Наступајућа енергетска криза коју најављују америчке санкције НИС-у наводи Србију на потребу да преиспита своју спољну политику. У Србији је на снази још увек политика “4 стуба спољне политике: Брисел, Москва, Вашингтон и Пекинг” , коју је дефинисао председник Републике, Борис Тадић, а настојао да операционализује министар спољних послова, Вук Јеремић давне 2009. године. Република Србија је на почетку имплементације те политке значајно искорачила ка истоку, када је продала НИС, руској државној фирми Газпром, а већих искорака ка Кини није било.
Стиче се утисак да је председник Тадић изгубио подршку Запада, баш због могућности да до краја операционализује ту политику. Председник Тадић је успео да прода НИС Русима 2008. године и да договори одређене инфраструктурне пројекте са Кинезима, пошто је имао успешан састанак са кинеским председником Ху Ђинтаоом, 2009. године.
Гледајући из перспективе кинеске економске експанзије коју је направио председник Вучић: Железара Смедерево, РТБ Бор, уговори за изградњу ауто-путева, реконструкција инфраструктре Железнице Србије, фабрика ауто-гума, сарадња председника Тадића изгледа минорно. Међутим, председник Тадић је добио статус професора на кинеском универзитету, као и месту у кинеским стратешким институтима, агенцијом за истраживање свемира, као зачетник сарадње Србије са Кином.
Русија је преко Газпрома остварила монопол у нафтном сектору Србије, јер Рафинерија НИС Панчево је једина рафинерија сирове нафте у Србији, што значи да сва увезена сирова нафта мора да прође кроз њу. Ту је наравно и Петрохемија Панчево, као и Метанолско-сирћетни комбИнат МСК, који Руси нису желели да купе, али им је значајан за пословање НИС, а који послује са губитком и опстаје само на субвецијама Републике Србије. НИС је у наследство Русима донео изворе нафте у АП Војводини, као и у Африци, од којих су неки били купљени од стране Југопетрола, а неки дати на поклон председнику Јосипу Брозу Титу од влада тих земаља. Овако заокружен производни процесс НИС-а, са великом мрежом бензинских станица, наслеђених од Југопетрола, оставио је Газпром у стању монопола на нафтном тржишту Србије.
Наравно, другим нафтним предузећима је дозвољен увоз сирове нафте, али сва та нафта пролази кроз руску Газпром НИС рафинерију у Панчеву, што ставља НИС у положај директног монопола на прераду сирове нафту и ограничава друга нафтна предузећа у дистрибуцији нафте, јер колико год бензинских станица други направили и колико год сирове нафте увезли, опет не могу да постигну јефтинију цену од НИС-а. Тако су сва нафтна предузећа као капиталистички украс за маску слободног тржишта у Србији. Тржиште нафте у Србији јесте руско.
Било је ту неких врло узалудних, али политички коректних покушаја према Стејт департменту, да се нафтно тржиште диверсификује у Србији и одвоји од Русије. Тако је на пример, потписан споразум са Азербејџаном у вези са нафтом и гасом, као и са електричном енергијом. Што се свих енергената тиче, највећи проблем са Азербејџаном је транспорт, који је скуп, јер немамо развијену инфраструктуру до Азербејџана, док НИС има утврђене Југопетролове руте кроз Јадрански нафтовод.
Што се тиче увоза електричне енергије и то је проблематично због преносне мреже. Колике су трансферне цене преноса од Азербејџана и како ће наш преносни систем издржати тај увоз, јер струја се договорено увози и када је произведена мора да се пусти у сyстем, а шта ако ми морамо да је примимо, а у том моменту имамо довољно из наших хидроцентрала? Онда бисмо морали да продајемо јефтино нашу струју, а да примамо скупу.
Затим смо потписали уговор за амерички гас са терминала за природни гас у Грчкој. Та врста гаса је различита од оне из Русије, који не захтева одређену прераду, а поред тога транспорт из Атине нам је проблем, морало би железницом. Сви ти споразуми су били искључиво политичке природе, а не економске.
Знали смо да је тешко оствариво да се било шта од тога реализује, али смо намигивали Стејт департмент: иако смо дали Русима монопол на нафту у Србији, ми смо спремни да купујемо из западних демократских извора. На страну што ти извори нису спремни да нама испоруче оно што нама треба у количинама које су нам потребне и у време када нам је потребно.
Ми смо показали вољу за енергијом која није руска и то је отклањало амерички притисак на Србију да се реши руског већинског власништва у НИС-у. На крају крајева, НИС и не увози толико руску нафту типа Урал, да би сада могли да кажемо да је то директно финансирање руске ратне машинерије у Украјини и руска нафта, која учествује са 20% се у том миксу може врло лако да се замени са повећањем количина са Блиског истока.
