Драгослав Павков: Израелска дилема – „како они то могу а ми не“?

Foto: Pixabay

Како они могу а ми не? Зашто свет има двоструке аршине, зашто јеврејску верзију палестинског проблема фамозни „свет“ разуме а српску страну у вези са прекодринским и старосрбијанским Србима не, да ли је у питању „чивуцка завера или ми имамо проблем са изношењем случаја?

Немам намеру да се бавим историјом и тумачењима историографских факата, оно што намеравам јесте да истакнем у чему (по мом скромном уверењу) грешимо чак и кад смо 100% у праву, кад би „свет требало да буде на нашој страни“. Разлога има неколико, један од огромних и за нас непремостивих проблема су глобални и стратегијски интереси великих сила.

На то ма колико били претенциозни и умишљени ипак не можемо да утичемо; оно што бисмо могли, што некада и јесмо радили, то је да одаберемо потенцијалног савезника, заинтересујемо га за своје интересе и наметнемо му се као вернији и важнији савезник од конкуренције.

Данас је то нажалост готово немогуће јер немамо ни Јована Ристића ни Милана Обреновића ни Чедомиља Мијатовића, које хронично нисмо разумели али смо дуго користили све што су они својим вештинама и везама стекли за Србију.

Ми данас имамо бледе копије Николе Пашића („закони су за противници, какви сте ви Енглези такав сам ја Гледстон, итд“), великог политичара али и великог лопова са којим се идентификује превише српских политичара.

Ипак, ако не можемо да утичемо на велике силе, могли бисмо да утичемо на себе… Да за почетак почнемо да верујемо у своје могућности више него у теорије завера које су најбољи разлог да не урадимо ништа него се колективно подавимо у балканској септичкој јами.

Пошто сумњам да ће ико битан послушати велике идеје из мог (малог) мозга, одлучио сам да овде упоредим два свима позната и актуелна примера: Израел и Палестинци & Србија и Албанци. Оба примера су оптерећена историјом и митологијом, сва четири народа су међусобне неспоразуме покушала да реше силом – једни државним средствима принуде и репресије, други терористичким акцијама. И Србија и Израел су у перманентном стању латентног рата са првим комшијама, с тим да је Израел тренутно у проглашеном ратном стању али не утиче на поенту.

Дакле, Србија је 1912. у победоносном Првом балканском рату ослободила територију коју данас описују административне линије АП Косово и Метохија; Израел је након истека Британског мандата у Палестини на основу једне од резолуција Уједињених Нација прогласио независност на делу територије коју данас описују границе Државе Израел.

Србија се 1912. „вратила кући“ српском народу и својим светињама, месту пораза, издаје и уздизања у небеса, не обраћајући превише пажње на амандмане неких других који су на тим просторима живели уз Србе. Ми смо победили, остали има то да прихвате као чињеницу, буду лојални новој власти или да се пакују и селе где мисле да ће им бити боље. О томе су опширније писали Димитрије Туцовић и Карнегијева комисија (има на интернету).

Јевреји су се вратили у земљу на коју полажу право као изабрани народ који је о томе склопио савез са Јахвеом и оверио га у Тори (срб. Свето Писмо стари завет). Практично, пошто је резолуцијом УН предвиђено да се територија Британског мандата подели у пропорцији 80:20% у корист Арапа и Јевреји су своју државу направили на 20% територије.

Квака је у томе што је две године раније некадашња Трансјорданија постала Хашемитска краљевина Јордан која је себи припојила огромне делове британске Палестине. Британци су се наравно противили, али су у свом стилу оставили жишку која се увек кад се укаже потреба може подјарити у пожар, и препустили Арапима и Јеврејима да се кољу у времену које долази.

Од тада јеврејска прича гласи: ми смо само узели оно што нам по Резолуцији припада. Арапи који поштују Израел и јеврејске законе могу да остану у својим кућама и уживају сва права каква уживају и Јевреји. Са друге стране, Арапи кажу: баш нас брига за Јордан, Ционисти малициозно тумаче Резолуцију која им даје право на 20% онога што преостане кад ми узмемо оно што (мислимо да) нам припада.

Наравно, радикали са обе стране су ударили у танке жице и игранка која још увек траје могла је да почне. Након осамдесет година клања, бомбардовања, ратова и преговора, стање је исто као 1948. а по појединим питањима је и много горе. Израел је да би успешно држао територију увећану у три рата прибегао субвенционисању досељавања Јевреја из целог света и њиховом насељавању међу непријатељске Арапе, Арапи су смислили From the River to the Sea – Palestine Will Be Free, a учитељице у основним школама математику подучавају на начин: „ако улицом иду три Јеврејина и убијеш једног – колико их је нажалост преостало?“

Након Првог светског рата Србија је своју државност утопила у караказан звани Краљевина СХС/Југославија где је повела и све који су се 1918. године били њени држављани. Многи Шиптари* и етнички Турци су се у Србији осећали нелагодно из разлога који сам поменуо раније, уласком у Краљевину СХС ничим изазвани добили су мотивисане и расположене савезнике у облику Хрвата и (данашњих) Бошњака. Ово није место на коме ћу елаборирати оправданост антисрпства поменутих, сасвим је довољно констатовати га. Оно што за овај текст јесте битно то је да су Срби бахато, ирационално и неодговорно потценили противника што нам се свети од 1981. године до данас.

Израел је данас регионална сила, Србија је такође нека врста регионалне (војне) силе. Израел је једина демократска држава на простору Средњег истока у којој поред Јевреја живи и преко два милиона Арапа. Србија је демократска држава у којој су избори чести а на њима редовно учествују и странке свих етничких и националних мањина. Укључујући Албанце који живе изван АП Косово и Метохија.

Израел је увек спреман да употреби сва средства која ЊИХОВИ закони предвиђају да би заштитио животе својих држављана, њихову имовину, територију и уставни поредак. Када политичко вођство донесе одлуку да ангажује оружане снаге, органи планирања ИДФа се пре свега концентришу на ефикасност и што краћа дејства. Наиме, они се воде идејом да би о цивилима који ће се наћи под ватром и бомбама пре ИДФа требало да брину они који их као штите од „ционистичког терора“.

Србија такође има искуство употребе оружаних снага у борби против побуњених и одметнутих Албанаца, али оно нажалост не говори добро ни о српској ефикасности ни о бризи за колатералне жртве. Када израелска авијација добије задатак да бомбардује неки циљ у густо насељеној Гази, пре бомби она град заспе лецима у којима од цивила захтева да се евакуишу и сачувају животе. Није реално очекивати да ће Израел одустати од бомбардовања јер неки Арапи одбијају да слушају наређења мрских циониста већ више воле да праве живи штит криминалцима и терористима Хамаса. Значи израелско ратоводство је непрестано у ситуацији да се одлучује између два зла и то пустити да ствари иду где их је ђаво понео и трпети губитке због којих ће се неко упитати чему служе таква војска и држава, или непријатељу одлучно наносити ударце све док се на другој страни неки озбиљни и паметни људи не почну све гласније питати куда ова врста „борбе за слободу“ води и ко ће ту некакву слободу доживети.

Очигледно су одабрали други приступ и за сада им не иде лоше. Сигуран сам да ниједном пилоту није свеједно кад на телевизији види раскомадана дечија тела, али он као психолошку алатку самопомоћи увек има на располагању рационализацију која гласи: ми смо их упозорили. За ово су криви родитељи што децу нису склонили у један од 500 километара тунела Газе. Ако им Хамас не дозвољава нека се побуне, ми ћемо им радо помоћи да их униште. Али са друге стране, ако Арапи више воле Хамас него сопствену децу… Штета.

За разлику од Израелаца, ми смо у сукоб са Албанцима ушли у складу својом „Q&Q традицијом“ (**рчење&кукање). Они су „неписмени чобани наоружани кинеским паповкама“, чак „ни српски не знају“, уосталом „устав и закон су на нашој страни“. Након првих губитака дигли смо велике војно-полицијске снаге, заузели стратешке тачке, поставили контролне пунктове и прогласили победу.

Иза леђа смо оставили комплетне јединице ОВК паравојске које су кад су њихови савезници схватили нашу „тактику“ одлучили да им дају логистику у смислу обавештајних података, инструктаже и позадинског обезбеђења.

Аутистично руководство Србије ни тада није схватило шта се спрема него смењује генерала Перишића јер се усудио да пред председника државе изнесе реалне цифре и процену претпостављеног оружаног сукоба са НАТО. Нама савезници не требају јер смо „у праву“, сви наши закони су на нашој страни, а на први притисак странаца не само да дајемо све што траже него нудимо и оно што нам нико не тражи. Док се Мосад и дружина поломише да пронађу и елиминишу сваког ко попреко погледа лојалног Арапина, убиства Албанаца који су на било који начин одбијали да се декларишу за ОВК наши истражни органи по правилу су коментарисали са „ко их *ебе, убили су их њихови“… И тако даље.

Израел већ 75 година опстаје у окружењу стотина милиона Арапа који би га радо не удавили у мору већ попили у филџану чаја, Србија је све мања и све безначајнија чак и у балканским оквирима. Док је у Израелу свака стопа земљишта искоришћена по инструкцијама државе, струке и науке, Србија има огромну отворено непријатељску мањину политички инкорпорирану у државно ткиво, која суверено доноси одлуке не обазирући се ни на интерес државе ни већинског народа. Огромне површине су празне а запоседају их страни инвеститори и домаћи тајкуни који земљу која је хлебом хранила генерације претварају у своје латифундије и ловишта… Сањамо територију суседне Републике Српске а источну Србију, Врање и Бујановац препуштамо комшијама!? И као шлаг на торти – хронично смо љути на „свет“ што не разуме и не уважава наше интересе.

Након свега наведеног намеће се питање откуд оволика малте-не плебисцитарна подршка исламским терористима против државе која је по проблемима које има слична Србији. Неинформисаност не могу да прихватим јер у данашње време Википедије, Гугла и сличних чудеса потребно је уложити озбиљан напор да би се било неинформисано. Друга могућност је инерција јер су на страни Палестинаца „браћа Руси“ а и друг Тито је са рахметли Арафатом био нераздвојни ахбаб… Али и ово ми је натегнуто јер је (ваљда?) чињеница да велике силе немају ни браћу ни пријатеље већ интересе па Руси Палестинце декларативно подржавају не јер их воле већ јер Израел подржавају САД; Југославија је неславно пропала а ни Арафатов Фатах није боље прошао – прогутао га је Хамас.

Трећа могућност је хронична српска задртост и посматрање проблема широм затворених очију. Одбијамо да верујемо својим очима… Које осим бомбардовања Газе виде и клање „дрогераша на рејву“ али маса у њиховој позадини одлучује да то није важно јер „палестинци морају да се боре за слободу“. Што је дубоко погрешно из простог разлога: терористичке методе борбе су стварно (постале) неприхватљиве, о томе сведоче ИРА и Шин Фејн, Тупамарос и Мухикина партија, Црвене бригаде и КПИ, Бадер-Мајнхоф (РАФ)… Сви су морали да одустану од тероризма и постану политичари. Сви осим ОВК, ИСИС и сличних говнара које је створила једна од преосталих суперсила да им врши посао. У случају Израела карте су се поклопиле тако да је та суперсила на његовој страни па нема шансе да Хамас постане нека арапска ОВК. Значи да ће вође врло брзо морати да покупе своје кофере са новцем и повуку се у пензију а неки млађи и некомпромитовани Хамасовци ће добити прилику да изигравају политичаре и седну за сто са ционистима. То ако на њиховој страни буде мало памети и прагматичности… Ако не, па биће спржени а са њима и још много цивила за које се као боре. Па ће уместо њих са Израелцима за сто сести они које Израел одабере, и тада ће се Арапима „јавити“ зашто је боље бити за столом него на столу.

Какогод да се заврши, ми Срби би о овоме требало да дискутујемо принципијелно без заузимања страна али покушавајући да се ставимо у позицију и једне и друге стране. Не да бисмо решили блискоисточни проблем него да из њега извучемо поуке и припазимо да се нешто слично опет не деси и код нас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас