Духовна хајдучија: „КАДА ДУНЕМ И ВАТРУ СУНЕМ…!“

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
viber_image_2021-10-17_10-04-19-859

 

Крајем седамдесетих година прошлог века румунски диктатор Николае Чаушеску и његова жена-свезнадарка Елена дошли су до закључка да је живот у сеоским домаћинствима непрактичан и одлучили да га елиминишу. Отпочело се са изградњом натур-бетон („бруталистичких“) солитера по читавој руралној Румунији. Насред брдских пашњака, на месту раскрчених шума, па и усред ораница ницале су вишеспратнице, усамљене или у мањим групама, у које су потом насилно усељавани становници околних села, која су остајала пуста, а куће у њима пропадале. Тежаци су, додуше, и даље радили по (државним) њивама, али су тамо групно одлазили из својих колективних смештаја. На срећу, умоболни диктаторски пар је после неколико година свргнут и ликвидиран, пре него што је почињена тотална штета. До тада је „демократски“ Запад на Чаушеског гледао са више симпатије него на било ког другог диктатора Источног блока, али је пројекат „урбанизације села“ недвосмислено показао да је он потпуно луд, па су му се подсмевали и окренули му леђа. Но, не лези враже, ђаво је дошао по своје и на индивидуалистички Запад, колевку личних слобода.

Емануел Варгон, француска министарка за становање (иначе супруга једног од водећих ковидиста у белим мантилима, који се представљају као лекари), 14. октобра је изнела државни програм за „habitat durable et désirable“, што ће рећи „трајно и пожељно становање“. Ови епитети су, узгред, типичан пример глобалистичког новоговора, где оно што се каже има, заправо, сасвим супротно значење. Главна тачка плана је, ни мање ни више, него укидање индивидуалних домаћинстава. Дотична министарка дословце каже: „Модел кућ(иц)е са баштом није одржив и води нас у ћорсокак. То је еколошки, економски и социјални нонсенс!“ То што 55 % породица и 65 % становништва Француске живи баш у таквим приватним кућ(иц)ама министарку очигледно не брине. Или је управо узрујава, те баш зато позива на елиминисање таквог облика живљења. Узгред, број људи који живе на селу и периферијама градова у индивидуалним домаћинствима у ЕУ је порастао у последњих годину и по дана, као последица сулуде ковид-политике глобалистичких манијака.

Чиме се правдају екстремистички планови за укидање приватних кућа, сазнаје се такође од министарке лично, у форми нове тоталитарне декларације: „Налазимо се лицем у лице са климатском ванредном ситуацијом о којој се неће дискутовати!“ Уместо индивидуалног, становање ће бити искључиво колективно, према начелу „Срећног интензитета“ („l’intensité heureuse“), што је дословце орвелијански пример новоговора. Хоће се рећи да ће људи живети „интензивно“ јер су збијени у великом броју на малом простору, али сваку амбивалентност треба да отклони епитет „срећни“. По речима министарке, то је „густина насељености која ствара динамичне, живе и топле квартове за становање“, ваљда као супротност животу у приватној кући (ма како скромна била), који је, по овој логици, статичан, умртвљен и хладан, односно „неинтензиван и несрећан“. Треба ли и помињати да сама министарка живи у оргомној приватној вили са баштом од 150 квадратних метара у Вал-де-Марн, монденском предграђу Париза?

Ова кошмарна колективистичка тиранија није, међутим, француски изум, већ замисао бриселских ЕУтописта. Још у мају ове године шпански премијер Педро Санчес је представио план под називом „Шпанија 2050“, по коме тада у земљи неће више бити ниједног прватног домаћинства, а сви људи ће живети „у становима које ће делити са другима“. Узгред, премијер је том приликом рекао и да се више неће путовати авионима, са изузетком владајуће касте, која ће на авиотранспорт бити „приморана у циљу ефикасности управљања“. У Немачкој се, наравно, већ пре тога прешло са теорије на праксу, те је још од фебруара у неким деловима Хамбурга званично забрањена градња приватних домаћинстава, а одобравају се само здања за колективни смештај. Градоначелник Алстердорфа дословце каже: „Индивидуална кућа је луксуз који више себи не можемо да дозволимо!“

У основи свега овога, као и иза исфорсиране п(л)андемије и обавезног шприцања стоји искључиво жудња за тоталном контролом, која је остварива једино (постепеним, мада збрзаним) укидањем свих индивидуалних слобода под високопарним и лажно моралним изговорима (здравље, климатске промене итд). Француски радио RMC, речима једног „мејнстрим“-кардиолога, отворено поставља монструозно-реторичко питање (које је и наслов чланка од 14.октобра): „Треба ли затварати становништво на дане највећег загађења?“ Та мера, која се прижељкује и планира, назива се „климатским полицијским часом“, а представља се као неопходна, али истовремено и узвишена, јер позива на „одговорност према планети“ и демонстрира бригу владајуће касте за добробит људског рода.

Природна реакција сваког нормалног човека на читав овај обавезни, усрећитељско-спаситељски „пакет“ гласи: „Ама оставите нас на миру већ једном! Пустите нас да живимо своје животе како најбоље знамо и умемо!“ Сва несрећа савременог човечанства потиче не само одатле што су ОНИ уверени да знају и умеју боље од нас, него што и нас саме у то хоће да убеде, па чак и наведу да им за то одамо признање. Хоћемо, кад на врби роди грожђе.

Spiritual guerilla – Духовна хајдучија 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас