Драгољуб Збиљић: ДЕТАЉНИЈА АНАЛИЗА НОВОГ ЗАКОНА О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Драгољуб Збиљић
I. О НАЗИВУ ЗАКОНА

Назив Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма није, свакако, пресуђујући за вредност и могући ефекат, али је сасвим непотребно дугачак, рогобатан, вема напоран за памћење.

Сасвим нормалан и функционалан назив закона могао је бити:

  1. Закон о службеној употреби[1] српског језика и ћирилице.
  2. Закон о службеном српском језику и ћирилици.

 

I. ОПШТЕ КЉУЧНЕ КОНСТАТАЦИЈЕ О ЛОШЕМ, НЕПРИМЕЊИВОМ, АПСУРДНОМ И НЕФУНКЦИОНАЛНОМ У ЗАКОНУ

 

  1. Разлог за доношење оваквог закона постоји у нужди. Та нужда је искрсла из неуставне праксе у вези са српским језиком и писмом. Наиме, 15 година се у Србији опструише Члан 10. Устава Србије у првом ставу. То јест, не спроводи се директно народно решење питања писма српскога језика ни у лингвистици (у правопису и србистици) ни у практичној примени уставне обавезе по већинској вољи грађана Србије, исказаној на референдуму за Устав Србије 2006. године који има сасвим јасно формулисан Члану 10. став 1. који гласи: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” То је цео став који се експлицитно односи само и изричито на српски језик и на српско ћириличко писмо, што је у потпуности усклађено са свим уставима у Европи (а биће и у свету) који имају решено питање језика и писама. Дакле, сасвим разговетно и експлицитно српским језиком је речено да се матични (српски) језик у матичној држави српског народа (Србији) пише само српским ћириличким писмом, у складу са свим уставним решењима питања писама  у свим другим језицима у Европи и свету где је у примени практично једино и одрживо правило праксе по принципу један (матични) народ – један (матични) језик – једно (матично) писмо. И нема ни један једини пример изван Србије да се неки језик редовно, паралелно,  равноправно пише још неким другим писмом, осим матичног писма. Када би постојало друго писмо, то би се морало звати само “параписмо”, као што би постојање друге војске, осим једне државне војске, зове “паравојска” која се сматра разорном за државу и народ, баш као што је у Србији данас разорно по српски језик и српско писмо (у стварности 90 одсто параписма (хрватске латинице) према десеткованом српском (ћириличком) писму од стално смањујућих 10 процената. Према томе, изабран је потпуно погрешан, неуставан начин да се нужда која је натерала власт да донесе овакав (никакав по вредности) закон. Уместо да држава нареди указом председника или Скупштине или Владе да се мора спроводити уставна одредба о ћириличком писму у српском језику, изабран је неуставан и апсурдан закон, какав не постоји нигде на свету, а гото нико и не усваја закон о матичном језику и писму јер све друге државе у Европи спроводе директну уставну обавезу о матичном писму и језику, а имају углавном само закон о службеној употреби мањинских језика, јер се та употреба не може друкчије решити, осим законом. И наш Устав (2006), као готово сви језици у Европи, а биће и у свету, и не предвиђају никакав посебан закон за спровођење других матичних језика и писама.

Дакле, српска неуставност је изазвала погрешну и непотребну нужду (муку, невољу) да се донесе закон који други немају и, поготово, такав закон у садржају нема буквално нико. То је, нека врста “пионирског” и “огледног закона” као некакав “оригиналан” – српски “изумитељска” закон!

  1. Неуставан Закон. Овај српски закон (усвојен 15. септембра 2021. у скупштинама Србије и Српске, у Србији без икакве сумње, на сваки нормалан, здрав поглед – неуставан је, па је буквално оригинално “изумитељски”, пре свега по томе што не само да се не наслања на односећи, свакако му надређен, уставни захтев из Члана 10. става 1. Устава Србије него га и не спомиње. Он није никако правнички смео избећи почетак Закона, на пример: “Полазећи од Члана 10. става првог Устава Србије из 2006. године, доносимо овај закон о службеној употреби српског језика и ћириличког писма.” Дакле, то је оригиналан изум у светском примеру законодавства где се закон уопште не обазире на Устав народа и државе. А необазирање на уставну обавезу у овом случају је био једини начин да се службена употреба српског језика и писма реши противуставно. (У тачки 1. цитирали смо први став Члана 10. Устава који се једини и директно односи поименце на српски језик као службени на целој територији дражве Србије, па се може звати “државни језик”, како се у неким најбоље организованим и правнички и практично најбољим државама зове њихов матични језик с матичним писмом.) Има много доказа да је овај закон неуставан, А довољно је да је само у једној тачки неуставан, па да је неуставан цео закон. На пример, могућност да се службени српски језик пише и другим писмом, осим српског ћириличког писма, или – да су грађани, субјекти неједнаки у правима и обавезама из оваквог закона, на пример да не морају сви Срби да пишу службени језик ћириличким писмом и чак да само неки Срби могу бити кажњени што свој српски језик не пишу српским ћириличким писмом, док други Срби не морају да свој језик пишу својим писмом, него могу неким другим, неуставним писмом, а ако се, махинално, из ината, личног интереса и сл. одлуче да свој језик пишу својим, а не туђим писмом, такав ће бити награђен (смањењем пореза и сл.) Дакле, једним Србима се опрашта ако свој језик не пишу својим него неким туђим писмом и пружа им се могућност зараде ако својевољно одлуче да свој језик пишу својим писмом, а други Срби су обавезни, дакле морају да свој језик пишу својим националним писмом и такви (обавезни) не могу имати прилику да на свом писму зараде (смањењем пореза и сл). Па, ни у Душановом чувеном законику из 14. века нису били Срби међусобно неравноправни у односу на српско тадашње старо ћириличко писмо, а у 21. веку модерна Србија добила је закон у коме су Срби неравноправни у односу на своје писмо. Зато је овај закон “егземплар” неуставности и српске међусобне неравноправности!

  2. Српска пракса у 15-годишњој неуставности службене употреби матичног српског језика и ћириличког писма. На жалост Срба, њиховог матичног језика и писма у Србији се и после новог (наведеног) Устава (2006) наставила пракса масовног непримењивања цитираног (овде раније) Члана 10. става 1. тако да се није ништа мењало у избацивању (замењивању) српског ћириличког писма и стално је растао проценат неуставне употребе хрватског националног писма у коришћењу српског (матичног) језика у Србији, као и код Срба свуда изван Србије, посебно видно од “српске револуције” од 5. октобра 2000. године. А нарочито после 2006. године све власти на споменути Члан 10. став 1. Устава нису показивале никакав обзир на упозорења најпре из првоосноване “Ћирилице”, а онда и из других сличних удружења за одбрану ћирилице, тако да није било шанси све до данас да се ишта у томе  промени набоље, јер ако нешто власт неће да промени, то не може ни народ да промени, а може једино да промени власт, али ако неће ни нова власт да поштује споменути члан 10. Устава, не може сам тај члан себе да спроводи нити може сам  народ без власти да га спроводи, осим појединачно. Тако се само у Србији догађа да су мањински језици и писма натпросечно добро заштићени (што је за похвалу), а српски језик на ћириличком писму је по угрожености стигао, по свим истраживањима релевантних истраживача, да је у Србији практично не само угрожено него је буквално избачено из већине области у којима је у употреби српски језик, па је до овога часа сачувано у Србији једва 10 одсто матичног писма матичног народа.

  3. Закон је сачињен без основног предуслова – исправног лингвистичког решења питања писма српскога језика у складу с уставним решењем и општом праксом у Европи и свету. Закон о употреби српског језика и ћирилице (усвојен у Скупштини Србије и Српске на леп дан – Дан српског јединства 15. септембра 2021) није никако могао бити успешно сачињен без претходног лингвистичког решења питања писма српског језика, наравно – у складу с Чланом 10. ставом 1. народног Устава Србије (2006). Српска лингвистика је 2010. године у изменама и допунама Правописа српскога језика Матице српске смишљено (не случајно) противно светској општој пракси и противно обавези из Члана 10. става 1. Устава Србије, применила је погубни по српски језик и ћириличко писмо – Новосадски договор о српскохрватском, хрватскосрпском језику (1954) који је морао тада имати два писма (српско и хрватско) јер га Хрвати не би потписали без свог писма. А и када су га потписали, у пракси га се нису никада држали и већ 1969. званично су га се одрекли и од тада су се држали у пракси “хрватског језика” и свог латиничког (Гајевог) писма. Срби (читај: наравно, српски лингвисти, јер су они плаћени за стручну бригу о српском језику и писму) поступали су сасвим друкчије од Хрвата. Срби и данас добијају и плаћају из свог џепа нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика. А српски лингвисти углавном су о томе “ћутолози” или подржаваоци старог назива националног Речника, а од њих готово нико ни данас не обећава да ће у Речник вратити име језика српскога народа нити да ће, макар, почети израду речника језика српскога народа. Српски лингвисти су однедавно, а свакако после удружења за одбрану српскога језика и ћирилице (осим мањег броја изузетака међу њима), почели вербално да “бране” ћирилицу, али не спомињући да ће то (у)радити на једини прави и практичан начин (начин на који то чине сви други лингвисти с њиховим језицима и писмима) – усвајањем једноазбучја у правопису и језичкој целокупној струци. А неки од лингвиста и филолога чак су “присвојили” хрватску варијанту Гајеве абецеде и чак су је прозвали “српска латиница”, што је срамна и помисао српске лингвистике у 21. веку. А један филолог чак је ширио по факултетима и у српском народу доказани фалсификат да је гајица, у ствари, “Вукова српска латиница”, иако је сам Вук писмено оставио чисту констатацију (тврдњу, признање) да је то заиста Гајев латинички састав који се Вуку није допадао, па је предлагао Гају како да је поправи. Гај то никада није прихватио и хрватски народ и данас се служи истом том латиницом, осим што су касније хрватски лингвисти од пет слова предложеним Хрватима од Ђуре Даничића, кад је радио као “тајник” у ЈАЗУ у Загребу и када је почео за Хрвате израду њиховог Рјечника хрватског или српског језика. То је слово đ уместо познатог тада двознака дј (dj). Чак су неки српски лингвисти и то једно Ђурино слово узимали за доказ да је то српска, а не хрватска латиница. То би било као да неко – зато што је неки Србин у хрватској фудбалској репрезентацији постигао неки гол – фудбалску репрезентацију Хрватске прогласи за фудбалску репрезентацију Србије. Да није превише наивно и глупо (вероватно и покварено, а према ћирилици издајничко), то би могло бити смешно. Дакле, српски лингвисти су и после сваког разбијања од Хрвата заједништва у језику и писму подржали, тј. наставили примену Новосадског договора с Хрватима у Матици српској у Новом  Саду (1954), задржали у националном српском речнику назив српскохрватски и задржали су у својој струци и правопису чисто хрватско писмо које су преименовали са шест и по речи: „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ избегавши намерно (свакако не случајно у толико речи) да га назову правим, научно лако доказивим називом: „хрватска латиница“ (хрватско писмо, гајица и сл.). Тако су српски лингвисти у српском правопису задржали туђе писмо у српском језику као равноправно, паралелно са српским (ћириличким) писмом, па су чак и цинично на 15. стр. Правописа 2010. цитирали Члан 10. у коме јасно пише да је српски језик у службеној употреби неспојив с било којим и чијим другим писмом осим наведеног јасно и експлицитно, да јасније по Вуку не може бити: „ћириличко писмо“. То је лингвистички нерешено питање писма, јер ако су два писма у једном језику, само у српском, то је класична деоба само српскога народа, какве нема нигде код других народа, а што у великој мери придоноси општој деоби Срба. То користи само српским непријатељима који су раније у окупацијама Срба забрањивали ћирилицу и наметали им окупационо писмо (баш ту латиницу – гајицу) у време Аустроугарске, НДХ и у комунистичкој Југославији, када је плански и јако успешно кроз политичко насиље и обмане фаворизовано баш то хрватско писмо на рачун српске азбуке. И да, најзад, чудо и обмана буду до краја изведени, у Матичином Правопису српскога језика 2010. стоји записано на 15. страни да писање српскога језика паралелно и српским и хрватским писмом „није штетно за српску културу и идентитет“, па је то било „мало,“ те је четворочлана комисија редактора Правописа (Матица српска, 2010, стр, 15) записала – за наук српским ђацима и народу да „српска ћирилица није егзистенцијално угрожена“.[2] Нама у „Ћирилици“ није баш превише чудно што комисија за писање овог закона није ни консултовала Одбор за стандардизацију српског језика, у чијој је организацији и уз његову подршку, редакторска група (из)радила споменуте измене и допуне Правописа 2010. кад по њему (Правопису) за израду овога закона нема никаквог оправдања. То што су се неки појединци залагали за израду тог закона, сасвим је друго питање. А да су и они консултовани у вези с овим законом, огрешили би се о Правопис и Одбор ако би се усудили да кажу да „ћирилица јесте угрожена“, Правопис (а њега су сачинили српски лингвисти који су и чланови Одбора) с тим се не слаже.

Према томе, није постојала кључна научно-стручно здрава основа за израду и усвајање овога закона, а то је лингвистичко решење питања писма српскога народа у његовом језику. Комисија која је радила овај закон, изгледа, није смела да занемари српску лингвистичку струку и Правопис, па је предност, очигледно, дала таквом лингвистичком решењу питања писма у Срба и њиховом језику, а потпуно је занемарила оно што је народ записао у Члану 10. Устава Србије. Али је морало да свакоме, па и нама, буде чудно што се овај закон нигде не позива на Члан 10. став 1. Устава Србије нити га цитира. А ниједан закон не може исправно да реши питање писма ако оно није стручно (лингвистички) исправно решено. А то што једино код нас Срба није стручно (лингвистички) решено питање писма у складу с уставном обавезом и с општом праксом у свету, било је потребе да мало шире овде објаснимо, па смо то и учинили.

  1. Још мало о очигледној неуставности Закона (јер је то за Закон најважније и најнеизбежније а ваљда правници знају да је сваки закон нижи акт по значају и првенству од Устава и да нижи акт мора бити у потпуности сагласан с вишим актом). Ово је, колико се може знати, данас једини закон на свету који регулише питање матичног језика и матичног писма без икаквог позивања на постојећу – односну уставну, тј. народну директну кључну обавезу у вези с матичним језиком и писмом. То се мора у вези с овим новим законом у Србији понављати.

Напомена. Други народи, и ово се мора поновити овде,  углавном  немају посебне законе о  употреби матичног језика и писма, а имају углавном само закон о употреби мањинских језика и писама, јер је то без закона немогуће решити. А употреба матичног језика и писма решена је свуда тако што се спроводи директно уставни пропис по коме је матично писмо увек и свуда недопустиво, незамењиво у службеној употреби. Дакле, закон би могао да пропише једино изузетке од тога. А то, опет, решавају најпре лингвисти и лингвистичка струка. И, уз то, нигде у свету, у Европи такође, нико није себи у матичном језику направио ни стручни ни практични проблем као што је само у Србији направљен, па нигде не постоји нејасноћа у употреби матичног језика и писма. То постоји данас само код Срба. Малопре смо објаснили зашто – само зато што питање писма ћирилице у српском језику није решила струка на начин како се решава питање писма у свим другим народима и њиховим језицима, а без стручног решења свако друго решење је немогуће јер мора да буде сакато код нас ако се примени лингвистичко нерешено питање а занемари уставно решење, као што се то у нашем случају занемарује чак 15 година. Толико се дуго масовно опструише Члан 10. Устава Србије, наравно, само у првом ставу, тамо где је изричито решено питање српског језика  и ћириличког писма.

  1. Хрватски пример непостојања оваквог закона, а немају баш никаквих проблема са својим писмом. Узмимо пример из нама физички и језички најближе државе. Хрвати имају Устав и само у њему је решено питање матичног језика и писма. Њихово уставно решење је исправно и сасвим је готово подударно у речима с нашим у Члану 10, осим што они за „употребу“ кажу „упораба“ и „члан закона“ они зову „чланак закона“. Па, и поред тога што они немају закон о „упораби“ хрватског језика и писма, у Хрватској, али и ван Хрватске, у Србији, БиХ итд. нема ни једног јединог Хрвата који свој језик не пише у пракси својим, хрватским абецедним писмом и не постоји никаква шанса да и један Хрват буде кажњен што свој језик, на пример, пише погрешно, неуставно немачком латиницом или српском или руском ћирилицом. И њима би овакав, као наш, закон био чисто губљење времена, трућање у Сабору и трошење народних пара на рачун друге нужне „опскрбе“. Срби, ево, бацише паре за усвајање овог закона какав други народи немају. Ми,  изгледа, имамо због великог напретка у пословању, па смо се мало разбашкарили у непотребном трошењу тих пара. Неко би рекао да су Хрвати „уреднији као народ, више држе до устава, прописа, више поштују своје писмо и своје вредности“. То на примеру писма јесте тако, па да видимо зашто су Хрвати разумнији од Срба у уважавању свога писма. Да ли су они „бољи народ“ од Срба или је реч, ипак, о нечему другом? Наравно, реч је о нечему сасвим другом: Хрвати имају, осим исправног уставног прописа за матерњи језик и писмо, као што и ми имамо, али је огромна разлика у  томе што су хрватски лингвисти правописну норму и струку усагласили у потпуности с Уставом, а ми – како смо малопре видели – имамо струку која је у правопису изиграла норму, па својевољно увела туђе писмо по слову Новосадског договора о српскохрватском језику. Дакле, нису лошији Срби од Хрвата, него Срби имају лингвисте који су изиграли у Правопису 2010. и у струци уставну обавезу и задржали су друго, туђе писмо из спомињаног Новосадског договора (1954. године) за језик који се звао српскохрватски, хрватскосрпски, па су „заборавили“ шта им је задатак, а хрватски лингвисти нису заборавили.

                 

  1. ОРИГИНАЛНИ СРПСКИ АПСУРДИ У ЗАКОНУ

                  Апсурд број 1 у закону (Члан 3). Прописана неједнака права и обавезе појединаца и(ли) колективних субјеката у употреби матичног писма у матичном језику (Члан 3). Набрајају се субјекти који морају да пишу матични и матерњи језик српским (ћириличким) писмом и они који не морају (при том се не наводи којим то другим писмом могу да пишу српски језик они који су повлашћени Срби па не морају да пишу српским писмом, кад Устав Србије одређује изричито да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Да ли ти необавезни за ћирилицу могу да српски језик у службеној употреби пишу немачким, енглеским и било којим другим латиничким писмом и могу ли да српски језик пишу руским, бугарским, македонским, белоруским или неким другим ћириличким писмом? Или, могу ли да српски језик ти необавезни Срби за ћирилицу пишу арапским или кинеским, рецимо, писмом, а како ће то чинити када та писма у свом саставу нису прилагођена за писање српског језика? Да ли то значи да ти појединци, необавезни за ћирилицу, треба да постану нови Вук Караџић, па да изврше сами нову реформу српског писма, да, на пример, упросте кинеско писмо и са 3.500 знакова сами сведу на 30 српских слова за 30 гласова да би њима могли да пишу српски језик? Ово уопште нису апсурдна питања колико је овај закон  апсурдан у Члану 3. у коме се обавезе и права Срба прописују различита, у зависности од тога какво је и чије власништво над тим предузећем, банком и сл. ! Да ли је тако још игде у свету у било ком другом језику, па да, рецимо „Газпром“ с данашњим власништвом мора да се пише руском ћирилицом у руском језику, а да сутрадан, ако се власништво над фирмом преокрене, рецимо, у „приватно“ – којим би онда писмом у истом језику могао да се пише „Газпром“. Или немачка фирма аутомобила „Ауди“ коју данас Немци пишу немачком латиницом у немачком језику, да ли би сутра, када би неки богати Србин купио „Ауди“, да ли би могао у немачком језику да ту фирму пише српским писмом? По слову овога српског закона то би могло тако ако би приватни богаташ Србин могао да купи фабрику „Ауди“. Ми бисмо у „Ћирилици“ били стварно одушевљени да видимо тај српски мозак који је написао овакав закон о употреби српског језика и ћирилице! И волели бисмо да разговарамо са српским посланицима који су без иједног амандмана једногласно у Народној скупштини Србије усвојили овакав закон. А били бисмо почаствовани да нам посланик др Марко Атлагић, који је морао да напусти Хрватску и побегне у Србију (и  драго нам је што је Србија дом за сваког насилно протераног  Србина), да нам то научно документује како је то хрватска латиница (гајица) – „српска латиница“, кад је сам Вук рекао и написао да ју је саставио Људевит Гај и да је она писмо које је састављено за Хрвате, а не за Србе!

                  Апсурд број 2 у закону (Члан 5 – пореске олакшице). Нисмо никада чули да је игде у Европи и свету, осим сада у Србији и Српској, неки закон предвидео и озаконио да се писање матичног и матерњег језика матичним и матерњим писмом може плаћати било коме на било који начин. Не мисли се на писање било ког језика било којим писмом кад је реч о текстовима за романе, песме, адвокатска  акта, и сл. за која се свуда и увек плаћа, него за овај случај у овом закону: да се некоме плаћа (кроз смањење пореза и сл) само у вези с тим којим је писмом писан текст. Замислимо како би се обогатили поједини Хрвати или Бугари, рецимо, који би писали својим писмом свој језик, а да не морају да пишу својим писмима! И још да апсурд буде већи: они Срби који су нека врста „ниже класе“ (они који морају да свој језик пишу својим писмом и да буду кешом кажњени ако га не пишу својим писмом) никада неће имати шансу да (за разлику од ових који не морају да пишу свој језик ћирилицом) добију и један српски  једини динар!

                  Сви ови апсурди у Закону о српском језику и ћирилици, као и усвајање овога оваквог апсурдног светски „изумитељског закона“ последица је чињенице да је српска лингвистика задржала решење питања писма у струци и правопису у складу с Новосадским договором о српскохрватском, тј. хрватскосрпском језику и лажној, немогућој у пракси, „равноправности писама“ (1954) који је смишљен од комуниста који су (зло)употребом српских лингвиста успели плански, никако случајно, да  хрватско писмо код Срба исфаворизују и наметну наивним Србима који су заборавили да су сви Срби (изузимајући Србокатолике којима је наметнута католичка вера и латиничко писмо да би данас сви ти Срби били асимиловани у хрватски национални корпус) до данашњих 90:10 одсто на штету јединог српског матичног писма, уз ширење само код српских лингвиста и наивних Срба тзв. „богатство двоазбучја“, као да хрватско латиничко писмо у српском језику омогућује апсолутно споразумевање са свима који свој језик пишу латиничким писмом, како да је могуће само преко хрватског или неког другог латиничког писма знати, без посебног учења, туђи латинички језик. Извршена је преварантска (препредењачка) комунистичка теза по којој Срби не могу да знају ниједан други језик ако  свој језик не пишу на два писма! Споменути Новосадски договор, чим су Срби у Србији и изван Србије, насели под притиском политичара на планирану замену ћирилице преко 50 одсто, Хрвати су званично документом одбацили тај договор још 1969. године и који никада нису у пракси у потпуности ни примењивали.

                  Срби, традиционално заборавни у миру или лажном миру, тако су, под убеђењем да ће им то други замерити, били готово заборавили на стратишта и на стварне геноциде у Првом светском рату, када је ћирилица била законима забрањена на свим подручјима српског језика, а уместо ћирилице наметнуто им је писмо окупатора (гајица), које је први пут почело да се намеће Србима као окупаторско писмо и у Србији (1916-1918) и Црној  Гори (1916-1918) – због чега су они који су одбијали да свој  језик пишу окупаторским писмом или убијани или на преком суду осуђивани на дугогодишње робије (познат је случај никшићких професора српског језика, а у наше време нови никшићки професори српског језика који нису хтели да назив свог српског језика мењају у „црногорски језик“ који званична постоји тек у „Милогори“ – и нарочито у НДХ (1941-1945) где је била на снази најстрожа Законска одредба о забрани ћирилице која је била довољна да у само два члана све Србе у тој држави полатиничи у једном трену. Срби су, зарад наде у слогу и верујући у прокламовано комунистичко „братство-јединство“, били заборавили и Јасеновац и друга стратишта углавном Срба, али и свих других „непоћудних“ у НДХ , па су до пре 77 година две потпуно ћириличке земље са српским народом били ћириличке земље и народ (осим у сасвим ретким изузецима) постале обе земље и сада два народа полатиничени 90 одсто у Србији и нешто више у Црној Гори. Некада (за језик и писмо не тако давно) чисто окупационо латиничко писмо „одомаћено“ је свођењем ћириличког писма на изузетке од непуних десетак процената у општој употреби српског језика и хрватског писма, које чак и неки „стручњаци за језик и књижевност“ од миља зову „српска латиница“. У таквој српској лингвистици није чудно што неки политичари и један посланик у Народној скупштини Србије, као нестручњаци за језик и писмо, ту латиницу зову „српска латиница“, а онда се тобож залажу за њену „заштиту“. А народ који од таквих учи каже: „Што да баш толико штитимо ћирилицу кад је и латиница наша?“ И јесте била „наша“ нарочито у окупацијама и под комунистима.

                  Просто је невероватно како је то успело код Срба да им се наметне лаж да је хрватска латиница у ствари – српско писмо или макар и српско и хрватско кад би се морало занти да сви извори и сведоци (међу којима и Вук Караџић) потврђују да је овај састав латиничког писма које је планираном фаворизацијом превладало код Срба чисто хрватско власништво и да ју је сачинио Људевит Гај за хрватске потребе. Сасвим је друго питање да су они Срби који су примили католичку веру по тој линији морали прећи с ћирилице на латиницу, али то није био овај хрватски састав, него је постојао србокатолички латинички састав који је нестао из употребе откако су Срби католици најпре морали да пређу на хрватски латинички састав, а онда асимиловани  сви у хрватски национални  корпус.

                  Знање је врлина, знање је моћ. А Срби су национално, културно и идентитетски  моћни таман толико колико су сачували своје писмо у свом језику. Хрвати, али и сви други народи, осим Срба, сачували су сто посто свога писма, и то, углавном, без икаквог а нарочито без оваквог посебног закона о матичном језику и писму, а поготово не с оваквим законом.

III. ЈЕДНО ЈЕДИНО НАРОЧИТО ДОБРО У ЗАКОНУ, АЛИ УСЛОВНО

  1. Једно једино нарочито добро (али условно) у Закону. Удружење „Ћирилица“ истиче једно једино нарочито добро решење које постоји у овом закону. Народ каже да „у сваком кукољу нађе се неко здраво зрно.“ То је, у овом закону предвиђено, оснивање Владиног Савета за српски језик који би надгледао, оцењивао спровођење овог закона и мерио његове резултате у пракси, уз предлагање мера које треба додатно предузимати. А да би овај закон могао донети икакве видније позитивне резултате, постоје најмање два незаобилазна услова.

Прво, измене и допуне.  Одмах се морају припремити и усвојити обимне измене и допуне Закона. И то тако да остане у Закону ово једино што је добро у њему, с тим што тај Владин Савет мора обавезно добити комплетно име. Он се мора звати Савет за српски језик и (ћириличко) писмо. И то зато што је српско писмо далеко угроженије од самог језика. Јер, језик се српски, како-тако, у Србији и Српској редовно користи. То што је он лоше нормиран и што је подоста у јавности искварен код многих појединаца, али и у новинарству, на телевизијама са најчешће лоше школованим водитељкама и другим кадром  не може да уништи језик јер је он макар код једног броја Срба и чист, и правилан и добар, па се, на основу тога, он може у његовом трајању и поправљати и све боље неговати. А када се писмо напусти и замени у оволико много области у којима се користи српски језик данас и када постоји очигледно све ређе и мање писања ћирилицом, тада се писмо нема сврхе неговати када се све више нема шта чувати. Кад се писмо препусти повлачењу и замењивању другим (туђим под лажним називом „нашим“) писмом, као што се то догодило и наставља се и данас код Срба, онда је брига о свом писму лажна и без резултата.

                  Друго, избор одговарајућих чланова Савета. Лоше је што је предвиђена натполовична већина чланова Савета из Одбора за стандардизацију српскога језика.  Не би било то лоше да није баш Одбор за стандардизацију једини стручни кривац што је сачињен у решењу питања писма апсолутно неуставан Правопис 2010. и што је у њему записана страшна, идиотска лаж да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“ (Правопис 2010, стр. 15) и неуставан избор два паралелна писма једино за српски језик, што је, у ствари, „шизофрено решење“ (права оцена двоазбучја од проф. В. Ђорђевића). „Ћирилица“ предлаже да таквих стручњака у изменама закона у Савету буде до половине. Јер, корисно је једино да другу половину или нешто мање чине представници удружења за одбрану ћирилице, јер међу њима има доста чланова који једини имају исправан начин решења питања ћирилице, за разлику од стручњака у Одбору. На пример, представници „Ћирилице“ и „Српске азбуке“ знају да без једноаазбучја (и) у српском језику, ћирилица у овим условима и с оваквим законом нема никакве шансе да преживи наредних 30-40 година. Дакле, представници ова два удружења предлажу примену опште европске и светске праксе, а у складу и с нашим Чланом 10. Устава, тј. правило општег: један (матични) народ – једно (матично) писмо – за матични језик, у случају српског језика, без сумње, само српско ћириличко писмо, а изван  тога друго писмо може да буде у језику Срба само у строго дефинисаним изузецима, као што је то и код свих других језика и писама. А ко други жели – нека се обогаћује на двоазбучју, како су се Срби у томе доста „обогаћивали“, па ево докле смо с ћирилицом стигли.

(Напомена о хрватској латиници и њеном значају за Србе. Наравно, нормалан сваки човек, па и Србин поготово, зна за шта му служи хрватско писмо па треба да га учи и зна, али не да га убацује у српски језик у улози параписма. А српски лингвисти треба да науче да се хрватско писмо може научити и на други начин, а не само кад то писмо користимо „равноправно“ са српским писмом у српском језику. Срби свакако треба да знају хрватско писмо да би читали хрватске књиге и за сличне потребе, а то може ако знамо латиничко писмо Хрвата само зато што је то исти српски језик који је код Хрвата нешто друкчије нормиран, али нам је потпуно разумљив. Јер, ми и у језику Срба имамо рогобатних и лоших речи и оне се могу и разумети и у хрватском језику и у српском.)

  1. ОПШТА ОЦЕНА ЗАКОНА И ПРОЦЕНА МОГУЋЕ ЕФЕКТИВНОСТИ ЗА (О)ЧУВАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ (НАРАВНО, ИМАЈУЋИ У ВИДУ ОВАКАВ ТЕКСТ ЗАКОНА КАКАВ ЈЕ САДА)
  2. Овакав закон не треба никоме ко је нормално, у складу с праксом у Европи и свету, нормиран свој језик с изабраним писмом. Други народи углавном немају законе о употреби свог матичног језика и писма јер су то решили исправним, одговарајућим нормирањем свога језика са својим писмом. Нама физички и језички најближи – Хрвати немају закон ове врсте, па опет сваки Хрват научи у школи и зна како му се зове језик и које је његово писмо.  Он то зна преко часова за хрватски језик и писмо од својих наставника и професора па никада не замењује своје писмо у свом језику. Само српска деца уче у школи да „имају два писма“, да су „оба наша“ и из предмета Српски језик и књижевност још ништа не уче о хиљадугодишњем буквалном  силовању српске ћирилице и потом – њеном убијању у чему су многи Срби учествовали, раније под морање, а данас, богами, својевољно јер не схватају да од два писма у једном језику једно мора нестати постепено (као у српском случају) или одлуком о замени свог писма, како су то учинили са својом ћирилицом Румуни (1860) или Турци који су по наредби Кемала Ататурка заменили арапско писмо латиничким на почетку 20. века.
  3. УКИНУТИ ЗАКОН ПРЕ СВЕГА ЗБОГ НЕУСТАВНОСТИ, НЕСТРУЧНОСТИ (И ПРАВНИЧКЕ И ЛИНГВИСТИЧКЕ), ЗБОГ ПОБРОЈАНИХ АПСУРДНОСТИ И, СТОГА, НЕПРИМЕЊИВОСТИ И ШТЕТНОСТИ, ЈЕР ТАКО НИКО ДРУГИ НЕ ЧУВА СВОЈЕ ПИСМО У СВОМ ЈЕЗИКУ!

    С обзиром на све, а понајпре неуставне и нестручне мањкавости овде побројане нажалост, овакво оштећено дете (Закон) спонтано је рођено у скупштинама Србије и Српске, па није нехумано одбацити га, јер нема именованог стварног ни лингвистичког ни правничког оца и мајку, па се не зна чији је и какав то „родитељски лош материјал“ и у каквој се „банци чувао јер личи на опасан, већ постојећи одавно у Србији антићирилички вирус који је досад буквално усмртио 90 одсто српске ћирилице, чиме је извршен буквални ћирилицоид око споменутих 90 одсто ћириличког српског писма. Ово рођено дете (Закон), превише очигледно, заражено је антићириличким вирусом који је неизлечив, јер да је био излечив, не би било тим вирусом убијено до сада 90 одсто ћирилице, а овај закон, доказиво је, није вакцина која може имати било каквих позитивних резултата. Нисмо ови други антивакцинисти у буквалном смислу, али је превише очигледно да досадашња неизмењена вакцина за ћирилицу није урађена по  основним прописима у изради вакцине ове врсте  још од 1954. године и тада измишљеног вештачког српскохрватског, хрватскосрпског језика, па су га Хрвати напустили и основали „хрватски језик“, а Срби се и данас држе тог вештачког језика, посебно у српском националном речнику и, нарочито погубно у решењу питања писма.

Зато је неупоредиво корисније да српска држава и власт коначно пробају да обезбеде народу правну државу и да та правна држава проба да спроводи у пракси став 1. Члана 10. Устава Србије, па ако то не донесе резултат као што је донело у свим другим језицима у Европи и свету, нека онда размишља треба ли једино Србима закон ове врсте, који никоме другоме нити је потребан, нити је доношен. (Најближи пример најближе државе по језику Хрватске показује да без тог закона Хрвати сви стопостотно чувају своје писмо тако што га користе у свом језику сви Хрвати по слову правописног и стручно језичког прописа и уставне обавезе.

  1. ЗАКЉУЧЦИ

Прво. Овакав закон какав је усвојен 15. септембра 2021. нема никакве сврхе и смисла да постоји, поготово ако се врло брзо (а најбоље у року од шест месеци, за колико је одложена његова примена) не ураде обимне измене и допуне, али пре свега ако тај закон не пође од уставне обавезе у ставу 1. Члана 10. Устава Србије.

Друго. ако би овај закон, ипак, остао да се примењује, он би био много штетнији да такав закон постоји него да га нема, па би морало да се задржи само оно што је, без сумње, добро у том закону, а то је само Владин Савет за српски језик, а све друго би морало хитно бити друкчије урађено кроз хитне измене и допуне које би морале неизбежно бити усклађене са ставом 1. Члана 10. Устава Србије, с тим што би у називу ваљало обавезно додати “и ћириличко писмо”, па би гласио: Савет за српски језик и ћириличко писмо, и то зато што је српска ћирилица много угроженија од самог језика.

Треће. Ипак, како је овакав закон превише лош, најбоље је и најјефтиније сачинити нови предлог текста закона, па онда оставити рок за расправу о предлогу и тек онда га усвојити у Скупштини.)

Четврто. У сваком случају, ако овај закон о српском језику и ћирилици буде на снази, свеједно да ли прерађен или нов, постојећи Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године морао би бити укинут, јер нема сврхе, осим да збуњује, да буду два закона која се тичу матичног језика и писма у Србији, поготово што је то стари закон, још неусклађен са ставом 1. Члана 10. Устава, а морао би се сачинити, као што други у Европи и свету раде, посебан закон о службеној употреби мањинских језика и писама. Матични језик у том случају треба да се означава као “службени језик и писмо у Србији (Српски језик и ћирилица), како је то у неким најпрестижнијим државама у Европи, на пример.

  1. ШТА ЈЕ НАЈБОЉЕ И НАЈКОРИСНИЈЕ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПИСМО ХИТНО УРАДИТИ

НАЈБОЉЕ ЈЕ ДА ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ УКИНЕ ОВАЈ ГРЕШКОМ ПОТПИСАН ОВАКАВ ЗАКОН ЗА БРУКАЊЕ И ШТЕТУ ПО ЋИРИЛИЦУ, А, УМЕСТО ТОГ ЗАКОНА, НАРЕДИТИ ХИТНУ ПРИМЕНУ У ПРАКСИ ИСПРАВНОГ СТАВА 1. ЧЛАНА 10. УСТАВА СРБИЈЕ, КОЈИ СЕ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ ВЕЋ 15 ГОДИНА

                  Прво. Најбоље је овакав (како је описан детаљно овде) закон одмах укинути указом (наредбом) Председника Србије јер би била његова велика врлина, а не никаква мана, уверити се да је корисно поништити нешто исхитрено и толико штетно потписано и наложити (наредити) да се, као у свим правним државама, неизоставно спроводи у пракси и став 1. Члана 10. Устава Србије. На тај начин, пошто је Председник Србије био иницијатор за усвајање овог закона, он би избегао своју срамоту што је донет толико неуставан и штетан закон по српско ћириличко писмо, а није спровођен уставни члан о службеној употреби српског језика и ћириличког писма, који је у потпуности  усклађен с целокупном европском и светском праксом у уставним решењима питања писма у језику.

VII. КЉУЧНИ ПРЕДЛОГ:

Стручно нормирати хитно (и) српски језик по општој пракси у нормирању свих других учевних (књижевних, стандардних) језика у Европи и свету у једноазбучју, и то је једини начин да се данас сачува српска ћирилица у српском језику

                  Да и Срби – као Хрвати, најближи нам по језику, па и сви остали народи: Мађари, Немци, Шпанци, Французи, Руси, Румуни, Бугари, Арапи и сви остали народи Европе и света – не би имали никаквих нерешивих у пракси тешкоћа у коришћењу свог јединог националног, матичног и матерњег писма ћириличког и да немају тешкоћа у примени своје исправне уставне обавезе у вези с језиком и писмом – српски лингвисти, у складу с праксом у Европи и свету, нормирају свој матични учевни (књижевни, стандардни) језик тако да он буде кључни обједињујући фактор свих Срба широм Србије и света – у једном изговрау (погоднији је екавски) и једном писму (свакако националном и традиционалном ћириличком).

То је основни, полазни начин који примењују сви други народи у свом учевном језику у службеној употреби и он им је, такав, једино користан у оквиру природног народног/националног минималног – полазног за сваки народ – обједињавања.

Напомена. Неће ваљда свет забранити само Србима ћирилицу као у 20. веку и у овом 21. веку, како је било и једног покушаја забране Србима ћирилице упитаношћу у Венецијанској комисији (по узору на предлоге чувеног двоазбучањка, а, у ствари, антићириличара, англисте Ранка Бугарског) како то да Срби у Уставу могу да пишу свој језик само својим писмом (ћирилицом) „када има у Србији мањина које не пишу ћирилицом, а нису питали, на пример Немце и Енглезе како то они дозвољавају да Немци и Енглези пишу своје језике само латиничким писмом када у Немачкој и Енглеској, као и у готово свакој држави која није, као Србија, спровела геноцидним радњама чишћење својих мањина? Ваљда неће опет Србе бомбардовати само зато што пишу свој језик својим ћириличким писмом, а уче друге језике и писма по потреби и жељи, као сви остали народи? Да то нама, можда, не сугерише Венецијанска комисија да и Србија, као готово све остале бивше југословенске републике, далеко било, побијемо или протерамо па да тако немамо проблема у коришћењу свога писма!? Да ли је могуће да Венецијанска комисија мисли да сви други имају стално право да уређују своје језике и користе своје писмо за писање свог језика, а да само Србима треба неко други да уређује све, па и језик и да им одређује писмо!?

Колико ми мали (свакодневни, обични) Срби знамо – убеђени смо да из Србије ни мали а поготово не велики Срби никада нисмо ни због чега, па ни због језика и писма, протеривали (а, не дај Боже, ни убијали друге, нити ћемо то икада чинити, па чак и да нам поново прете бомбардовањем него ћемо се међусобно чувати макар тада, како смо се сви заједно готово увек међусобно чували и помагали без обзира на језик и писмо.

[1] Напомена. Појмови „службена“ и „јавна употреба“ нигде се у свету не користе с различитим значењем  у том смислу да може да у „службеној употреби“ буде један језик, а у „јавној употреби“ неки други језик, односно писмо. То је смишљено измишљено (у ствари, посуђено – позајмљено на превару из хрватске лингвистике код нас да би се употреба ћирилице смањила и заменила. Када су Хрвати тај термин искористили за легализовање „хрватског језика“ у „јавној употреби“ док су Срби и даље користили свој назив из Новосадског договора „српскохрватски језик“ (и данас га нису напустили у спомињаном Речнику српскохрватског књижевног и народног језика). Тај термин „јавна употреба“ посебно је оживљен, специјално од споменутог англисте Р. Бугарског да се неуставно користи туђе (латиничко) писмо у писању српског језика када је он схватио да су грађани на референдуму за Устав (2006) изгласали Члан 10. Устава Србије у коме је у првом ставу, коначно као у свим језицима и уставима Европе, изгласана уставна одредба да се и српски језик пише једним, свакако српским (ћириличким) писмом, Ранко Бугарски се сетио да оживи „јавну употребу“ латинице коју је наменио настављању неуставне употребе туђег писма за писање и језика Срба. Њега и данас с „јавном употребом“ у свом недавном научном излагању подржава и лингвиста М. Пижурица, главни од четворице редактора Правописа Матице српске из 2010. у коме је неуставно такође задржано туђе писмо за напоредну употребу у писању српског језика. Таквих лингвиста у Србији с „јавном употребом писма“ за разлику од „службене употребе писма“ нема данас много. Готово да их нема, осим двојице споменутих. То је својевремено разрешио најбољи српски правник и социолог права чувени академик Радомир Лукић који је растумачио разговетно да не може да „службеној употреби“ буде насупрот „јавна употреба“, јер је, практично, „службена употреба јавна.

Ми из “Ћирилице” не схватамо како то могу чак и лингвисти да не схватају. Макар би они који изучавају значење речи и који се баве речницима и речима у њима морали знати да „службеној употреби“ може да буде супротан појам само „неслужбена употреба“, а то је необавезна, незванична, па свакако изузетак када се може у приватној, личној употреби користити било који језик и било које писмо у било којој приватној прилици. А да би „јавној употреби“ могла бити супротност само „нејавна“ или „тајна употреба писма“. А „службена употреба писма“ свакако је понајпре и понајвише у јавности. „Службена употреба писма“ може да се објашњава једино као „званична употреба“, „обавезна“ и сл. Супротно „службеној употреби“, како малопре рекосмо, је само „неслужбена употреба“, необавезна, незванична, тј. пре свега „приватна“ или лична употреба“ коју Устав, наравно, не регулише. Али, свакако, у пракси службена употреба се у писму не разликује од неслужбене, јер појединци у народу немају своје лично, приватно писмо и лични, приватни језик, него користе онај језик и писмо из „службене употребе“ и у личној употреби. Може, једино, у личној употреби користити своје дијалекатске језичке особености и то је све. А људи који се служе стандардним језиком у службеној употреби, углавном исти такав језик користе и у личној употреби језика с друговима на пецању и сл.

Дакле, „јавна употреба језика и писма“ је простачка подвала српских или антисрпских превараната и простака и лингвистичких „махера“ каквих (у вези с писмом) нема у било ком другом народу и његовом језику. За постојање данас „јавне употребе језика и писма“ уместо „службене употребе језика и писма сносе пре свега одговорност у Одбору за стандардизацију српског језика и у Матици српској зато што држе на снази Правопис српскога језика с неуставним и буквално антићириличким решењем питања писма у двоазбучју, какво се у Европи нигде не користи у њиховим језицима. Све проблеме (или готово све у вези с писмом поготово) направили су и даље праве српски лингвисти на тај начин што држе на снази српски учевни (нормативни) језик с два писма не схватајући основне језичке законитости које разумеју сви други лингвисти у Европи, па и у свету, и зато не сачињавају језичку норму са два писма, јер сви  други лингвисти схватају да је то за језик не само непотребно и нефункционално него је у народу много штетно и, на одређени начин, шизофрено. На пример, министарка културе је тврдила у Скупштини да она не примећује никакву разлику у писмима у оквиру српског језика, попут шизофрених људи који стварно не примећују како су, зашто су и када су постали шизофрени. Свака част министарки културе, али немогуће јој је поверовати да су се у њеној свести за стално изједначиле ћирилица и хрватска латиница до те мере да их она баш стварно не разликује ни по чему, него је хтела рећи (на скривен начин) суштину: да она није „националисткиња“ (ж. род од м. рода „националиста“ – по „родно осетљивима“), да је њој свеједно које ће се писмо користити, може и само латиница (пошто јој је „сасвим свеједно“, може оба… А то значи да може да се не примењује и даље став 1. Члана 10. Устава Србије и нека га спроводи лично ко хоће! Она је, вероватно, научена и даље то зна да су „оба писма наша“, али ако је Вучић рекао да донесемо овакав закон, па ево да га послушамо! Истина, исто мисли и Вучић који је више пута пре доношења овог закона рекао: „И латиница је наша!“ Па ако је наша, кажу народу, шта ће нам толико претерана заштита ћирилице.“ Од кога, према томе,  штитимо и бранимо „наше писмо“ од другог „нашег писма“? То је стварно озбиљно питање, јер Вучић се исказивао као председник који неће „лепоречити народу“ да би продужио на тај начин владавину. Он неће, изгледа, ни да „лепоречи“ народу тиме што би спроводио неку народну одлуку с референдума у Члану 10. Устава Србије из става 1. ако он мисли да то не треба чинити. Дакле, Устав се не спроводи у Србији зато што њени владари неће да „лепорече народу“ и да му говоре оно што народ воли или што је народ одлучио на референдуму. И онда је логично да су нам неуставни и први закон о језику и писму (онај из 1991. и  овај други нови закон), јер наши владари неће „лепоречити народу“, јер их гола власт, је ли, не занима па могу да раде оно што они хоће и како хоће. А искрени да будемо, нема у последњих сто година, ако не и дуже, неког владара који је толико пута залазио у народ, који је отворио толико нових  фабрика, путева и сл. сигурно у последњих 30 година, а биће и у последњих сто година. Па ни Броз није био толико предан народу иако је и он доста залазио у народ, али без сумње много мање од Вучића. А, богами, Броз је још како знао и хтео да народу буквално репе речи говори. Имао је чак и паролу „С речи на дела“. И ишао је Броз с речи на  дела (која је он  волео и планирао). А како смо прошли? Прошли смо толико лепо да велики део српског народа још није видео како смо прошли, него живи у Брозовом времену и данас.

[2] На овом месту корисно је и потребно дати опште оцене српске лингвистике и филологије 20. века из пера данас двојице лингвиста, од којих је посебно значајан један који је један од највећих живих српских лингвиста (иако и он не показује да придаје јасан значај решењу питања писма нормирањем у српском правопису и уопште у струци за судбину српске ћирилице) дао ову оцену: “Тек је посљедње десетљеће 20 вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудама о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије”  (М. Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ.БИГЗ, 2003, стр. 11), а други вели: “Сва српска лингвистика о српском језику 20. века (а она се, нажалост, продужава и на овај 21. век), па и она којом су се бавили највећи српски лингвисти после Вука, стицајем несрећних околности, а нарочито због  заробљености идејом о југословенству, свела се, у ствари, на одузимање суверенитета српском народу на његов  језик и ћириличко писмо, па је један исти језик, с мањим преиначењима у лингвистички неважним елементима, добио разна имена (хрватски, босански/бошњачки, црногорски), а језик остатка Срба данас се карактерише довршавањем замене савршенијег писма – српске ћирилице данашњим лошијим писмом за српски језик – општенационалном хрватском верзијом латинице” (Д. Збиљић, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 103).

Драгољуб Збиљић, удружење „Ћирилица“

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас