Сваки је човек уникална монада, са могућношћу да се оствари и као непоновљива личност. Истовремено, сваки је човек друштвено биће, са могућношћу да буде и саборно (то су били чак и најекстремнији пустињаци-испосници). То људско двојство остварује се, међутим, на различитим нивоима кроз историју.
У традиционалним културама и цивилизацијама, ова дихотомија се манифестује као пар „УНИВЕРЗАЛНО-ИНДИВИДУАЛНО“. Као над-индивидуално, универзално је увек и над-људско, па се учешће у њему остваривало и остварује кроз веру, о којој год да је традиционалној религији реч. Бог или богови представљају оно вечито и посвудашње, у чему сваки коначни облик постојања налази своје место и тако учествује у непролазном. То важи и за амебу, па чак и за зрно песка, док је за човека пожељно да томе тежи свесно и вољно. Јер, извор живота и љубави налази се у сфери универзалног.
У Западној цивилизацији ствари су се промениле када је она постала секуларна, а Бог избачен из рачунице (сем у сфери приватне религиозности), чиме је категорија универзалног (вечито-свуда-присутног) елиминисана. Пошто се читава манифестација свела на индивидуално, у његов оквир је смештена нова, „ужа“ дихотомија: „ОПШТЕ-ПОСЕБНО“. Сваки човек је сада могао своје учешће остварити на плану „општих вредности“ као што су људска/радничка права, женско питање, наука (у правом смислу те речи) и друге, у моралном смислу узвишене области. За такве опште вредности многи не само да су били спремни да положе свој живот, него су то и чинили.
У модерној епохи и у глобалистичкој цивилизацији ово својеврсно „сужавање“ се наставило и све је редуковано на посебно, а у оквиру њега се појавила нова дихотомија: „КОЛЕКТИВНО-ПОЈЕДИНАЧНО“. Партикуларизованим индивидуама сада је излаз из изолације/усамљености могућ само кроз припадност неком колективу, као пуком механичком збиру монада, окупљених око произвољно договорене заједничке „платформе“. За колектив нико није спреман да умре, напротив: погубљени људи тек у њему налазе некакав идентитет који поистовећују са својим животом.
Припадност колективу се изражава кроз конвенционалне знаке и поздраве. При сусрету са другим, појединац се на неки начин декларише ради што бржег препознавања и пожељног констатовања: „Аха, обоје смо наши!“ На пример, у Немачкој 1933-1945. то је био поздрав „Хајл Хитлер!“, на који се очекивао исти такав отпоздрав. Критички приступ и настојање да се објективно оцене личност фирера и нацистичка доктрина били су унапред искључени. Данас су на светском плану такви „знаци пропознавања“ слогани попут „I got vaccinated!“ или „Trust science not morons!“. Један приватни чин, као што је својевољно примање експерименталне инјекције, уздиже се кроз колектив „вакцинисаних“ на тобожњи ранг општих, па чак и универзалних људских вредности, декларише се „вера у науку“ (што је оксиморон), а сви неистомишљеници се проглашавају моронима (без префикса „окси-„). На локалном, српском нивоу, користи се читав дијапазон конвенционалних фраза за којима се посеже у што ранијој фази разговора на било коју тему: „То може само у Србији да се деси!“, „Нема горе земље од ове!“, „Овом народу нема спаса!“, „Ко последњи оде одавде, нек’ угаси светло!“ итд. То што појединац управо у тој земљи живи и том народу припада он злоупотребљава да би изрекао генерализовани негативни суд, а себе самим чином осуде изузео из правила. Штавише, чинећи то јавно, он се препоручује колективу истомишљеника и тако придружује самопроглашеној „елити“.
Али, нема разлога за узрујавање. На онтолошком плану, било које колективно лудило нимало не дотиче чак ни опште (људске) вредности, које постоје и даље, не хајући за тренутну моду. А што се тиче универзалних (божанских) истина, за њихову вредност и важење није неопходно да постоји иједно људско биће које би у њих веровало. За саме људе је, међутим, много боље да у њих (Њега) верују, а повољна околност је што је пут ка њима (Њему) увек и сваком отворен.
Spiritual guerila – Духовна хајдучија
