У једној београдској стамбеној згради, ових је дана прикупљена помоћ за породицу преминуле сусетке. Зграда чак нема ни пословичног „управника“ – комшије су се самоорганизовале. Мало потом, на исти начин, улаз зграде је окречен, од прилога је купљена боја и ангажован „аматер“ којем ће тај новац добро доћи.
Непосредан увид аутора ових редова сведочи и о томе да ће у крилу Српске Православне Цркве помоћ без резерве бити пружена ономе ко је затражи – не само формализована, кроз народне кухиње или донације, него непосредна, свакодневна, о којој се не говори много, између осталог и због тога што се за хришћане милосрђе подразумева и њиме не треба махати.
Врлина личног ангажмана, милосрђа, помагања и заједничарења, која би требало да буде природно човеково стање и стремљење, данас је постала ставка у калкулацији задужења и раздужења, унете и добијене вредности. Уместо некористољубивог делања на корист заједнице – човек се у међуличним односима углавном руководи тиме да се не подвизава више но што би могао приходовати, а од државе и њених институција очекује да врлину уведу у правне оквире – „држава да уради нешто!“
Разуме се, да је у модерним државама социјална политика, као нека врста формализовања милосрђа, неминовност, али је она ограничена, зависна од много чинилаца и често недовољна да одговори на све личне случајеве. Осим тога, она може да буде предмет тешких злоупотреба – не само услед корупције, него услед тога што је зависна од извора моћи који имају власт да одређују значење и меру врлине, правде и бриге за грађане. Сведоци смо таквих злоупотреба последњих година, нарочито након ерупције ковида. Симптоматично је, да се баш у овој, пандемијској ситуацији, непрестано говори о друштвеној одговорности, солидарности и бризи за друге; али је већ због природе пандемијског стања реч о солидарности која се декретима спроводи „одозго“ и излива на изоловане (дословно и фигуративно) појединце – или им се ускраћује.
Не треба бити економски стручњак да би се увидело колико је пандемија утицала на начин пословања, збрисавши при том мале и локалне произвођаче и пружаоце услуга који нису били у стању да одговоре на санитарне мере (та политика укрупњавања се, иначе, спроводи већ дуго кроз хигијенске стандарде, али се њена ефикасност сада експоненцијално повећала). Преживели су, разуме се, велики глобални системи који имају могућности да престроје корак – а и да диктирају ритам тог корака.
Између државе и глобалних моћника са једне, и осиромашеног, уплашеног и усамљеног појединца све се више парају и кидају сигурносне мреже кроз које средњи слој – који је темељ, градивно ткиво модерних држава – пропада и растаче се у безнађу. У тај празан простор сада треба да уђе држава „да уради нешто!“ јер се њена социајлна политика показала недостатном.
У домаћим условима лако је оптужити корумпирану власт, ратове, историјске околности које су онемогућавале изградњу модерног парламентаризма и грађанске државе, пошасти национализма, или напросто лош генетски материјал – што либерално-прозападни проповедници редовно раде – али се мало баве кризом западних друштава и слабошћу тамошње социјалне државе. Систематски се, наиме, подупире мит о западном сигурном и спокојном свету, често без икаквог упоришта у чињеницама: заправо, западни Рај дефинише се само као бинарна опозиција овдашњем паклу.
У стварности, социјални модел капитализма „свакоме према способностима“ и социјализма „сви према могућностима, свакоме према заслузи“ сјединио се и трансформисао у чудовишни систем „социјалних бодова“ (који, истини за вољу, није сасвим без добрих страна) и чије ћемо ефекте тек имати прилике да сагледавамо. Гради се модел у којем ће појединац бити економски заштићен и друштвено видљив само у оној мери у којој се повинује захтевима и правилима државе, или другог извора моћи. Да би се то остварило, неопходан је потпуни и непрекидни надзор над читавим његовим животом. Људи могу и бити свесни опасности таквог извора благостања, али су доведени у ситуацију да им другачији избор делује немогућ.
Управо то, то уништавање другог, вансистемског, алтернативног извора добра и врлине – постиже се атомизацијом, отуђењем човека од породичних, суседских, пријатељских, локалних, религијских, националних група и брисањем сваког идентитета. На једној страни је немоћни појединац, осујећен у намери да самостално приходује; са друге стране свемоћни, али „милосрдни“ систем који му нуди минимум за преживљавање, али и поставља своје услове – дакле, диктира шта је пожељно понашање, шта је врлина. Тиме је и сам појам врлине (која је била и увек јесте апсолутна и непроменљива) уништен: врлина је оно што је декретом прописано (рецимо – дистанца, потказивање, јавно понижење и остракизам неподобних, подложност власти, испуњавање свих њених захтева, чак и оних који се противе моралу или здравом разуму, одустајање од образовања, формирања породице, забрана друштвеног, па и стручног промишљања). Врлина је – социјално прихватљиво, прописано понашање – а „социјално прихватљиво“ може бити у супростности и са врлином, и са стварним људима који чине то друштвено биће.
Гломазни друштвени системи, чак и најбоље замишљени, нису у стању да обезбеде сигурност појединцу, а најчешће им то није ни у интересу; њима је потребан послушан човек лак за одржавање. Преживљавање појединаца и заједница зато је зависило и зависиће од њиховог ванинституционалног деловања које, по правилу, почива на племенитости. То могу бити и појединачне акције и пријатељска удруживања, а традиционална и грађанска друштва изнедрила су многе вансистемске облике испомоћи: мобе, узове, добочинства, меценства, спонзорства.
На концу, и промене великих друштвених система почињу од самоорганизовања и герилског, хајдучког деловања људи чија су права и слободе угрожена или ускраћена.
Живот прожет врлином је и насушна потреба и остварење човека, и зато се за такав живот ваља борити, кроз глобални и државни систем, мимо њега или – ако је потребно – њему насупрот.
Помоћи немоћном, нахранити гладног, оденути нагог, бити пристојан, не нашкодити – то је оно што можемо сви, свакога дана – а то су уједно и оквири морала и врлине независни од сваког институционализовања, који обезбеђују опстанак чак и у, наизглед, немогућим околностима.
