У недељу су Република Србија и Република Српска прославиле дан српског јединства, слободе и националне заставе, државни празник установљен 2020. године који се обележава на дан пробоја солунског фронта.
Закон Републике Србије о истицању државних симбола каже да имамо државну заставу са грбом и народну заставу, без грба, тзв. тробојку и прописује где се, када и како оне требају истицати. У закону пише да застава Републике Србије не сме бити изложена тако да додирује тле, нити као подлога, подметач, простирка, завеса или драперија и да се заставом не могу прекривати возила или други предмети, нити се могу украшавати конференцијскистолови или говорнице, осим у форми стоне заставице.
Закон, додуше не помиње учесталу појаву да се јавне личности, али и приватна лица у јавности, на прославама и у другим званичним, или незваничним приликама државном заставом, чешће него народном (Можда баш зато што је народна, а народ јадан и никакав?) ките и огрћу, па је љубе и њом бришу сузе, лице и чело, па се тако огрнути сликају док седе, једу, певају и пију, у кафанами, или код куће, по стадионима, улицама…
Сви ти, такви, који на тај начин у јавности исказују свој патриотизам, утркујући се ко ће више-јаче-боље да љуби и грли заставу своје државе (Дакле, државну, не и народну, јер држава је – ехеј, бајо мој! Државе и бојиш док је поштујеш и волиш), који се данас по мрежама њоме ките једва да могу да се назову достојним и тих наших застава, али и народа.
Застава је симбол онога што јесмо, што су нам преци били, симбол свега што смо кроз историју створили и онога за што смо се борили.Пред заставом се устаје и клања; застава је да се вије, да се чува, брани и ако треба да се за њу и гине; а не да се њоме увијаш и заклањаш од људи, погледа и сопствених (не)дела.
Сви ти, данас у заставе умотани, подсећају на оне носиоце партјских књижица који су сликом на зиду (и радном столу) актуелног диктатора бранили себе и своје грехе пред људима и законом.
Има већ неко време да сам рекао како више се не сматрам грађанином. Човек сам и Србин и то ми је доста. Данас, моја застава је народна. Члан сам и Народне странке, па још боље стоји. Државну заставу поштујем и волим, али ставили су је преко својих леђа да је тако носе и народу не дају они који је заслужују. Зато међу народом и треба да се вије само – народна застава; проста српска, сељачка тробојка за све: за рођење, за крштење, за славу, за свадбу и за сахрану, за испраћај у војску и победу репрезентације; за сузе и за смех и за пркос и понос. Ма, све то наша народна тробојка може! И то све док се држава, институције и друштво не ослободе оних који су државу, институције и државну заставу народу отели и приграбили смо за себе да је користе је као сопствени плашт, или завесу, како им у којој прилици више треба и приличи.
Народе српски, где год да си, Срећан ти дан српског јединства, слободе и националне заставе!
Уједини се и ослободи, па заставу с поносом високо понеси.
Време чуда је пред нама, овог једва да ћемо се и сећати.
