и за ближње и оне који су у потреби. Живећи жртвоносни Светосавски завет, српски народ је баш у парку који носи име Светог Саве у Нишу, за време НАТО бомбардовања, изволео да себе и даље приноси Богу и ствара, положивши камен темељац за Храм Светом цару Константину и царици Јелени. Жртва је спасоносна оног тренутка када се подреди Богу и испуни надом на спасење. Светосавље је, поврх свега, свенародна нада на спасење, усредсређење на вечне вредности и проналажење задовољства у чињењу добровољне жртвене љубави, тај богомдани подмладак дубоког светосавског и задужбинарског корена.
Проживљено Свето Јеванђеље
Време светосављa је сазрело. Светосавље је сада и видљиво и опипљиво, и то Храмом Сећања – Храмом Светог Саве. Данас, више него икада, нетремице загледани у Храм Сећања, потврђујемо да заборав није светосавље. Сазрело је време сећања. Сазрело је време сећајног делања. Сазрело је време светосављења! Светосавље је гледати прошлости право у очи и сећајно делати. Сећајно делати значи поштовати и ширити породицу, градити српско село, јачати Србију и српске државе, учити се предању и славној историји. Сећајно делати значи преображавати сваку рану у нови калем за нови раст и плод. Светосавље је делање по сећању, а не по забораву. Светосавље је преображај набоље.
Андрић лепо запажа: „Већ одавно за мене није важно шта ко у овом нашем друштву уме да каже, ни којим речима, ни каквим тоном, него шта зна да уради, како то ради и како оно што је једном урадио уме после да одржава, усавршава и брани.“ Заиста није важно шта каже Соња Бисерко, јер нема дела да је подрже. Српски народ лепо каже да зборено није творено. Светосавље је уређено, одржавано, усавршавано и брањено, па зато није дика противницима устоличења новог митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве у трон непрестаног светосавског деловања. Сетимо се само Блажене успомене Амфилохија, вредног обновитеља делања Јеванђеља у једној од најстаријих српских области.
Свети отац Јустин Поповић каже: „Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте светосавље. Оно не зна за ‘нагодбе’, за ‘златну средину’, за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду.“
Подсетимо се да је лепота светосавља у томе што је оно проживљено Свето Јеванђеље. Дакле, делано, вршено, чињено, али и делајуће, и оно које ће се изнова делати и то делати истином и правдом. Радујмо се и веселимо се снагом светосавља, усеченом у наше жиле савезом вечним.
Даће Бог да издобри!
Димитрије Станојевић је мастер теолог. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