Стратешки проблем за Србију је власништво капитала НИС од стране Русије. Ми нисмо остали на формули 49% Србија: 51% Русија, него смо појачали тај однос у корист Русија за 11%. То је закомпликовало сваку причу о лаганом трансферу власништва акција у корист Србије, због стратешких интереса голог енергетског опстанка у Европи која је де факто у рату са Русијом.
Ослањање на то да председник Путин реши рат у Украјини са председником Трампом, што ће последично решити наступајућу енергетску кризу у Србији и оставити НИС у руском власништву, све мање је извесно. То је као када изгубите све утакмице у групи на Светском првенству, али чекате да неко други изгуби утакмицу са већом гол разликом, па да упаднете за даље такмичење. То је туђа игра, а не наша. Ту ништа не зависи од нас и било би несмотрено да се на туђу игру ослањамо, без резервног плана, шта ћемо ми да радимо?
Увођењем санкција НИС-у, цео један стуб српске политике је срушен до темеља и то онај руски. Што се тиче кинеског стуба, он није срушен, али је озбиљно поткопан доласком председника Трампа на други мандате у Белој кући, после једног мандата паузе.
У смирај првог мандата председника Трампа, тј. у јеку његове кампање за реизбор, председник Вучић је потписао са председником Трампом “Вашингтонски споразум”. У том споразуму је јасно наведено да се Србија између осталог, обавезује да неће дозволити да кинеске фирме развијају 5Г мрежу у Србији. Чињеница је да су све централе Телекома Србија произведене у Кини од стране Хуавеј, који је под америчким санкцијама, због кршења патентних права америчких предузећа.
То још није страшно и не може да нам се замери у Америци, али оно што нам замерају је управо 5Г мрежа, са софтвером за идентификовање лица грађана, који користе наше службе безбедности. Само су се једнога дана појавиле камере на улицама Београда, које не служе за контролу саобраћаја. С обзиром да ми имамо биометријски систем личних докумената, који је још министер унутрашњих послова Душан Михајловић купио од америчке Мотороле, прилично је јасно да је то сада упарено са Хуаwеи 5Г технологијом и софтвером за идентификовање лица. То ћемо морати све да поскидамо, комисијски уништимо и наравно купимо америчко. То јест, ако хоћемо да сарађујемо са председником Трампом. После тога и кинески стуб спољне политике ће се сам да се сруши, неће бити потребна никаква сила споља.
Чињеница јесте да смо у великим кредитима код кинеских државних фирми за инфраструктуру. Кинези неће да ризикују да погоршају односе са нама, када раскинемо сарадњу у телекомуникацијама, јер онда бисмо могли да дифолтујемо на кинеске зајмове. Овај пут ће нас дугови према Кини спасити од њеног утицаја у безбедоносном и телекомуникационом сектору. То ја критички резонујем као економиста, док би просечан грађанин размишљао: Јој, дугујемо много Кинезима, не смемо да их наљутимо и морамо да урадимо све што нам кажу. Ја кажем: Баш зато што много дугујемо Кинезима, они неће да ризикују да ми њима не платимо све зајмове и приде им одузмемо РТБ Бор, где врло лепо зарађују експлоатишући наше руде злата и бакра.
Овде на овој територији коју зовемо Република Србија држава смо ми, а не Кина или Русија. Тако да ми можемо да национализујемо и НИС и РТБ Бор. Русија и Кина нам нису суседне земље, чак су хиљадама километара далеко да би нам објавиле рат. То знају и они.
Е сад, оно што би ми требало да знамо, а све време се правимо да не видимо: Ми смо земља Југоисточне и делом Средње Европе. То нас смешта на мапу Западне цивилизације, којом доминирају Сједињене Америчке Државе, док је Европска Унија марионета САД. Зато ми можемо нешто да не послушамо Европску унију, али ако не послушамо САД, имаћемо и њих и целу ЕУ на врату, а ЕУ је свуда око нас и то на неколико стотина километара у свим правцима, за разлику Русији и Кине.
После спонтаног урушавања и другог источног стуба Тадићеве спољне политике, нама остају само она два западна: ЕУ и САД. Нажалост, иако изгледа да смо у њих много улагали, чињеница је да нисмо. Слепо смо пратили агенду у само једном аспекту онога што се од нас тражило, а то су људска права сексуалних мањина. Све остало смо игнорисали, као да не постоји. И то је делом Стејт департмент крив, јер су видели да постоји напредак у том сектору агенде, па су форсирали да имају још боље резултате. Зато су и стипендирали и школовали кадрове управо за ту намену у Србији, али су некако запоставили економски развој и сарадњу. Сада имамо одличне кадрове за људска права сексуалних мањина у Србији, али са њима не знају ни Србија, ни Стејт департмент шта ће?
Ово због тога, јер је друга администрација председника Трампа одустала од финансирања те агенде, те је само у првом дану рада Министарства за државну ефикасност (ДОГЕ) објављено да је УСАид послао 1,5 милиона УС долара за промоцију сексуалних мањина у радном окружењу. На прес конференцији је председник Трамп објавио да је обустављено 14 милиона УС долара, који су ишли преко УСАид за кампање едукације о јавним набавкама у Србији. Познато је да су јавне набавке уведене у Србији негде 2003. године и ако нас до сада нису научили ништа о њима, тешко да ће сада то успети.
Ми немамо са чиме, киме и у чему да послујемо са САД тренутно осим аутсорцинга за диспечерске центре за америчке камионе. Што се наших камионџија у Америци тиче, скоро су почели да их депортују за Србију, јер су тамо радили са туристичким визама. Тај ниво економске сарадње до сада је био низак и уопште није био промишљен и планиран.
Што се војне сарадње тиче, наше присуство у Партнерству за мир, као Б групи земаља које неће формално да уђу у НАТО пакт, јесте значајно. Ту је и сарадња Војске Србије са Националном гардом Охаја, која је војна формација која има мандате да делује у ванредном стању на америчком тлу, за разлику од Војске САД, која тај мандат нема. То је мало боља формација од Територијалне одбране Југославије, као дела оружаних снага СФРЈ.
Међутим, чак и војној сарадњи поред наше најбоље воље Американци нису препознали Србију као искреног партнера, па се наши официри КоВ не школују на Вест Поинт војној академији, нити се школују ваздухопловци на америчкој ваздухопловној академији, за разлику од официра са тзв. Косова, који се последњих година масовно школују на овим институцијама, као некада официри ЈНА. Америка улаже у образовање официрског кадра са Косова. И ту се види крах политике “4 стуба” иако је Србија најспособнији партнер у Партнерству за мир, са 30.000 војника стајаће војске, одличним капацитетима, контролом геостратешке позиције која спаја Јадран и Црно море и чак је узела кредит од Светске банке да направи свој део путног коридора за НАТО на том потезу (Драч-Приштина-Ниш), опет није препозната као кредибилан партнер.
Може се рећи да смо дали више од свих, а не добијамо исти третман. Косовски Албанци нису дали ништа, јер руку на срце, Бондстил базу су Американци сами узели и себе инсталирали ту, али их виде као партнера. Нас виде као некога ко би могао да се окрене против њих и на исправци тог мишљења би требало да радимо, ако смо већ дебело војно и финансијски загазили у тај НАТО пакт, али се само друкчије зове та наша позиција.
Са Европском унијом стојимо одлично, пре свега захваљујући куповини ескадриле од 12 француских борбених авиона “Рафал”, коју је председник Вучић закључио са председником Макроном на основу међудржавног споразума ове године. Међутим, сама подршка Француске није довољна да нас спаси да одржимо политику “4 стуба” када нас амерички стуб притисне да порушимо руски, а убрзо за њим и кинески. Подсетићу да се ЕУ одрекла јефтиног руског гаса, што има разарајуће ефекте на целокупну привреду ЕУ, поготову најразвијеније земље: Француску и Немачку, где је производња поскупела без јефтине енергије, те се затварају фабрике гиганата као што је Фолксваген.
ЕУ је то урадила по диктату Америке и жртвовала свој економски положај, те не треба очекивати од ЕУ да ће спасавати нашу сарадњу са Русијом и Кином, када буду из САД наредили да је ликвидирамо. Ми нисмо довољно велики као бивша Југославија, да бисмо били транзит између Европе и Кине, а имајући у виду да је председник Никсон отворио Кину још 1972. године, самостална експанзија Кине ка Западу је тад почела и дошла је до тога да самостално остварује своје економске интересе у Европи, без да има неку тампон државу типа Југославије.
Европи није потребан наш близак однос са Кином, те га неће ни подржати. Зато ће доћи до спонтаног рушења стубова српске спољне политике: прво руског због нафте, а затим и кинеског због 5Г технологије, с тим што ће Кинези економски опстати у Србији да послују и после комисијског уништавања Хуаwеи шпијунске опреме 5Г мреже. На то не треба гледати емотивно, него као на нови почетак. Ми морамо да будемо спремни за те евентуалности и да тим процесом управљамо са наше стране, а не да само санирамо последице процеса, а за то су потребни свесни кадрови, а не климачи главе.
Аутор: Ђорђе Стојковић, економиста
