Инфо, Слика дана

Добри Бошњо Бакир Живковић-Јахић- Изет бег (Јахић)

Пише: Александар Манда Мандић

Жао ми Бакира и његових сународника. Велике су муке кад бежиш од пређашњег идентитета јер човек је ипак као биљка. Његова исконска потреба је да зна од кога потиче тј. да зна ко је он и где су му корени. Међутим, проблем настаје кад човек неће да буде то што му корени казују, а он некако мора да објасни одакле он ту.

Иде тај несрећник у прошлост, копа, тражи, чупа било шта за шта би се могао ухватити. Душевни бол се продубљује када се у путовању кроз прошлост сусреће само са показатељима и доказима свог бившег идентитета од кога он бежи. Наравно, он кад нешто нађе што би могло да умири његову душу он мора да да криво тумачење тога како би могао да то уподоби својој причи. На крају, његова душа га тера да кривицу за напуштање свог идентитета не тражи у себи него у ономе који је остао у свом идентитету.

Тај што није напустио своје корене је живи прекор и сведок моралног пада, а зна се да пребези мрзе своју прошлост као и сведоке своје прошлости. Не само то, него се јавља оно што психолози зову пројекцијом. То је појава да се властите мане приписију другом. Тако Бакир и његови сународници отпадништво својих пређа заправо приписују нама, да смо ми православни Срби заправо они који су напустили идентитет, а не они! Један од њих је чак хтео тобоже да напакости нама питајући нас јесмо ли ми то сакрили љиљане на тавану (вероватно је несрећник читао оне доскочице о томе како они крију кандила и иконе на тавану. Није то само доскочица. Мени је ратни ветеран лично причао да је у последњем рату по њиховим кућама налазио иконе!). Отуда Бакирове приче како смо сви ми од неких добрих Бошњана, да није било никаквих Срба ни Хрвата западно од Дрине. Хтеде Бакир рећи да смо ми од њих постали, а не они од нас! Рекох, пројекција на делу. Има ту доста аргумената помоћу којих се лако могу побијати ове бесмислице, али ћу се задржати на једној појави из завичаја мојих родитеља.

Већ сам спомињао да сам пореклом из Кључа. То је један од најзначајнијих градова (са становишта историје) у Босни будући да је у том граду нестала босанска краљевина. Наиме, бежећи пред Турцима из престоног Јајца, краљ Стефан Томашевић се склонио у Кључ. Познато је шта се даље десило. Турци су дошли пред Кључ, краљ Стефан се предао на веру, али је султан Мехмед Освајач није испоштовао. Посекао га је. Е сад, Бакир и његови су здушно пригрлили Котроманиће као своју династију, династију ,,добрих Бошњана“. Даље, ја сам виђао да на кључкој тврђави постоји манифестација у којој се они, момци са фесовима и девојке у димијама позивају на 1463. годину. Шта они то обележавају и шта за њих значи та година? Је ли у фесовима и димијама оплакују краља Стефана или славе моћног падишаха? Ако би оплакивали несрећног краља онда они не би требали бити у фесовима и димијама, а уз то би онда морали да мрзе падишаха који им је уништио стару краљевину и одузео слободу. Међутим, и птице на грани знају да им је и дан данас на срцу управо поредак који им је донео Мехмед Фатих. Не само то. Крај Санског Моста су Фатиху дигли споменик! Са друге стране, ако славе падишаха и дижу му споменик како онда краљ Стефан може бити њихов краљ којег поштују и оплакују јер истовремено славе освајача Босне, славе оног човека који их је поробио и који је њиховом краљу главу одсекао? И да су они заиста били добри Бошњани и да су Котроманићи били њихова владарска кућа, опет испада да су издали свој претходни идентитет, у овом случају замишљени идентитет добрих Бошњана јер не може се истовремено волети погубљени краљ и онај који га је погубио…..Шта да кажем? Сами морају са собом рашчистити, а мислим да до тога неће доћи….

П.С. Бакир вуче порекло од смедеревских Живковића. Живковићи преласком на ислам постају Јахићи који су после били угледна београдска муслиманска породица. Прозваће се Изетбеговићима у другој половини 19. века по Изет бегу Јахићу….