Илон Маск и Доналд Трамп

Рећи да је Трамп у својој новој инкарнацији другачији од Трампа број 1 значи констатовати очигледно. Свет и Сједињене Државе запљуснути су поплавом уредби и одлука које су промениле ствари на међународном и унутрашњем плану. Била је то тронедељна дивља вожња која изгледа још није престала и која је потврдила идеју да ће нови Трамп владати потпуно другачије од старог.

Постоје два разлога за то.

Кратко ћу о првом, мање важном разлогу, који се односи на Трампову личност. Када је дошао на власт 2017. године очигледно није претходно очекивао ни да ће добити републиканску номинацију, а камоли да ће победити на председничким изборима. Дакле, није био спреман и није знао шта да ради. Његова идеологија је била мешавина онога што је научио током његове каријере у области некретнина и такмичења за Мис Универзума, и, пошто никада није радио у оквиру широко дефинисане владе или био изабран, није имао ни најмању идеју како технички да реализује нејасне ствари у које је веровао. Трампова идеологија се можда није променила од тада, али за осам година он сâм је сазрео.

Заправо, нико ко би био подвргнут сталним осмогодишњим истрагама, сатанизацији од стране већине медија, бескрајним судским поступцима, оптужбама за (стварна и измишљена) недела, ко би два пута био опозван и бар једном умало убијен, из таквог искуства не би могао да изађе непромењен. Сви покушаји да га се стави тамо где му је место или да га се политички ликвидира су пропали. Он мора да сада мисли, као што би многи на његовом месту мислили, да је човек судбине. Као такав, мора да осећа да треба да остави неко трајно наслеђе.

Амерички председник Доналд Трамп и потпредседник Џеј Ди Венс, 20. јануара 2025.

Најважнија и најзначајнија промена садашњег Трампа у поређењу са Трампом бр. 1 јесте то што он сада има Илона Маска и његову веселу дружину који се не обазиру на конвенције и настављају са демонтажом државног апарата. Оно што раде под фирмом „Одељење за владину ефикасност“ нова је ствар за људе који немају искуства нити знања о било каквим револуционарним променама. Последњу такву револуционарну промену у Сједињеним Државама извршио је Френклин Делано Рузвелт тридесетих година прошлог века, а то је укључивало разбијање старе државе и стварање нове, уз успостављање мноштва нових тела, од којих је већина потрајала деценијама.

Као што се каже у „Марксизму за почетнике“, ако имате револуционарни покрет, да би он опстао мора да разбије стари државни апарат и створи нови. Маркс је о томе писао у вези са Париском комуном: „Ако погледаш последњу главу мога Осамнаестог бримера видећеш да кажем да се следећи покушај француске револуције неће више, као досад, састојати у томе да се бирократско-војна машина пренесе из једних руку у друге, него да се разбије“, како Маркс наглашава у писму Кугелману од 12. априла 1871. Лењин је то касније применио када је дошао на власт. Без контроле државног апарата свака револуција је непотпуна и у опасности да буде поражена.

Класици марксизма

Садашња трампистичка револуција долази са извесним (да тако кажемо) америчким особеностима. Наиме, америчка држава је постала огромна машинерија која у великој мери нема везе са оним ко је на власти. То су приметили и трампистички идеолози: државни апарат настављао је да функционише и производи исте резултате без обзира ко је био на власти. Иако се то дешава у многим земљама, у САД је то погоршано америчком специфичношћу да је велики део апарата у коме се доносе одлуке „аутсорсован“, тј. одузет од извршне и законодавне власти. Министарством финансија управља Волстрит, било да је под демократама или републиканцима (Полсон, Рубин, Мнучин, Брејди, Самерс е тутти qуанти), ФЕД је по закону независан, а Америка је још у 19. веку била позната као „систем судова и партија“, у коме судство де фацто доноси политичке одлуке какве у парламентарним система доносе политичари.

Када се ствари овако поставе, јасно је да је домашај извршне власти прилично ограничен, не само оним што се конвенционално сматра за ограничења које намећу Конгрес и независно правосуђе, већ и чињеницом да велике сегменте одлучивања (монетарна и фискална политика или регулаторна политика) обављају „апаратчици“, који су независни од партије на власти и на њу не обраћају пажњу.

