Достојевски о Србији и Србима

Фјодор Михајлович Достојевски (11. новембар 1821 – 9. фебруар 1881)

Аутор Злочина и казне, Идиота, Злих духова и Браће Карамазових остао је симбол дубоког уласка у људску душу и трагања за истином, вером и покајањем. Својим делом уздигао је руску и светску књижевност на морални и духовни пиједестал, а његове мисли и данас одјекују као опомена и нада човеку у борби између добра и зла.

Постоје Две Србије: Србија горња, ужарена и неискусна, још није живела нити деловала, али зато страсно сања о будућности, и већ има партије и интриге које понекад досежу такве границе (опет, услед ужарене неискусности), каквих нећеш наћи ни код једног од дуго живећих, неупоредиво већих и самосталнијих народа од Србије. Али поред те горње Србије, која тако жури да живи политички, постоји Србија народна, која једино Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара — својим сунцем, воли Русе и верује им. Немогуће је боље се изразити него што су то учиниле у истој ствари „Московске ведомости“, несумњиво наш најбољи политички лист. Ево њених речи:

„Уверени смо да осећања руског народа према Србији неће се изменити због успеха обеју странама непријатељске интриге… Срби Кнежевине — народ земљораднички, миран, који је током дугог мира успео да заборави своја ратничка предања и није успео да, уместо њих, изгради чврсту народну свест која повезује сваку историјску нацију. Најзад, Срби Кнежевине не могу се ни народом назвати: то је само одломак народа, који нема органски значај. Али не можемо заборавити да су Срби одушевљено и једнодушно устали у помоћ својој једнокрвној браћи, злочиначки мученој… Руски народ неће оставити Србе у овај страшни за њих тренутак, а крв руских људи показала је колико је чисто било њихово учешће, колико је јуначки несебична била њихова жртва и колико су бесмислени непријатељски наводи да Русија жели да извуче за себе неке користи из положаја Србије. Нека успомена на храбре руске људе, пале за Србију, послужи као карика братске љубави два народа, тако блиска по крви и вери.“

У закључку ћу рећи: нека смо ми, Руси, овог лета претрпели, поред свих немира (?), чак и материјалне губитке и већ потрошили, можда, десетине милиона, отишлих, међутим, на организацију и подизање наше војске (што је, наравно, такође и добро), али већ само то што су се покретом ове године издвојили наши најбољи људи — већ само то је такав резултат који се ни са чим не може упоредити. О, кад би сви народи, чак и највиши и најинтелигентнији у Европи, знали чврсто и складно се договорили кога да сматрају својим истински најбољим људима — какав би ли изглед имала Европа и европско човечанство!