АУСТРИЈАНЦИ су, још од 1940, највише били заинтересовани да дођу у посед свих оних фондова за које су мислили да чувају тајне о Сарајевском атентату, узроцима рата и тајним везама Србије и Русије.
Др Лудвиг Битнер сматрао је да треба учинити следећа потраживања:
а) документације аустроугарских војних формација (од бригаде навише), која је остала на територији Краљевине СХС после повлачења поражене војске;
б) повраћај архива ц. I к. Војног гувернмана из периода окупације Србије 1915-1918;
в) акта и архивалије плебисцитарне комисије коју су из Корушке понеле власти Краљевине СХС приликом повлачења;
г) повраћај архива аустроугарског посланства у Београду и аустроугарских конзулата на југословенској територији;
Осим тога, др Битнер је сугерисао да се чак и у случају очувања Југославије захтева овлашћење за неограничен увид у српске архиве, а нарочито српског Министарства иностраних дела до 1918. године, „јер се у њима налазе важни до сада неприступачни извори за предисторију светског рата нарочито о саучесништву српске (и руске) владе у Сарајевском атентату и о држању Русије, Енглеске и Француске пре избијања рата“.
ОСВЕТОЉУБИВОСТ ПРЕМА СРБИМА
У РЕПУБЛИЦИ Аустрији, једној од наследница Аустроугарске, осећања код једног броја људи нису могла бити промењена преко ноћи. Уместо решења свих унутрашњих и спољних питања ратом, дошло је до слома целе државе и њеног силаска са историјске сцене. То је изазвало дубоке фрустрације, па и осећај мржње према виновнику тога зла.
Историјско наслеђе из 1914. није нестало преко ноћи. На ову чињеницу упозорио је на једном месту, поводом југословенске кризе, француски председник Митеран. Он је у разговору са Андреасом Папандреуом, 23. фебруара 1993, изнео следећу констатацију:
„Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана, јер их је паралисала Света столица. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником Аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустријску осветољубивост према Србима.“