Шеф Одељења за владину ефикасност Илон Маск, секретар за трговину Хауард Лутник и заменик шефа особља Беле куће Стивен Милер

Идеолози трампистичке револуције (а ту имам на уму посебно Н.С. Лајонса који је написао неколико идеолошки врло јасних текстова, посебно „Кинеска конвергенција“ и „Амерички снажни богови“) уочили су још један феномен који ограничава домете њихове револуције. Државни апарат је годинама био пуњен екстремним либералима који очигледно не деле поглед на свет трампистичких револуционара. Државни апарат се тако додатно и идеолошки изоловао од трампистичке извршне власти.

Револуционари сматрају да су либерали испунили државни апарат због доминације либерала у интелектуалној сфери, односно њухове контроле врхунских америчких универзитета, света тхинк танкова и квази-владиних институција. Либерално становиште је постало доминантно код оних који се укључују у државни апарат или учествују у парадржавним активностима. (Очито је да ће људи који чине апарат изабрати да помогну својим људима или их замене оним са сличним мишљењем.) Успон либералне професионалне менаџерске класе (ПМЦ) трампистички идеолози приписују њеној доминацији у образовном процесу.

Не сматрам да је ово нарочито убедљиво објашњење пошто оно сматра да је место сукоба у идеологији, изван „инфраструктуре“ или простора друштвене репродукције, у коме материјалистичке идеологије имају тенденцију да виде кључне противречности. У сваком случају, доминација у производњи интелектуалног знања се, преко кадрова, преводи у контролу државног апарата.

Марко Рубио, Присила Чен, Марк Закерберг, Лорен Санчез, Џеф Безос, Сундар Пичаи и Илон Маск, између осталих званица, присуствују инаугурацији Доналда Трампа 20. јануара 2025.

Ако та дијагноза стоји, онда је јасно да револуционари морају да преузму и/или униште постојећи државни апарат. То значи да чистка треба да превазиђе уобичајене промене које прате долазак на власт новог председника, а које су ограничене на смену на врху и утичу само на непосредне политичке намештенике. Ако се жели преузети државни апарат, онда чистка мора бити много темељнија, а политички намештеници морају бити постављени много дубље, чак и на обичне техничке позиције. С обзиром на то да су многа владина средства ионако изузета од контроле извршне власти, и на чињеницу да би идеолошкој „хегемонији“ деснице биле потребне деценије (ако и толико) да би се успоставила, суочени са непријатељским владиним апаратом трампистички револуционари закључују да би, чак и када би поново победили на изборима, могли да постигну врло мало. „Пена“ на врху би се променила, али не више од тога.

Мислим да ово пружа логично објашњење за ревност револуционара да промену учине трајнијом. Понекад се подругљиво тврди да револуционари желе да униште „дубоку државу“, да би се одмах потом тврдило да таква дубока држава ни не постоји у Америци. Ово је наиван приговор који значење појма „дубока држава“ преузима на начин на који је она првобитно дефинисана у Пакистану и Турској (војни естаблишмент неконтролисан од стране владе). Таква „дубока држава“ у САД не постоји, или не у потпуности.

Доналд Трамп Млађи, Сундар Пичаи, Илон Маск, Уша Венс и потпредседник Џеј Ди Венс током инаугурације Доналда Трампа

С друге стране, покушај преузимања државе приписује се партијској чистки или странчарењу. Ово је бесмислена критика јер је странчарење, по дефиницији, заједничко свим политичким убеђењима и свим политичким идеологијама. Само они који живе у етеричном свету фантазија могу тврдити да су домаће и међународне економске одлуке последица чисте техничке експертизе. Ово је аргумент помоћу кога елите тврде да имају посебно техничко знање које их чини непристрасним те да их стога треба оставити на миру да раде шта год радиле.

Обе ове критике трампистичког револуционарног деловања промашују суштину. Циљ револуционара је да преузму контролу над државним апаратом, што, под специфичним америчким условима, подразумева кадровску чистку (као током Кинеске културне револуције или посткомунистичких транзиција у источној Европи). Тај циљ нема никакве везе са постојањем или непостојањем „дубоке државе“ налик оној у Турској или страначком и политичком пристрасношћу. То има везе са моћи. Битке које видимо између Илона Маска и његових присталица и различитих делова америчке државе су уобичајене битке које видимо када један револуционарни покрет жели да у будућности остави дубљи траг.

Извор: Глобал Инеqуалитy анд Море 3.0