Драгољуб Збиљић: Српска бласфемија или спрдња са ћирилицом

Драгољуб Збиљић

Поводом најављеног Вучић-Додиковог закона о „спасаавњу“ српске ћирилице, како обавештава „Политика“

● Питање писма не може да реши држава и њени државници без претходног исправног
лингвистичког и школског решења у складу с Чланом 10. Устава Србије и с праксом у
Европи и у свету.

● Матица српска најпре сербокроатистички 1993. па противуставно 2010. године, у
сарадњи с Одбором за стандардиазцију српског језика, у решењу питања писма остала
је на сербокроатистичким погубним основама, па је противуставно и противно
целокупној европској и светској пракси задржала двоазбучје из српскохрватског језика
као да и аднаас влада комунистичка антисрпска власт која је затирала ћирилицу.

● Бласфемија (игра и спрдња) у Правопису српскога језика Матице српске није само у
томе што је то и даље комунистички сербокроатистички правопис с „богатством
двоазбучја“ него је текст о писму и његовом решењу не само противуречан и
неприемњив игде у свету па ни у Србији него је и скроз нетачан јер противуречи
здравом мозгу и здравом оку који виде шта се догодило са српском ћирилицом, а то је
чист ћирилицоцид од 90 одсто затрте ћирилице у српској јавности, а правописци то не
виде, него тврде на 15. страни Правописа ово чудо: „Такав, истина редак, суживот двају
писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом
употреебе – ћирилица па латиница – верујемо, не може бити штетан по српску културу
све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожеан“ (истакао део
цитатаа масним словима – Д. З.).

● Каква је то бласфеемија, стварно неразумевање или смишљено, намерно
неразумеавње проблема ћирилице у Матици српској и реченом Одбору за
стандардиазцију српског језика, па нико од лингвиста у Матици српској и Одбору да
јавно каже истину да такво „образложење“ решења питања писма у униактном
неуставном двоазбучју нема нигде поновљено у Европи и свету и да само зато нема
данас народа у свету који се не учи у школи из правопиас које је његово писмо, па није
чудно што 90 одсто Сраб данас не зна које је стварно њихово писмо.

● Замислите неког хрватског правописца, мађарског, енглеског, немачког или било ког
другог који би написао у њиховим правописима да двоазбучје није штетно све док се у
исписивању даје првенство свом писму тако што ће свој језик свакодневно писати
најпре својим писмом, па онда још неким туђим писмом. Зашто Хрвати немају никакав
проблем са својим писмом (гајицом) и зашто они нису написали у свом правопису да
није штетно писати „хрватски језик“ истовреемено и стално и њиховом латиницом и
српском ћирилицом иако је туђе писмо исфаворизовано 90 одсто према доамћем писму!
Хрватски правописци, али и било чији други, не би тако написали (и нису написали!)
само зато што хрватски лингвсити нису сачинили свој правопис с таквим решењем
питања писма у нормираном хрватском језику. Српски лингвисти „глуме“ и даље, сада
једнострано, језичко „заједнишптво“ с Хрватима и после тога када су Хрвати
регистровали свој језик са својом варирјантом латиничког писма, а Србима је остала
регистрација с ћириличким писмом.

● У Матици српској (а њу још следи Одбор за стандардиазцију српског језика) и даље
се понашају у језичко-правописном нормиарњу као да смо и даље у 1954. години, као
да се и данас договарамо с Хрватима о „српскохрватском и хрватскосрпсском језику“ и
о „равнопавности писама“ која ће трајати нових 77 година насилне фавориазције латиничког хрватског писма и силовање српеке ћирилице и политички и квазилингвистички.

● Надали смо се да ће нелингвисти Вучић и Додик моћи сами да реше питање
ћирилице, које још неће да нормативно решее српски лингвисти у Матицчином
узурпираном Правопису у коме је с балгословом Одборове комисије састављене од
четири редактора тог Правописа из 1993. изигран и Члан 10. Устава Србије и целокупна
европска и светска пракса у решавању питања писма у свим другим престижним
језицима.

● Неуморни председник Србије Алекасандар Вучић Србију је у свету довео до
лидерства у решавању светског проблема с короном, па се упустио да реши и оно што
је решиво само нормативно у српској лингвистици.

Како пише лист „Политика“ у четвртак 26. августа 2021. године „Вучић (је)
предао Додику преднацрт заједничког закона о заштити српског језика и ћирилице“ а у
петак, 27. августа 2021. у тексту „Шта предвиђа закон о употреби и заштити ћирилице?“ овај лист даје појединости из тог преданцрта. Похвала „Политици“ што је успела да сазна и да нас обавести шта кључно пише у том „преднацрту“. Напомиње се да тај „преданцрт“, па „нацрт“, па „предлог закона“ треба да буде усвојен као закон у Скупштини Србије и Скупштини Републике Српске већ „на Дан националног јединства 15. септембра“. Па то би заиста било величанствено у брзини и тиме би се, макар мало,
надокандило кашњење у вези с тим законом пуних 15 година у Србији! Ето, како је могло да се то уради! А није урађено 15 година јер то неко (не)одговоран претходно није хтео да уради. Некога на власти 15 година није занимао ни Устав ни закон у вези са српским јеизком и ћирилицом.

Двадесет пуних година преко Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ молимо, опомињемо, преклињемо и захтевамо као забринути грађани за судбину српског језика и српске ћирилице да лингвисти и валст ураде своје обавезе за које су плаћени у вези с тим. Сви су се редовно оглушивали. Чак готово да нам нису ни одговарали на наше предлоге, па су се чак лингвсити и „љутили“ што их својим предлозима „узнемиравамо“ у њиховом великом и важном послу. А они, и власт и лингвисти, никако да нађу време и да га практично, у одговарајућим решењима, посвете српском језику и писму. Лингвистима смо стално понављали предлог да питање нормирања српског језика реше једиснтвено у изговору и писму за цео српски народ, а властима смо предлагали 20 година да само усагласе народно, уставно решење из Члана 10. Устава Србије и ад то решење, онда, приемњују. Нису хтели ни лингвисти ни власти. Лингвисти нису до данас нормтивно, као сав остали свет, решили питање
норме учевног језика у јединственом изговору и писму, а власт није хтела да усклади Закон о службеној употреби језика и писама с реченим Чланом 10. Устава Србије, који је, у том делу бар, усаглашен са свим уставним одредбама о језику и писму у свим другим уставима.

Наш принцип владавине власти је такав да институције слабо раде. Све се чека од „вође“, све се чека од „главног“. Код нас деценијама се неће решити неко животно питање (као што су свакако српски језик и писмо), ако „вођа“ не уради или не нареди некоме да уради. Код нас је ауторитет само појединац, а не институција. Институције су „лење бубе“, неепокретне, предлози из народа их не занимају, на предлоге готово никада и не одговарају, праве се да нису примили „пошту“. Само ауторитет, ауторитет над ауторитетима – један човек кад уради или директно нареди да се уради – тек се тада (у)ради. Тако је и са српским језиком и писмом.

Председник Вучић је тај који је успео да у већини народа постане врховни ауторитет. Писали смо и њему. Послали смо му недавно књигу доказа о „Силовању ћирилице“ на 1400 страна. Наравно, не кажемо да је код њега то донело превагу у решености да тај посао уради, али је могуће да му је било чудно да неко посвети ћирилици 1400 страна па да је, можда, схавтио да је то „аргумент“ да се тиме, после неколико оебећања, озбиљно позабави (и) српским јеезиком и писмом. Ма шта да је, важно је да се он решио да то уради.

БОЈИМО СЕ ДА НЕ БУДЕ „ЏАБЕ СМО КРЕЧИЛИ“

Нажалост, из овога што смо прочитали из тог предоченог у „Политици“ законског акта, заледили смо се зато што у томе нема ничег парктичног новог. Устав се готово и не спомиње, његова исправна одредба и народна обавеза из Члана 10. није цитирана и тај се законски прделог, изглеад не наслања на дотични јасан члан Устава.

Ћирилица ће, по таквим предлозима, можда „оживети“ за који проценат, па, рецимо, неће бити, можда, садашњих 90:10 одсто за хрватску латиницу, него, на пример, највише 20:80 одсто против ћирилицее у српској јавности. То, очогледно, неће моћи да реши проблем затирања ћириличког писма код Срба.
Како то стално истичу удружења Ћирилица и Српска азбука, проблем ћирилице није решен нормативно у српском језику. Без тог решења, закон неће донети ништа ново. Бојимо се да ће бити „џабе кречење“.

СРПСКИ ЈЕЗИК, ОСИМ ЋИРИЛИЦЕ, НЕМА ДРУГО СВОЈЕ ПИСМО, НИТИ МУ ЈЕ ДРУГО ПИСМО ПОТРЕБНО

У закону је морало, у складу с Чланом 10. Устава, да се наведе да се српски језик увек службено пише ћириличким писмом. Овако се предложеним законом сузбија уставна јасна обавезност да се српски језик пише у свој јавности међу Србима ћириличким писмом. А онда је требало навести само изузетке где нису обавезни ни српски језик ни његова ћирилица. А то је само у неслужбееној, тј. личној употреби која се не односи на јавност. (На пример, могу људи у кафани у слободном дружењу макар и с маскма на лицима, да говоре мееђусобно којим хоће језиком и да се за кафанским столом ддописују којим хоће писмом.) А све јавно у српској дражви што се исписује за грађане ради друштвене комуниакције – то је службена употреба језика и то по Уставу мора бити писано ћирилицом. Наравно, има по Уставу и закону када испод српског језика на ћирилици може бити и неки други језик и писмо, али су у Србији и свуда за Србе неискључиви српски језик на српској ћирилици, као што су, на примеер, у Немачкој неискључиви немачки ејзик и неемачко писмо. Тако је свуда у свету. Један је службени језик и једно службено писмо, а законом се регулише када може бити још неки језик и писмо. У суседству једино је у Северној Македонији равноправна двојезичност (македонски и албански с македонским и алабнским писмом) јер је то, на неки начин, „подељена држава“. Србија још није „подељена држава“ без обзира на то што је део Србије тренутно поверена Уједињеним нацијама да заводе ред, и без обзира на то што би Србију радо „поделили“ данас и неки Срби – да би могли да краду народ или део народа.

Морамо унапред жалити што ће, изгледа, ово бити по ономе: „Џабе смо кречили“. „Деца“, тј. сви они који нису васпитани да поштују Устав (у овом случају Члан 10. Устава Србије), а држава их на то, и поред своје обавезе, не приморава да поштују Члан 10. Устава Србиеј у вези ас српским језиком на ћирилици, и даље ће српски језик, по наметнутој комунистичкој навици у Југославији, писати и писаће и
даље наметнутим туђим писмом (хрватском гајицом) остајући и даље у наметнутој им обмани да је „и то наше писмо“.

ПИТАЊЕ ПИСМА МОРА НА ПРАВИ НАЧИН НАЈПРЕ НОРМАТИВНО ДА РЕШИ ЛИНГВИСТИКА, А ОНА ЈЕ ТО НАОПАКО УРАДИЛА

Показује се беспоговорно тачним оно што Удружење „Ћирилица“ објашњава 20 година (2001-2021) да се писмо српског језика, као што је решено у сваком другом језику, најпре мора нормативно, лингвистички, решити у складу с Чланом 10. Устава Србије и по општој европској и светској пракси, у учевном (књижевном, стандардном) језику јединствено за цео српски народ и у изговору и у писму и да је гробница српске ћирилице већ 77 година зацементирана неуставним, непрактичним решњем у
двоазбучју.

У пракси се нигде у свету тако не ради. Нико други у правопису не решава питање писма у двојству (своје и туђе писмо, два писма), тј. двоазбучјем: и српско писмо и хрватско писмо које је већ под комунистима смишљено, плански исфаворизовано до данас с предношћу од 90 одсто над ћирилицом код Срба, што
практично значи да је српска азбука, у ставри, насилно и плански, смишљено одавно замењена.

То, чини нам се, овај предлог „климавог“ законског решења неће моћи да поправи, јер се писмо нигде изван Србије не решава само законима него, првенствено, нормирањем језика, а писмо је неодвојиви део језика. То се – у нашем намерно и смишљено, плански, неусаглашеном с Чланом 10. Устава Србије већ 15 година – Законом о службеној употреби језика и писама изиграва уставно исправно решење придавањем већег значаја досадашњем неуставном закону него самом уставом решењу.

Уставно решење у Члану 10. не допушта никакву дилему: ћирилица је неодвојива од српског језика, док речени Закон раздваја језик од писма па говори о некаквој „равноправности писама“, што се везује само за језик Срба и ни за један више језик у Европи и свету. Сваки други народ учи у школи из правопиас и зна и аутоамтски пише свој језик увек својим писмом, само се Србима смишљено или по инерцији и даље оставља у закону дилема којим се писмом пише српски језик. Српски постојећи 15 година неуставан Закон о службеној употреби језика и писама смишљено је задржан и минимално иновиран у више измена тек толико да би остаао надрееђен Уставу, што је тешка, само српска, права бласфемија.

Аутор: Драгољуб Збиљић
Магазин Видовдан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас