Душан Пророковић: Пленковићева опасна понуда за Украјину

prorokovic

На недавно одржаном самиту Кримска платформа, Пленковић је Зеленском понудио „искуства“ мирне реинтеграције „окупираних подручја“ и тиме начинио опасну паралелу са „Олујом“

Стартовала је и Кримска платформа. Разговарало се о пет тема: о даљем обликовању политике према Криму и непризнавању одлуке Русије тим поводом, о ширењу и јачању обруча санкција према Москви, међународној безбедности, људским правима, те економији и животној средини.

Владимир Зеленски је још у септембру 2020. током заседања Генералне скупштине УН позвао остале да се придруже овој иницијативи. Идеја је формализована 23. августа, уз учешће представника 42 земље, плус Украјине као домаћина. На први поглед, стиче се утисак да је подршка озбиљна. Међутим, ту су поред чланица НАТО и ЕУ, којима је ово својеврсна обавеза, били присутни још и званичници свега пет држава: Аустралије, Новог Зеланда, Јапана, Грузије и Молдавије. Дакле, колективни Запад са источноевропском пешадијом, која, што вољно што невољно, мора отплаћивати приступање војним и економским савезима, плус три стратешка партнера из азијско-пацифичког ареала.

Такође, значај громогласно најављеног скупа умањују и функције званица. Углавном шефови дипломатија и амбасадори, председници законодавних органа. Занимљиво – из САД и Немачке пристигли су министри задужени за енергетска питања. Тек да се зна шта им је у Украјини приоритет и докле су спремни да иду у борби против Русије… За Кијев су најважније прве две теме, зато су иницијативу и покренули, за Вашингтон и Берлин то су трећа и пета. Међународна безбедност сагледава се кроз призму енергетске безбедности, сада се на то надовезује и заштита животне средине и зелена агенда.

Било је и девет председника, што је симболички значајно, али у чијим рукама нису и извршна овлашћења и само четири премијера: грузијски, румунски, шведски и хрватски. Уместо самита на највишем нивоу, скупило се шаролико друштво са различитим степеном заинтересованости за кандидоване теме и са различитом спремношћу да помогну Кијеву.

Опасна паралела

У том контексту, посебно је упадљив наступ Андреја Пленковића, једног од четири присутна премијера уз поруку: „Крим је Украјина“ и оцену да „међународна заједница очекује од Русије да се у потпуности придржава међународног хуманитарног права“, а понудио је Зеленском и „искуства“ мирне реинтеграције „окупираних подручја“.

Није овде ствар у томе што Пленковић, као и његови претходници, сасвим другачије говори о косовском питању и међународном праву, већ у жељи да се прави опасна паралела која се може завршити катастрофом. Наиме, „реинтеграцији“ у Хрватској претходили су стравични злочини против човечности и етничко чишћење. Митологизација „Олује“ уз приче о великој победи против агресора трају већ четврт века, а данас добијају и нове елементе.

Каже Зоран Милановић да је „Олуја један од најсмелијих потеза у историји Хрватске“. Ако је тако, зашто онда ти мотиви нису стављени на кованицу евра, већ Никола Тесла? Није мала ствар нешто квалификовати за најсмелије у „тисућљетној повијести“. Смелије и од свих средњовековних битака и ратова које су водили хрватски краљеви! Иначе, председник Хрватске није први са оваквом оценом. Генерал Звонимир Червенко својевремено рече да „у тринаест стољећа своје повијести хрватски народ није имао веће побједе, а његов непријатељ већег пораза“!

Мада су ствари око „Олује“ нешто другачије него што се данас представљају. Стипе Шувар је још 1995. године закључио: „Не ради се о највећој хрватској побједи над Србима и Србијом, већ о побједи над Србима у Хрватској и њиховој трагедији“. Страшној трагедији! Снаге РСК суочене са неколико пута моћнијим непријатељем, без помоћи Београда, нису имале никакву шансу.

Истина је, Београд се тих месеци често „држао по страни“. Зашто, може се само наслућивати! Неки протагонисти више нису међу живима, неки су у својим сведочењима пребацивали одговорност на друге, неки једноставно нису желели да говоре. Када се Београд умешао, заустављена је офанзива ка Бањалуци. Ричард Холбрук тврди да га је Слободан Милошевић „преклињао“ да утиче у тој ситуацији. Испустио је да дода како је наставак поруке гласио да више ниједан договор неће важити уколико се хрватско-муслиманска офанзива настави. У том периоду спремани су преговори у Дејтону, спреман је и документ који ће касније бити познат као Ердутски споразум, што је Стејт департменту било далеко важније него интензивирање борби за Бањалуку.

Опет, сам Милошевић већ је увелико окретао поглед ка Косову и Метохији, а мучиле су га и санкције. Ипак, Холбрук је сасвим другачије окарактерисао војно-полицијску акцију против албанских терориста три године доцније. И поред тога што до почетка НАТО агресије није било слика које су се могле видети током „Олује“. Након почетка, могле су се видети, само што је за неке од њих, попут бомбардовања избегличких колона, био одговоран НАТО.

Неупотребљива понуда

Такође, познато је и да су операцију против Републике Српске Крајине припремали амерички официри. Наводно пензионисани, за свој рачун, што би требало да анестезира српску јавност. Гојко Шушак наводи да су они то чинили уз знање и одобрење америчких власти. Исто као што је познато да је у спровођењу операције учествовао НАТО. Од снимања терена и распореда снага РСК, преко уништавања радарског центра код Книна, до бомбардовања аеродрома Удбине. Упитно је због чега се данас НАТО не хвали овом успешном операцијом и својом улогом, ако је била једна од „најсмелијих“!?

Португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, тада званичник у структурама УН у БиХ објашњава: „Туђман је успео да учини оно што фашистичка усташка држава НДХ није успела током Другог светског рата: да трајно протера српско становништво из Крајине. Ово брутално етничко чишћење упућује нас да поновно размотримо хипотезе о геноциду, с обзиром на неселективна погубљења по кратком поступку и доказе о убиствима великих размера над беспомоћним цивилима“.

Очигледно „Олујом“ се не поносе ни савезници који су је спремали и у њеном извођењу помагали. А и како би?

Због тога, Пленковићева понуда, иако ће одлично одјекнути међу украјинским екстремистима, није претерано употребљива. Сличност са дешавањима у РСК јесте да се НАТО ангажовао у Украјини, учествовао у планирању и извођењу акција. Све остало је различито. Нити ће се Русија повући, нити ће бити новог етничког чишћења уз пратеће злочине против човечности. Тако не може бити ни „реинтеграције“ по хрватском моделу.

Пошто је догађај уприличен поводом прославе тридесетогодишњице од осамостаљивања Украјине, рекло би се да може послужити за унутрашње намене, макар и једнократно, Зеленски може показати јавности како Украјина има одређену међународну подршку, без обзира што та подршка није истог интензитета и обима од стране свих учесника и што је често условљена и неискрена.

Али, за нешто више од тога, Кримска платформа једноставно нема „капацитет“. Тако да ће, што се тиче Крима и украјинско-руских односа, остати иста мета – исто одстојање. Мете и одстојања мењаће се сходно променама на релацијама Москва-Вашингтон и донекле Москва-Брисел, а скупови у Кијеву на то неће утицати. Самим тим, око решења, ни Пленковић се неће ништа питати.

Извор: Нови стандард 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас