„Они су контролори и имају моћ. Могу, могу дан да затворе у ноћ“ певала је група „Београд“ (албум „Ремек депо“) још 1983, пригодно, у сам освит „Орвелове године“. Тада је то деловало фантастично и параноидно, као и утопија британског писца, али данас звучи пророчански, односно сасвим реално. Јер, ОНИ МОГУ.
Могу да нам ускрате приступ свему што нуде, од здравствене заштите и „културних садржаја“, преко угоститељских објеката и јавног превоза, до најобичнијих продавница хране и лекова. Могу да нас отпусте са посла и да нам блокирају рачуне (ту се, истина, углавном неће усрећити). На крају, могу да нас ухапсе, вежу и на силу нам убризгају онај отров. МОГУ. А да у наставку буде цитиран још један стих из поезије и популарне песме „А што хоћу, то и могу…“ Само, стих се ту не завршава: „…само једно још не могу…“ и ОНИ то никада неће моћи: да нас натерају им кажемо „Да!“ Могу да нас приморају на све, али не могу да нам наметну своју вољу. Људи који су се саобразили, бесни на све који нису, умеју искрено да зажеле и ускликну како треба елиминисати све те „будале које неће“, али Дух Зла и његове највише слуге знају да поента није у томе, уопште.
Ђаволу је неопходан потпуни пристанак (свих), иначе му је све узалуд, колико год његов „успех“ изгледао заокружен, а „победа“ дефинитивна. Када су на Флорентинском сабору (1431-1449) папу известили да су сви православни делегати савили шију, потчинили се Риму и потписали унију, а да је једино (свети) Марко Ефески то одбио, папа је сместа зловољно приметио: „Онда ништа нисмо урадили!“ (Узгред, српски патријарх се на том вражјем сабору, Богу хвала, није ни појавио) Тим поводом, остале су упамћене речи светог Марка, којима је он једноставно објаснио зашто није потписао: „Не постоји ништа средње између лажи и истине!“ То важи и данас. Као што и данас многи – поклекну. Тада, у средњем веку, али и још неко време потом, пристанак на пакт са ђаволом озваничаван је потписивањем уговора својом крвљу. Ствари се суштински нису промениле, иако су се усавршиле, јер сада ђаво захтева да се лично потпише у крв својег привременог клијента (а будуће жртве). Заводи, мољака, наговара, застрашује, па ако све то не упали, онда отворено прети: „Примите, иначе…!“ (Скоро да би се овде могла повући паралела са Христовим речима на Тајној вечери и позивом на Причешће, јер и овде се, формално, обећава задобијање некаквог „живота“) Но, све то је ЊИМА узалуд: док сви добровољно (па макар и у паничном страху) не пристану, они „ништа нису урадили“. Глобалистичка елита и њихове локалне слуге неће постићи свој наум, самим тим што су сви они одреда сатанисти, а њихов је вођа у вечности већ поражен.
Шта је срж сатанизма? Лаж. Сатана је прво слагао самог себе, да је као Бог, да је он, у ствари, требало да буде Бог. И све, ама баш све што је после тога чинио имало је за циљ да му ту лаж о себи самом потврди. Није егземпларни сатаниста неки малоумник који на гробљу дере живу црну мачку или служи некакву карикатуралну црну мису. Али, онај који свако опирање својој вољи доживљава као личну увреду, кога неприхватање, разобличавање и одбацивање његове умишљене персоне разјарује безгранично – тај је прави сатаниста, било на плану јавног, било приватног живота (има таквих брачних партнера, родитеља и претпостављених). Управо се тим психолошким профилом одликују сви они који форсирају савремене глобалистичке агенде, од пандемије/вакцинације и климатских промена, до борбе за права на изопачење свега што је било нормално у свим временима. Сликовито поједностављено – Бог (и нормалан човек) ће на одбијање одвратити: „Добро, твоја ствар… не познајем те, иди од мене…“, а Сатана ће помахнитати од беса. Одбацити оно што он и његове слуге нуде, за све њих је равно порицању њихове умишљене суштине, лажи коју су самима себи исткали о самима себи. Глобалистички несрећници (и проклетници у најави) наизглед владају целим светом, али довољно је да један једини смртник одбије и презре њихове дарове, па да се читава њихова моћ суштински сруши у прах. Они не могу да поднесу да неко неће њихово „добро“, које је зло. Али чак… (да се замисли најгори сценарио) чак и када би сви до последњег пристали и „примили“, то зло неће тиме постати добро. Лаж ће се самоуништити, јер више неће бити никог да лаж прихвати као истину.
*“ЗНАЧЕЊЕ ПОТПИСА“ (лат.)