Аутор: др Зоран Миливојевић
Балкан као усуд
Историја неумољиво сведочи да је Балкан био и остао простор коме је до сада по правилу било и остало предодређено присуство и учешће у свим европским, па и светским кретањима и променама са историјским и геостратешким и геополитичким значењем и последицама. То је заслуга и резултат што се у његовом простору преламају цивилизације и религије, затим што кроз њега током историје дефилују нације и империје, а онда и што је раскрсница путева који спајају два континента: Европу и Азију са једне и Медитеран и Централну и Источну Европу са друге стране. Напросто, Балкан је на путу који ниједан значајан интерес великих, чак и регионалних сила не може да избегне. Балкан некако дође као обавезна интересна рута и дестинација великих, а божји усуд малих којима је он природно станиште. Стога, то што носи епитет „буре барута“ није случајно. У овом контексту једна оцена још из 2019. је, нажалост и данас са ратом у Украјини, више него актуелна: „Дакле како год било, Балкан је поново у жижи и не може бити ван домашаја разматрања великих. У географском и геополитичком смислу он је меки трбух Европе и неопходан гарант западних интереса у глобалном надметању, управо сада као актуелна „тампон зона“, како у данас актуелним сучељавањима водећих великих сила тако и у односу на геополитичке и безбедносне ризике (имиграција, БИ, међународни тероризам, верски антагонизам) и њихове могуће расплете.“[1]
Србија земља „на брдовитом Балкану“
Земља Србија од памтивека има централно место управо на том и таквом Балкану. Баш због тога је била и остала кроз историју предмет различитих интересних, геостратешких и геополитичких рачуница и разрачунавања великих и регионалних сила, што се по правилу није поклапало са њеним интересима, хтењима, животним опредељењима и стварним потребама. Тачније, цитирам: „Увек су велики диктирали и покушавали да промовишу своје интересе у које се, најчешће, Србија није уклапала својом жељом за слободом и да буде свој на своме. То је кључна ствар – свој на своме. Штитила је своје име и свој образ. Српски народ је увек био веран истини, образу и слободи и то му је била звезда водиља у свему. Тако је пришао и светским ратовима и био највећа жртва и у светским ратовима и у свим глобалним расколима и светским супротстављањима на овом простору где живимо.“[2] Ваља само подсетити на ултиматум пред Први светски рат, затим на Други светски рат, ничим изазвану и противправну НАТО агресију 1999, све скупа са небројеним жртвама и страдањима из ових историјских турбуленција, дакле на оне историјске чињенице које су обележиле страдања једног самосвојног, слободољубивог и постојаног народа и његову државу на раскрсници путева и интереса у важном геостратешком простору и изазовном времену.
Данас Србија са таквим историјским пртљагом и искуством на својој кожи, „балканским“ географским положајем, специфичним изазовним окружењем, новим интересним сучељавањима и поновним веома опасним геостратешким разрачунавањем великих сила, спрема се и чека улазак у нови међународни поредак који је ту иако се још увек непредвидиво и неумитно уобличава кроз вихор рата у Украјини.
Нови међународни поредак у настајању
Мало је још дилема у теорији и пракси међународних односа око тога да ли смо већ или само на путу ка новом међународном поретку. Теорија због својих истраживачких постулата још увек то разматра, док пракса неумитно потвђује да га већ имамо на сцени. Још увек званично важећи међународни поредак, заснован на резултатима Другог светског рата и Повељи ОУН, значајно је у пракси оспорен како у практичној функцији тако и примени његових законитости, принципа и постулата и тиме у великој мери постао непродуктиван у домену Повељом зацртаних главних циљева и задатака. Уосталом, његов најважнији постулат и циљ – мир и глобална безбедност, није више у његовом искључивом домету деловања и могућности гарантовања. Ту функцију већ неко време преузимају велике силе надмено и бескомпромисно, искључиво интересним понашањем и гажењем основног, што налаже још увек званично неукинути међународни поредак, заснован на Повељи УН коме и даље тежи већина планете.
Још од пада Берлинског зида и успоставе униполарног светског поретка на челу са САД ствари су на међународном плану добиле нову динамику и правила одвијања, а у складу са већ историјском праксом и континуитетом у 20. веку по којој се „стиче утисак да се у сваком веку, као да је у питању неки природни закон, појављује једна земља која поседује моћ и вољу да у складу са сопственим системом вредноси обликује читав међународни поредак. У 20. веку ниједна земља није тако одлучно и истовремено амбивалентно утицала на међународне односе као Сједињене Америчке Државе“[3]. Интереси су надвладали принципе међународног права и правила понашања у важећем међународном поретку и учинили да се све то скупа игнорише, заобилази или пак једноставно крши. Нажалост и у овоме Србија и српски народ имају своју незаобилазну жртвену улогу експеримента и субјекта за примену нових „норми и стандарда“ глобалне униполарности у конкретном поступању. Једноставно речено тешко да је грешка утврдити да је противправна и ничим изазвана НАТО агресија на СРЈ 1999. била управо то, са новом доктрином „хуманитарних интервенција“, са једностраном употребом силе без одобрења СБ УН. Учињено је тако без сумње по данас преовлађујућој реалистичкој теорији међународних односа да су „Уцена и рат главне стратегије које државе користе како би стекле моћ, а политика уравнотежавања и пребацивања одговорности најважније стратегије којима се велике силе служе како би одржале расподелу моћи у тренуцима када се суочавају са опасним ривалима“[4]. Све што потом следи потврдиће овај теоретски став, а ми нећемо погрешити када ово означимо и као почетак ревизије важећег међународног поретка, заснованог на Повељи ОУН и владавини принципа међународног права, која практично почиње да се остварује са новим 21. веком. Наиме, у том нашем случају, а у циљу остваривања посебних великосилских интереса владара у униполарном свету, грубо је прекршено међународно право у виталним начелима како их је дефинисала Генерална скупштина УН у својој познатој Декларацији о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом Уједињених Нација од 24. октобра 1970, а која између осталих чине: принцип суверене једнакости држава, начело самоопредељења народа, забрана претње силом и употребе силе у међународним односима, начело неинтервенције.[5] Тиме је створен преседан са још увек несагледивим последицама по мир и стабилност у глобалним размерама. Наиме, на истој или сличној основи су уследиле нове интересне интервенције са употребом силе и кршењем међународног права у Ираку, Либији, Сирији, Авганистану са једне, и Грузији и последњом у Украјини са друге стране великосилског пола.
Година 2008. заузима посебно место и може се сматрати преломном у коначном новом преобличавању актуелног међународног поретка. Наиме, после великог и геостратешко-политичког проширења НАТО и ЕУ на почетку 21. века у „ослобођен“ простор европског центра и истока, наступила је економска криза са последицама које до данас нису саниране. Потврђује се истовремено ревитализација Русије и њен повратак на глобалну сцену са конкретном војном интеревенцијом у Грузији и отцепљењем њених делова Абхазије и Јужне Осетије. Најављује се динамичан улазак Кине на глобалну сцену кроз увођење у живот пројекта „Појас и Пут“ са глобалним амбицијама и ефектима. САД новом динамиком на глобалној сцени са проширењем НАТО на исток Европе дају до знања да ће чувати униполарност и војну глобалну супрематију на сваки начин. Међутим, уласци обновљене Русије и незаобилазне Кине у глобалну арену са атрибутима и реалним перформансама у домену тврде моћи (територијална и демографска величина, војна сила, ресурси, економија) означили су промену глобалних односа: неизбежни крај униполарног светског поретка и наступ мултиполарности у текућим међународним односима и њиховом конкретном одвијању.
Када је реч о Србији, 2008. година представља такође историјску прекретницу у погледу дефинисања националне будућности и у том циљу појектовања њених стратешких циљева и одбране државних и националних интереса. Те године је прокламована самопроглашена независност „Косова“ уз подршку већине западних центара моћи на челу са САД и њиховим званичним већинским признавањем „Косова“ као независне државе. Ради се у суштини о настојању да се озваничи и потврди стратешки интерес САД и западне алијансе и резултат противправног покушаја отимања дела територије суверене и независне државе Србије војном НАТО силом 1999.
На основу свега у суштинском смислу 2008. је озваничила кључну промену ка новом поретку – потврду мултиполарности у међународним односима на глобалном плану. Мултиполарност је са своје стране унела нову динамику у текућим међународним односима и означила увод у нови међународни поредак кога већ данас обележава директна интересна конфронтација великих сила уз покушај ревизије главних постулата међународног поретка, заснованог на Повељи ОУН, њеним принципима и важећем међународном праву. Такво стање је упад Русије у Украјину у фебруару 2022. оголио до краја и промовисао нову поделу света са атрибутима новог међународног поретка у коме борба за доминацију и наметање „својих“ правила и принципа добија кључну тежину и постаје аргумент наступа без остављања правих могућности на оспоравање или прилагођавање. „Новонастала подела се базира на два супротстављена глобална концепта: западном, са САД на челу, о светском поретку који је заснован на ʼправилимаʼ која одређује неолиберални приступ са нагласком на (прокламоване) вредности западног света; већег дела остатка света, коjи глобалним утицајем чланица симболично оличава у овом тренутку БРИКС, а који наступа са позиција још формално-политички важећег поретка заснованог на Повељи и систему УН.“[6] Овде је индикативно залагање глобалног Запада за светски поредак заснован на „правилима“ што сугерира одступање од поретка заснованог на Повељи ОУН чији је основ и кључни принцип доминација међународног права. При томе, сама дефиниција „правила“ остаје отворена, а у пракси их чине практично постулати и принципи који подразумевају вредности и стандарде понашања на либерално-демократским начелима, примењеним у актуелним деловањима глобалног Запада на челу са САД, а поводом одвијања међународних односа у амбијенту очувања глобалне супрематије и супротстављања главним ривалима, Кини и Русији. Meђутим, oстаје интересантно да се глобални Запад изричито позвао на међународно право и принцип територијалног интегритета после упада Русије у Украјину, а не на „правила“, што показује да суштински међународно право и поредак заснован на њему ипак немају замену. То и даље важи за систем УН и поред оспоравања и „игнорисања“ када интереси налажу, из простог разлога што већина на глобалном плану и даље исти уважава и поступа у складу са Повељом и механизмима који су ипак довољно уграђени у методологију одвијања међународних односа да замена новим „правилима“ још није до краја могућа.
Ради пуног разумевања нове поделе света треба подсетити да су се САД већ од раније са успоном Кине и опоравком Русије определиле за стратегију очувања глобалне доминације. Са администрацијом председника Бајдена то је постало оперативно кроз стратешке и безбедносне документе и конкретне спољнополитичке потезе. План обједињавања „демократског“ света је ту стратегију САД дефинитивно обзнанио тако што у том свету нема места за Кину и Русију. Преоријентација Запада на војне и војнополитичке инструменте деловања против Русије и Кине у евроазијском и пацифичком простору (ширење НАТО, АУКУС, нове базе, учестали маневри) је одлучујуће деловало на непосредну примену те стратегије.
Србија на прагу новог поретка
Нови геостратешки (не)очекивани расплет поводом рата у Украјини и успостава новог поретка на глобалној сцени већ су укључили део Балкана са групацијом пет земаља и самопроглашеним „Косовом“ под геополитичким идентитетом као Западни Балкан. Ради се о простору који није у потпуности обухваћен западном интересном структуром идентификованом као Трансатланска заједница чију базу представљају чланство земаља у НАТО и ЕУ, а у коме још постоји и делује утицај главних западних ривала, Русије и Кине. Отуда ipso facto овај нови глобални геополитички развој и могући расплет не могу остати без утицаја и на Србију у најдиректнијем смислу. Већ у самом почетном одвијању генерално компликује њену међународну позицију (притисци да уведе санкције Русији, да се реши косовско питање према западним интересима, да се определи за колективну НАТО безбедност, итд.), чему смо иначе сведоци на дневној политичкој бази кроз притиске на Србију и њену спољну и унутрашњу политику. Разлози за то леже у првом реду у специфичним и горе поменутим западним интересима са потпуним и коначним обухватом региона кроз НАТО и ЕУ у супротстављању Русији и Кини. Ту је затим географски положај са геополитички специфично и већ у Трансатланску заједницу интегрисано окружење. Још важније, ту су главне стратешко-политичке детерминанте државе Србије и српског народа у овом тренутку: определење за европски пут, војна неутралност, политичка независност, одбрана државних и националних интереса око Косова и Метохије. Србија из свих ових разлога неизоставно улази у сложен процес опстајања на својим стратешко-политичким детерминантама и одбране државних и националних интереса, при чему се у том циљу императивно налажу одговарајућа и стратешко-политичка неопходна прилагођавања новим околностима и изазовима. Има ли онда Србија могућности и инструменте да одговори овим променама и изазовима и тако одбрани државне и националне интересе кроз спољнополитичко постављање и деловање уз очуване и остварене стратешке циљеве на постављеним стратешко-политичким детерминантама?
Има, наравно, и о томе сведоче важне чињенице, као резултат стратешког постављања и понашања на унутрашњем и спољном плану у контексту измењених околности на глобалној сцени, у региону и непосредном окружењу:
– најпре, Србија је на убедљив начин задржала своје детерминанте у спољној политици са политичком независношћу и војном неутралношћу, као полазним основама и борбом за мир и сарадњу на равноправним основама у односима са суседима, у региону и на глобалном плану, као механизмима остваривања стратешких циљева у спољној политици;
-Србија је затим остала на свом европском путу, као стратешком циљу и на њему до сада генерално испуњавала и испуњава преузете обавезе у складу са Преговарачким оквиром из јануара 2014, када су 21. јануара те године преговори о приступању Србије ЕУ и званично отпочели. Отворена су 22 поглавља. Србија је прихватила и нову методологију, отворила један кластер у складу са њом и припремила још најмање два чије отварање зависи од консензуса на нивоу ЕУ;
-Србија је својим остајањем на принципијелним позицијама уз одбрану и поштовање начела међународног права и Повеље УН успешно бранила сопствени међународни положај и стратешке односе и партнерства у сложеним условима са Пекингом и Москвом, главним ривалима глобалног Запада у чијем се окружењу и геополитичкој међузависности Србија објективно налази;
-најзад, Србија је одбранила и очувала до сада сопствене државне и националне интересе у случају Косова и Метохије, што најбоље илуструје чињеница да се самопроглашена државност „Косова“ из 2008. уз пуну подршку већинског Запада, није до данас потврдила;
-на крају, Србија у већ подељеном свету има активан однос и комуникацију са најглавнијим актерима са оба пола супротстављених страна (САД, ЕУ, Кина, Русија), што је без сумње својеврстан капитал у функцији остваривања стратешких циљева и одбране националних и државних интереса.
Србија је овај резултат остварила ослањањем на четири важна, не и једина, стратешко-политичка постулата: на међународни положај; на поштовање начела, принципа и норми међународног права и међународноправног поретка; на сопствено јачање у економској сфери и тиме подизању могућности за конкретно деловање, отпор, активан одговор и одвраћање у деликатним ситуацијама; на мекој моћи која је добила важно стратешко место у политици земље. Главни мотив у деловању Србије био је и остао став да: „Међутим, како било да било, државни и национални интереси напросто немају алтернативу и морају остати главни покретач земље у свакој врсти понашања и постављања према новим глобалним околностима, изазовима које оне пројектују са рефлексијама на њен конкретан међународни положај и унутрашњу стабилност.“[7]
Међународни положај Србије је задњих година квалитативно и квантитативно дисперзијом билатералних односа поправљен, оперативно оснажен и оспособљен за активно супротстављање текућим изазовима и могућим угрожавањима виталних државних и националних интереса како земље тако и народа. Значајну улогу је одиграла стратегија активног постављања и офанзивног деловања како према главним глобалним субјектима на билатералном и мултилатералном плану тако и у приступу односима са суседима и региону према отвореним питањима која по правилу утичу на динамику и ефикасност у остваривању стратешких интереса и оспособљавању механизама одвраћања. Србија је 2014. отпочела процес приступања ЕУ у складу са стратешким политичким и развојним циљем. Успоставила је партнерске односе на бази стратешког партнерства са неким од кључних субјеката савремених међународних односа: Кином, Француском, Русијом, Турском, УАЕ, и др. Ови односи представљају својеврсну базу за активну одбрану државних и националних интереса у погледу њених кључних стратешких детерминанти, али истовремено и аргументе за стратегију одвраћања. У таквом контексту пројектовала је офанзиван наступ према свим релевантним међународним субјектима и посебно од раније неправедно и против државних интереса запостављеним односима са земљама тзв. глобалног Југа, познатих као Трећи свет. Са овим земљама Србију вежу традиција, пријатељство и пуно уважавање у међусобним односима, неокаљано поверење и постојана стабилност. У овом контексту обнављање односа са Покретом несврстаних земаља задњих година у стратегији јачања међународног положаја земље има посебан значај и тежину у дугорчном и геостратешком смислу. Важну димензију с тим у вези представља посебно организовање 2021. у Београду јубиларне прославе 60 година првог самита ПНЗ у Београду уз учешће овога пута 120 земаља и различитих међународних организација. Ово је остварено у сарадњи са тада председавајућим ПНЗ Азербејџаном, са којим иначе Србија има односе на нивоу стратешког партнерства и представља модел комбиновања акција са ширим значењем са партнерима где постоје комплементарни интереси и висок степен односа и сарадње. Везано за овај сегмент, али и генерално за приступ билатералним и другим односима са појединим земљама, на јачање међународног положаја Србије је снажно утицало и то што Србија своје односе са другима не доводи у питање непринципијелним или уско интересним ad hoc приступо већ се суштински по правилу не одриче пријатеља.
Поштовање начела, принципа и норми међународног права представља основ у опредељењу, дефинисању и остваривању спољнополитичке стратегије државе Србије. Србија полази од тога да је Повеља УН и међународни поредак заснован на њој једини и још увек важећи, а да је начело поштовања међународног права основ међународног правног поретка који гарантује једнакост и равноправност свих држава без обзира на величину, положај или систем владавине. У овом смислу Србија припада убедљивој већини држава чланица ОУН. На бази оваквог става гради и следи стратегију у одбрани државног и националног интереса у вези са Косовом и Метохијом и инсистира на међународном праву и Резолуцији СБ УН 1244 без резерви и изузетака. Колико је то успешно најбоље показује чињеница да самопроглашена државност „Косова“ већ петнаесту годину нема потврду упркос подршци најмоћније западне групације земаља на челу са САД. Уверљивост овог принципијелног полазишта и његова промоција у најширем смислу у међународним односима Србије, омогућила је да се значајан број земаља задњих година определи за њихово поштовање у ставу према питању КиМ и промени став у корист пуног поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије отпризнавањем и променом раније одлуке о признању „Косова“. И у најновијим догађањима у вези са ратом у Украјини, Србија је јасно остала на принципијелним позицијама у горе навођеном смислу, укључујући и принципијелан став да санкције (Русија), којима је и сама била жртва, нису средство и механизам за остваривање циљева у међународним односима. Управо поводом рата у Украјини принцип поштовања територијалног интегритета суверених држава добија нову афирмацију, а са њим и међународно право, што представља пуну политичку сатисфакцију постављању Србије и додатни мотив за истрајност у таквом приступу.
Економска стабилизација и јачање представљају доминантан стратешки приступ имајући у виду да је економија постала најважније питање одрживости и развоја у оквиру реализације државног и националног опстанка. Наиме, економска криза, затим пандемија корона вируса и најзад рат на континету отворили су генерално и посебно за Србију кључно питање опстанка и одрживог развоја у сложеним међународним околностима. Србија је у тој сфери сложеним стратешким потезима на унутрашњем и спољном плану учинила задњих година неопходно, да обезбеди прикључак који јој је могао да гарантује одрживост, додатни замашни инвестициони циклус и одговарајућу међународну позицију. Отуда је и класификована као кључна земља региона са позитивним економским параметрима на узлазној линији. Иницирајући регионални пројекат Отворени Балкан на постулатима интересне регионалне економске међузависности, заједничких евроинтеграционих циљева са суседима и употребној вредности четири слободе кретања: роба, услуга, капитала и људи, Србија је активно ослободила додатни простор за економско јачање у даљим неизвесним и изазовним кретањима на континенту и на глобалном плану.
Мека моћ има посебну тежину и значај за национални опстанак и даљу државотворну стратегију. Очување националног бића са коренским карактеристикама (језик, писмо, културна баштина, национална историја, итд.) најважније су претпоставке националног опстанка и одрживости националног бића. Стратегија и афирмација одбране српског националног бића у окружењу и дијаспори је посебан сегмент спољнополитичке стратегије, државне политике и јачања међународног положаја. Србија у том циљу није оставила по страни проблем негирања српског питања на овим просторима и опстанка и очувања идентитета српског народа. У складу са нормама и стандардима међународног права и поретка и преко меке моћи и додатног комплекса мера и механизама који произилазе из јединственог у регији међународног положаја са политичком независношћу и војном неутралношћу, афирмисала је стратегју и поставила темеље за средњерочну и дугорочну одбрану и уважавање српског питања и народа у оквирима реалне и оствариве политике.
* * *
Suma sumarum, Србија је већ својевољно загазила у новонастајући међународни поредак разумевајући да је то незаустављив процес у датим глобалним околностима. То чини између осталог сопственим динамичним присупом међународним односима и сарадњи на равноправним основама и то: отвореним интересом за сарадњу са свим најважнијим субјектима на глобалној сцени уз уважавање међузависности и конкретних интереса; активним залагањем за међународни поредак заснован на Повељи УН и међународном праву; одлучношћу да истраје у развоју и вредностима које нуде цивилизацијска достигнућа развијеног света; принципијелним постављањем без изузетка у текућим кризама и изазовима.
Ушла је са друге стране и као земља „на брдовитом Балкану“ и као незаобилазни субјект односа на овим просторима са сопственим идентитетом и опредељењем на политичку независност и војну неутралност, а поводом нове поделе света и борбе за интересне сфере великих сила по познатом обрасцу, тако што је у једној од њих и сама (Западни Балкан).
Ушла је не својом вољом и хтењима и поводом судбински најважнијег питања – очувања себе саме кроз одбрану суверенитета и територијалног интегритета поводом Косова и Метохије, идући у сусрет највећем изазову на државном и националном плану у наредном периоду управо у вези са настајућим новим поретком и пројектованим великосилским интересима тим поводом, али истовремено и најважнијем питању од значаја за државноправно опстајање.
Због значаја косовског питања за даљу судбину српског народа и државе Србије, треба са тим изазовом на одговарајући начин и завршити овај приказ тако што тим поводом ваља цитирати великог српског владику Његоша из Горског вијенца: „Нека буде што бити не може“, о чему нобеловац Иво Андрић у свом есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“ каже: „Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидости, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.“[8]
Остаје да, када се све сабере, најкраћи могући закључак – да ће главно мерило успешности Србије у вези са наступајућим новим поретком и изазовима који нам следе бити степен стварне одбране и остваривања стратешких детерминанти Србије у датим условима.
[1] Др Зоран Миливојевић, Европска Унија – Циљ у косовском лавиринту, Чигоја, Београд 2020, стр. 55.
[2] Политика, петак, 7. април 2023.
[3] Хенри Кисинџер, Дипломатија, ВЕРЗАЛпрес, Београд 1999, стр. 5.
[4] Џон Миршајмер, Трагедија политике великих сила, Чигоја штампа, Београд 2017, стр. 40.
[5]Др Војин Димитријевић и група аутора, Основи међународног јавног права, БЦ за људска права, Београд, стр. 51.
[6] Др Зоран Миливојевић, Политика, Погледи, „Украјина дели свет“, 08. 07. 2022.
[7]Др Зоран Миливојевић, Политика, Погледи, „Глобални отпор Кине и Русије“, 28. 03. 2023.
[8] Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Политика, 20. 03. 2017.
Извор: kcns.org.rs