Ђукановић се обрушио на СПЦ, Вучића, Кривокапића, позива Хрвате и НАТО у помоћ

Milo i Amfilohije
„Сматрам да су мир и стабилност региона у опасности, као и 90-их. Јер је на делу иста идеја и исти глупаво лажни алиби – заштита угрожених права Срба у регији. Мислим да је крајње вријеме за буђење свих здравих снага у регији, али и ЕУ и Америке”, истакао је Ђукановић за хрватски Јутарњи лист

Црна Гора у посљедње је вријеме у великим политичко-етничким превирањима, готово на рубу грађанског рата, између двију непомирљивих струја: једне која је тренутно на власти и која практички ради на негирању црногорске државности и нације, желећи од ње створити „Србију на мору”, и друге која по сваку цијену жели одржати опстанак црногорске државности и засебног националног, културолошког и црквеног идентитета.

Прошли је дан на Цетињу Црна Гора ходала по рубу сукоба. Страсти су се ужариле када су, упркос великим протестима и негодовању доброг дијела црногорске јавности, врх СПЦ-а и власт у Црној Гори одлучили у том граду ипак провести устоличење новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија, чиме је политичка криза, која се врло лако може прелити преко црногорских граница по цијелој регији, досегла кулминацију.

У дестабилизацији Црне Горе отворено учествује СПЦ више као идеолошко-политичка организација него црквено-вјерска, а прстом се упире и у актуални режим Александра Вучића.

О томе налази ли се Црна Гора пред могућим сукобима, је ли опасност по опстанак нације и државе заиста толика те што се може очекивати након бурних и насилних „цетињских догађаја” разговарали смо с црногорским предсједником Милом Ђукановићем.

Је ли „хеликоптерско” устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу заправо, како неки мисле, почетак коначног „обрачуна” оних снага које желе свргнути са трона Црну Гору и укључити је у тзв. српски свет те оних који желе очувати њезину државност и национални идентитет?


– Устоличење Јоаникија, митрополита десантно-хеликоптерског Цркве Србије, једна је у вишегодишњем низу епизода обновљене офaнзиве великосрпског национализма на Црну Гору. А све у складу с неугаслом стратегијом Гарашанинових Начертанија још од средине 19. вијека. Иако је и ова фаза антицрногорске агресије заснована на истим, лажним премисама негирања црногорског националног, културног и вјерског идентитета, тиме логично и потребе за независном Црном Гором, приоритетна мета је заправо грађански и секуларни карактер наше државе и њезина европска и евроатлантска оријентација.

Насилнички великосрпски национализам, ситуиран у самом сједишту државне политике Србије, дрско покушава наметнути слику о Црној Гори као другој српској држави, која је грешком и непажњом ранијег београдског државног врха остварила независност. И сада се та „грешка” покушава исправити милитантно-политичким дјеловањем преостале прекограничне инфраструктуре велике Србије – Цркве Србије, квазивјерске заједнице одговорне за већину злочина које је тај националистички пројект починио од 90-их година до данас.

Почетни успјеси дали су крила тој ретроградној клерофашистичкој менажерији: политичке су се литије уз громогласну подршку службеног Београда успјеле представити као обрана угрожених светиња и вјерских права; теократска влада Црне Горе, антицрногорска и квислиншка, у служби је посрбљивања своје државе коју освајањем Цетиња желе и симболично бацити на кољена и понизити, да је као покрајину припреме за живот у пројектираном „српском свету”, што је еуфемизам за Велику Србију.

Испоставит ће се, вјерујем, да је то почетак краја те прљаве преваре која је лажним пренемагањем о наводно угроженим правима Срба у регији, баш као и раних 90-их година, успјела парализовати пажњу европске, западне политике, будући да се истовремено проводи платформа хибридног рата Русије против Европе и НАТО-а на Западном Балкану.

Јесу ли догађања на Цетињу показала да Црна Гора хода по рубу могућих сукоба, па чак и грађанског рата како неки мисле, а својевремено сте и ви казали да ће Црногорци, ако затреба, ићи и „у шуму”?


– Бојим се да сте у праву. Није мали број оних који би жељели гурнути Црну Гору у грађанске сукобе. Али, ми смо сачували мир и учврстили мултиетнички склад и у много изазовнијим временима: у вријеме крвавог распада Југославије, у НАТО-овој кампањи на СРЈ 1999, у припреми и одржавању референдума 2006, у покушају државног удара 2016. Успјет ћемо и овај пут. Ја сам својевремено фигуративно рекао да ћемо бранити Црну Гору ако треба и одласком у шуму. Послије најновијих цетињских догађаја још чвршће стојим иза тих ријечи.

Је ли ово што се догодило на Цетињу Пирова побједа просрпских снага, како неки кажу, или потврда њихове снаге и моћи?


– Владину акцију на Цетињу назвао сам Пировом побједом већ у првом реаговању послије срамног напада и хемијског рата, досад невиђеног на овим просторима, против голоруких грађана окупљених на мирним цетињским протестима. Несретна влада, заправо обична играчка у рукама београдских државних, црквених и парадржавних структура, као што су опет они то исто у рукама Москве, била је спремна пролити крв тај дан на Цетињу само да би за то оптужили црногорске патриоте, и у крајњем мене, за њихова непочинства. Цетињска догађања протеклих дана показала су сву слабост, дилетантизам и осионост актуалне власти. Сигуран сам да је то почетак њиховог стрмоглавог пада.

Зашто мислите да су црногорска влада и СПЦ инсистирали да се, упркос напетостима па и могућој ескалацији сукоба, устоличење обави баш на Цетињу?


– Линија заповиједања офанзиве на Цетиње и Црну Гору је, макар данас, ваљда очигледна. Влада Црне Горе је сервис Цркве Србије, која је инструмент реализације пројекта Велике Србије, што је службена државна политика Београда. А Србија је политичко-сигурносна и информативна база за реализацију руских геополитичких интереса на Балкану. Добро је да им памет није врлина, па нијесу издржали да се не похвале својом улогом у тој дозлабога глупој операцији на Цетињу.

Као да смо их ми учили како да се угрувају. Уосталом, видјели сте то утркивање у саморекламирању предсједника Вучића и гласноговорнице руског МВП-а Захарове. Зашто су то чинили? Увијек из истог разлога: да Црну Гору по било коју цијену, укључујући и рат, ставе под своју контролу. Србија зато што мисли да је вријеме за нови покушај прекрајања граница на Балкану, а Русија да би послала поруку НАТО-у, ЕУ и државама у регији.

Вјеровали су да ће то завршити након прошлогодишњих избора и инсталирања њихове владе у нашој држави. Нијесу успјели, упркос огромном напору. Сјетите се само политичко-медијске лудорије – битке за Никшић, озваничене у режимским медијима Београда, и то у поводу локалних избора у том граду. Неће успјети ни сада.

Напротив, пресудили су клеронационалистичкој српској митрополији на Цетињу. Духовити Цетињани су одмах за Јоаникија рекли да је он, иако као издајник други у нашој историји с тим именом, први „достављени” митрополит. А влада је ту само била у улози услужне компаније Глово. Није само достављени, него и крвави митрополит. У тој нечасној работи је и Порфирије, први човјек Цркве Србије, обележен тим жигом, што никад неће моћи опрати, док се не извини Црној Гори и Црногорцима.

Колико је у овом тренутку угрожена егзистенција црногорске државе и нације којој се оспорава засебни етнички и црквени идентитет те који су разлози тога?


– Озбиљно су нападнути грађански и секуларни карактер државе Црне Горе и њезина европска перспектива, а тиме и сам опстанак државе. Јер, Црна Гора не може опстати осим као грађанска држава. Очекивано, најприје се проблематизује црногорски национални идентитет. Јер, ако нема Црногораца, нема ни потребе за независном Црном Гором. А, као што знате, по тој безумној теорији муслимани су измишљени народ. А Албанци ће се ваљда већ некако снаћи у прерасподјелама међу увећаним, етнички и вјерски хомогеним државама. Разлог је једноставан: без Црне Горе у „српском свету” пројект Велике Србије заувијек је мртав. Постарат ћемо се да тако и буде.

Често се спомиње да иза овакве политике дестабилизације Црне Горе стоји Русија, односно да се све догађа у четвороуглу СПЦ-Вучић-Кремљ-црногорска влада. Што мислите о томе?


– Већ сам казао. Ово није црквено него државно политичко питање. Зато Црква Србије није субјект него инструмент. А влада Црне Горе није државни орган него администрација једне квазивјерске заједнице. Зато је ово српско-руски пројект. Ми управо проживљавамо најагресивнији напад великосрпског национализма на црногорску државу и црногорски идентитет у нашој новијој историји. Овако није било ни у вријеме Милошевића.

Тада смо имали значајну подршку демократске опозиције у Србији за наш демократски пројект. А данас су једногласно против Црне Горе и власт и опозиција у Београду, њихови медији, културни, научни и пословни кругови. Сви, осим часних појединаца који храбро указују на погубност службене политике Србије по српско друштво, али и по регију у цјелини. Таквом политиком Србија је продубила непријатељство с Хрватима, Бошњацима, Албанцима. На ред су дошли Црногорци.

Проруски су медији успоредили протесте на Цетињу с украјинским Мајданом те су чак говорили о „пучу”.


– Сигуран сам да они најбоље знају гдје су и у што све прсти Москве уплетени.

Наравно, ту је и питање улоге и понашања СПЦ-а, поготово Црногорско-приморске митрополије у политици „српског света”, је ли СПЦ инструмент или покретач те политике? Многи у Подгорици тврде да је СПЦ идеолошко-политички ментор садашње црногорске владе и премијера Здравка Кривокапића.


– Већ сам казао доста тога о улози Цркве Србије. А и то о влади и премијеру Кривокапићу и врапци на грани знају. Он се, нажалост, ни не понаша као премијер. Најтачније је рећи да он ништа друго и не ради него саслужује, кади и прекађује с поповима кад му они то допусте.

Посебно ме занима јесте ли се ових дана чули с Александром Вучићем и какво је ваше мишљење о његову понашању, с обзиром на то да се говори како ви имате добре приватне односе.


– Не, зашто бих се чуо с њим? Имали смо у једном периоду конструктивне односе, и то је било у интересу и Србије и Црне Горе.

Наравно, не узимам за озбиљно његове неискрене поруке да признаје независност Црне Горе и да жели братске и пријатељске односе, док његови министри отворено говоре зашто је „српски свет” тј. Велика Србија нужност српског народа у регији чији је самозвани заштитник држава Србија. О озбиљности Вучићевих изјава најбоље свједочи тврдња да је Црна Гора покоравала Србију посљедњих 30 година и како у томе неће успјети. То је исто као да је Хитлер 1939. изјавио да неће допустити да Чехословачка покори Њемачку. А тек тврдња да скривено желимо да обновимо ЦПЦ.

Па, зар је могло отвореније и директније него што смо то најавили. И, наравно, обновит ћемо је као своје историјско неупитно право. На много цивилизованији начин него што нам је укинута од стране Београда, кад и независна Црна Гора на крају друге деценије прошлог вијека. Ни то што Вучић прича о чишћењу Београда од Црногораца није ништа ново у историји наших односа. Пред крај 19. вијека, у вријеме владе Владана Ђорђевића, Црногорцима и Циганима био је забрањен улазак у Србију.

Значи ли све ово да се Вучић „вратио” на меморандумску политику Слободана Милошевића преко које жели „анексирати” Црну Гору, колико је то опасно за цијелу нашу регију и о којим се геостратешким играма ту ради?


– Да, с тим што он сматра да је надмашио Милошевића и да је у стању остварити све оно што Милошевићу није пошло за руком. Зато сматрам да су мир и стабилност регије у опасности, као и 90-их. Јер је на дјелу иста идеја. И исти глупаво лажни алиби – заштита угрожених права Срба у регији. Мислим да је крајње вријеме за буђење свих здравих снага у регији, али и међународне заједнице, ЕУ и Америке прије свих. Док не буде касно.

Неки црногорски аналитичари кажу да сте ви лично „мета” нових власти у Црној Гори, па се спомињали и ваше могуће хапшење.


– Па то је више него јасно, не морате бити аналитичар да бисте то видјели. Влада „хиротонисана” у острошком манастиру нема другу политику до опсједнутости негирањем и разградњом свега што је Црна Гора постигла претходних деценија. Под плаштом громогласне борбе против криминала и корупције, у којој према властитом јавном признању налоге за хапшење пишу предсједник и потпредсједник владе, а не тужитељи, они заправо покушавају разбити и докрајчити сва економска, културна и институционална упоришта црногорске суверености.

Јер, то је њихова мисија. Логично, све то је праћено искомплексираним реваншизмом према свим људима, како у администрацији тако и према бизнисменима и страним инвеститорима који су доприносили значајним успјесима Црне Горе у периоду након 1996. године.

Вучић је притиснут да призна неозависност Косова, па мислите ли можда да Црна Гора може бити „компензација” Србији за Косово?


– Не бих баш рекао да је притиснут. Од кога? Та је прича и спин београдских медија ради стицања политичких поена на домаћем терену како би Вучић показао колико се он снажно опире јаким међународним центрима. То је преувеличана прича. Они се тобоже боре да врате Косово. А не би веће казне за Србију било него да им га неко врати. Они би Косово, али без Албанаца. Као што би Црну Гору, али без Црногораца.

Очигледно је да би за Београд Црна Гора била једина права компензација за Косово. Вучић често критикује бившу власт у Србији како су „пустили Црну Гору да оде” 2006. године. Као да је била дио Србије. Сјетите се што Дарко Худелист пише о Вучићу и његовој патњи дан након црногорског референдума, у каквом га је стању затекао у његовој кући. „Био је то догађај с којим се декларирани српски националиста Вучић никако није могао помирити”, закључује он.

Спомињао сам млаку реакцију Брисела, па и НАТО-а, на збивања у Црној Гори. Зашто мислите да је она таква те како сте задовољни реакцијом сусједних земаља, посебно Хрватске која је такође, чини ми се, досад била суздржана у својим реакцијама?


– То само показује у каквом се стању Европа и свијет налазе. И Западни Балкан је изван њихове пажње, а не само Црна Гора. Имају много својих пречих проблема. Рекао бих да је у међународној заједници стање много горе него 90-их. Што се Хрватске тиче, за нас је охрабрујући проактиван однос предсједника, других функционера и многих истакнутих личности политичког и јавног живота Хрватске, што ће, надамо се, утицати да међународни партнери посвете озбиљнију пажњу рефлексијама ситуације у Црној Гори на регију и Европу. У најскорије вријеме бићу у званичној посјети Хрватској, што ће бити прилика за размјену мишљења с државним врхом у Загребу о свим значајним темама, укључујући и ову.

У Црној Гори је напето па се говори да би се то могло прелити и на друге земље у регији, у првом реду на БиХ која је такође дио планова „српског света”. Је ли могуће да се понови, макар у неком дијелу, већ виђени сценарији из 90-их?


– Није само могуће, него је реално. Па, како је све кренуло 90-их? Зар БиХ није била подијељена и планирана за ликвидацију на салвети из Карађорђева? Како би се могао остварити било који великодржавни пројект у нашој регији, а да БиХ преживи? И како би се то могло догодити без рата и проливања крви?

Јесу ли могући нови избори у Црној Гори?


– Да, то је сасвим реална опција. Црна Гора мора у најскорије вријеме добити национално одговорну владу. Која ће је странка и који људи чинити, одлучиће грађани на изборима. Колико год ово једногодишње искуство мучно изгледало, на неки је начин и корисно. Људи у Црној Гори сада имају јаснију представу што је понуда на политичкој сцени наше државе. Па и кад су с правом љути на претходну власт, сад ће реалније процијенити капацитете алтернативе. И, вјерујем, заувијек одбацити патолошку мржњу као покретач промјена.

Мржња и комплекси не воде никуда. Из тога се не рађа ништа добро ни за државу, ни за грађане. Бирачи ће казнити политички сулуде идеје релативизовања црногорског антифашизма као најмаркантније карике црногорске хиљадугодишње писторије. Као и служење туђим умјесто својим националним интересима.

Шта се може даље очекивати, јер очито је да ниједна од страна не мисли попустити, и до којих граница или реперкусија то може ићи? Докле је, према вашем мишљењу, спреман ићи Вучић и они који га подржавају или потичу, поготово ако осјети да не може остварити своје планове, односно је ли Вучић спреман на дестабилизацију цијеле регије?

– Јесте ако му то Европа и Америка допусте. Ако и даље бројни лобисти, које плаћа, буду утицали колико и досад на политику најважнијих западних центара.

Јутарњи лист

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас