СУКОБ „МОДЕРНИСТА“ И „ЕТАТИСТА“
Пише: Бранко Радун, Саша Гајић
„ТАЈНА СТРУЈА“ СРПСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ
Да би се актуелни друштвени догађаји и феномени потпуније и истинитије разумевали није довољно само гледати их изоловано, у тренутним релацијама – већ их је неопходно ставити у контекст дубљих и дуготрајнијих дешавања. Евентуална успешност уочавања значајних процеса, њихове трајности и смислености – дају анализама на веродостојности. Она доприноси и присутности друге, синтетичке димензије неопходне за свако уиоле успешно објашњење. Овакав приступ, наравно, може да одведе у „интерпретативну замку“ где задати „модел“ објашњења наводи да се (скоро сви) посматарани догађаји „могу и морају“ на силу уклапати у претходно дефинисани контекст, у задате поделе и схеме. То води пут пренебрегавања изузетака, индетерминизма и хаотичности, превиђања делимичне самосталности неких актера и појава те њихове неповезаности унутар ширих процеса. Ипак, ако се уз помоћ истанчане анализе, оне која уочава разлике и исправно разврстава предмете посматрања, избегну поменуте „интерпретативне замке“ моделског посматрања – „појаве дугог трајања“ тек тако и тада могу се правилно одредити; у процесима и дешавањима може утврдити и квалитативни однос дубљи од тек хронолошког или узрочно-последичног…
Ни савремена политичка и интелектуална сцена у Србији не може се тачније разумети без анализе процеса који су дужег историјског трајања, поготово оних који на први поглед нису лако уочљиви. Пред нама се, протеклих пар деценија – као у неком историјском калеидоскопу усред кога се налазимо и кога интензивно проживљавамо – смењују сцене политичких превирања, формирања савеза и раскола, сукоба и преврата. Сва ово дешавања богата су крајње „необичним“ идеолошким савезима или „нелогичним“ политичким заокретима, пред којима често – стаје памет.
Да ли је је анархичност српске политичке сцене само резултанта хаотичности наизменичног „преклапања и разградње“ тренутних интереса њених актера? Или доказ да је време идеологије, па и политичке логике, прошлост у постмодерној Србији? Или, пак, у позадини, опстаје – макар у одређеној мери – континуирана „скривена струја“ српске политике чија тешко докучива логика утиче на, само на први поглед, „хаотични спрски политички калеидоскоп“, она логика која се не да уочити површним погледом на дневнополитичке интересе и тактичке односе?
Они који врше „плитке анализе“ полит-идеолошке сцене Србије, чак ни у сусрету са практичним унутрашњим механизмима корупције и спољним притиском који у великој мери детерминишу понашања кључних актера, нису склони да ту виде икакав систем или неку дубљу поделу.
Одговор да у Србији данас нису значајне идеологије већ интереси неких моћних група, не открива нам много, иако није нетачан; али, он само отвара ново питање – ако политичке идеологије више нису од примарног значаја, шта је онда то што, ако га стварно има, одређује „линије подела“ српске политике? Постојеће правилости у распореду кључних играча на политичкој, економској, идејној, медијској и културној сцени указују нам да суштинске „линије подела“ постоје – али да су често неприметне услед перифернијих (мада такође битних) подела по политичкој, идеолошкој, безбедносној, регионалној или интересној блискости. Исто тако и површне политичке, па и идеолошке поделе не доприносе разумевању дубљих токова српске политичке историје. Напротив често то спречава дубљи и истинитији увид у природу и динамику српског политичког система.
„Два табора“: „модернисти“ и „етатисти“
Када се, макар овлаш, скицира мрежа моћних и утицајних интересних група у Србији и њихова међусобна корелација, долази се ипак до једног вишег нивоа „уређености система“. У њој се види да се, уз све изузетке и иступања и другостепене поделе, постојећи политички систем (под свим спољним и унутрашњим утицајима) дуготрајно дели на међусобно супростављена – два табора. Кристализација „скривене струје“ српске политичке историје на динамичне односе између две фракције унутар политичке и интелектуалне елите. Те две фракције су у сукобу који је некада прикривен, а некада отворен. Тај сукоб није тренутан: он се у различитим формама одвијао и у прошлости – на овај или онај начин – пуни век и по, а можда и дуже.
Настојећи да ове две струје именујемо а да та имена не буду везана за одређену историјску епоху – одлучили смо да их назовемо „модернистима“ и „етатистима“. Ова именовања и јесу и нису суштинска – јер она заправо говоре и о томе како ове групе себе доживљавају и како их други перципирају. „Модернисти“ јесу заговорници идеја модернизације као тоталног позападњачења што се данас поклапа са идејема „европеизације“, барем јавно и декларативно. Уз то, добар део „модерниста“ у своје идеолошке догме и верује. Слично је и са другом фракцијом српске политичке и интелектуалне историје новијег доба – са „етатистима“.
Претходно би смо желели да укажемо на следеће: то што неко заступа извесне идеје не значи и да он њих у правој и пуној мери отелотворава, нити, пак, да су последице његовог деловања у складу са прокламованим идеолошким циљевима. Тако ни српски „модернисти“ најчешће нису стварни носиоци друштвеног развоја Србије – развоја који често иде мимо њих, па и насупрот њих и њиховог утицаја. Као група која мисли, говори и делује пре свега у категоријама западне културе и евроамеричке политичке традиције, која верује у вредности које се таковом „модернизацијом“ могу усвојити и применити на домаћу „подлогу“ – „модернисти“ су се у пракси најчешће показивали као јалови и неспособни да нешто од тога што проповедају ефикасно примене. Носиоци реалног друштвено развоја и бољитка често су били они који нису били припадници ове идеолошке струје, већ пре идеолошки неопредељени прагматици са знањем и искуством из одређене сфере друштвеног живота. Неретко су српске институције успостављали и развијали управо декларисани „етатисти“ или конзервативци, народњаци, традиционалисти – озбиљнији људи са знањем како стварно функционишу друштвени процеси и како се туђа искуства могу применити у нашој средини.
Слично ствари стоје и код „етатиста“. Они често говоре о посвећености држави, поретку и интересу који из њега произлази, о виталној потреби очувања друштвеног система и његових вредности, али све то посматрају само функционално. Посвећени су им у јавном исказу и мишљењу, али су често, махом ради одржања својих личних и групних позиција, спремни да, додуше невољно – жртвују и виталне националне и државне интересе.
Постоје и парадокси: и у једном, и у другом табору има оних који би на основу свог карактера и вредности у које верују и структурално и идеолошки пре припадали оној другој струји – али их је стицај околности, најчешће „указана шанса“ напредовања која се појавила „на тој страни“ – одвукла другим путем. Тако се у пракси дешава и да етатиста модернизује неку од институција много ефикасноје од модерниста, а да неки модерниста има озбиљнији и зрелији донос према држави од доброг дела етатиста.Оба струје, дакле, фунционишу као федерације „кланова“, или, тачније речено, као два „над-клана“ у коме су везе пре свега интересне, а тек потом и идеолошко-вредносне.
Кључ разликовања ове две фракције лежи у следећем: док „модернисти“ за одустајање од виталних интереса кажу да „тако треба“ зарад виших идеала прогреса, „етатисти“ кажу – „тако је морало“ зарад очувања и спаса онога што преостаје. И једни и други су теоријски мање или више искрено посвећени „својим“ идеолошким матрицама, али им је пракса често супротна прокламованим идеалима: она је неретко, чак карикатурално, „оријентална“ – лења, спора, неефикасна и спремна на уступке ради корупитивних добитака и по питању развоја и по питању државе и институција. И једни и други у својим идеологизованим пројекцијама света, али и кроз оријентализовану политичку праксу (кључне институције су „ћеф“ и „бакшиш“) заборављају оно главно – људе и народ.
Разлика између српских „етатиста“ и „модерниста“, дакле, иако знајчајна није толико велика како се на први поглед то чини, нити је заиста суштинска. Тек када дође до њиховог међусобног сукоба – тада и мање, личне и тактичке разлике – добијају изглед стратешких и структуралних. У културолошком смислу обе ове струје су отворени заговорници вестернизације, са тим да су то „модернисти“ без задршке, јер је њихово позападњачење преовлађујуће, док је код „етатиста“ хибридност таква да је позападњачење тек делимично или пак нешто спорије.
„Етатисти“ би, ипак, да се у процесу друштвеног развоја (данас „европеизације“) Србије која се посматра као неповратан а позитиван процес – сачува сопствени интерес, претежно самостално одлучивање и, у оквиру тога, одржи нешто наше, нешто самосвојно „српско“ (ма шта то значило), макар га и не ценили довољно или чак не знали шта је то. Дакле, око основног тока – друштвеног развитка виђеног као европеизација – између њих постоји одређени консензус; разлике су у томе којим темпом да се дешавају промене, односно – шта треба да преостане после „неминовних“ промена. Осим тога, „модернисти“ су чешће склони револуционарним променама, а „етатисти“ еволутивним, мада граница између ових приступа није јасна ни пресудна.
У неким историјским моментима ова подела условно се поклапала са поделома на левицу и десницу – где су првој више тежили „модернисти“, а другој „етатисти“. Тако је комунистички покрет у међуратном периоду био потпуно „модернистички“, чак екстремно модернистички и просветитељски. Када су комунисти дошли у прилику да формирају власт – у њиховом се крилу природно јавила и „етатистичка“ фракција, па смо тако, касније, имали и случајеве „десних“ модерниста и левих „етатиста“.
На исти начин овдашњи декларативно десни и национални покрети могу се, зависно од услова и утицаја, претворити од доминантног „етатистичког“ у претежно „модернистички“ покрет и обрнуто. Двадесетогодишња „еволуција“ националистичког СПО-а у агенте „модернизма“ најочигледнији је пример о овој појави у новијој српској политичкој историји. Раскол између Вука Драшковића и Војислава Шешеља је верујемо чист случај разлаза једног модернисте и једног етатисте. Jер, ни позиционираност у једном „табору“ не мора бити трајна. Већина политичких актера, странака и покрета, еволутивно „лавирају“ у односу на ову поделу: једном периоду имају доминантнију једну фракцију, у другој ону другу. Све то често зависи и од личности лидера који их води, али и од других унутрашњих и спољашњих фактора.
„Етатисти“ и „модернисти“ у новијој српској историји
Већ по настанку модерне Србије у време Карађорђа у рудиментарном облику јављају се назнаке политичких подела на ове, знатно касније уобличене, фракције. Карађорђе, веродостојни народни вођа, свакако ближи потоњим „етатистима“, био је у пуном смислу „православни традицоналиста“ који је својим „погледом на свет“ превазилазио почетне поделе, мада су се оне већ тада наслућивале.
Већ је кнез Милош почео све више да „клизи“ у „етатистичком“ правцу. Рани представник „модерниста“, премда патриотског назначења али са жељом модернизације по западним узорима, био је просветитељ Доситеј. То је и разлог зашто га савремени „модернисти“ својатају за свога „светог претка“. Са друге стране су били људи попут проте Матеје Ненадовића који су градили државу и били јој посвећени пре свега као „етатисти“.
Разлика између њих и традиционалиста, односно народњачке већине, лежала је у томе што су они државу посматрали готово као врховно, самостално добро и највишу вредност, а веру и традицију, најважнију одредницу у народу – као нешто што је добродошло, али само као обичајно а не суштински одређујуће, што се инструментално посматра у односу на државу и нацију. Дакле, код „етатиста“ је смисао и сврха у држави и поретку, док су код традиционалиста у правом плану врлине и вредности народне традиције, односно народ сам. Оно што је првима средство, другима је циљ, и обрнуто.
У културолошким димензијама, у деветнаестом веку најуочљивији симболички представници „модерниста“ и „етатиста“ били су Доситеј и Вук (без обзира на то којој је стварно држави Вук био лојалан). Доситеј је, премда комплексна личност, као „просвећени космополита“ био искрени, чак наивни западњак – „модерниста“ што је нарочито видљиво кроз његов однос према традицији. Он је са висине, са презиром гледао на традицију свог народа као на гомилу глупости и сујеверја (слично као данас истакнути представници тзв „другосрбијанске“ модернистичке опције). Он је био први потпуни „Европејац“ и „прогресиста“ од значаја код Срба. Као „просветитеља“ западног рационалистичког типа се ставља насупрот као неки антипод – наспрам традицијског просветитеља Срба – Светог Саве.
Са друге стране, наспрам Доситеја био је Вук – означени „народњак“ који је настојао да међу Србима сакупи све оно што сматра вредним и пласира га у свет. Но, и Вук је, такође био „западњак“ – Европејац, а тек једним делом традиционалистички народњак који верује да би се нешто од српске традиције могло уклопити у западноевропску цивилизацијску матрицу, па чак и постати признати део те „ризнице“. Време његове делатности срећно се подударило са добом конзервативне реакције и романтизма, па су његова настојања имала одјека у ондашњим европским трендовима окренутим проучавању етничких наслеђа и прошлости. Сличан Вуковом, однос према Западу и према сопственом народу и данас гаје српски „етатисти“, националисти деветнаетовековног кова, те конзервативци, нарочито кроз жељу да се уподобимо Европи и њеним „стандардима“ која би нам признала право учешћа у „заједничкој“ културној баштини (барем као некакву етно специфичност попут „Гуче“, гусала и неких обичаја као што је слава).
Особа која у српском народу деветнаестом веку надилази поделу на „модернисте“ и „етатисте“, био је Његош. Његов „етатизам“ није био идеолошки већ практично-државотворан, традиционалнији, прожет српским духом епске и православне етике, врлинама и вредностима наше традиције. Истовремено је Његош био и дубоки познавалац европске културе, па и њен искрени и дубоки поштовалац (нарочито њених највиших домета у ренесанси и остацима средовековне витешке традиције), али не и њене „модерности“ у идеолошком смислу – јер је она престављала систематско ништење најважнијих и највиших, хришћанско-универзалних темеља Европе, оних темеља на којима је, сматрао је Његош, требало градити тек ослобођене српске државе и развијати их у нововековном контексту.
То је Његош чинио и као државник и као стваралац: он је у „Горском вијенцу“ на један готово библијски начин оваплотио народну – косовску и опште хришћанску етику борбе за небеске идеале, где се национално спаја са универзалним. Он је пратио и савремена достигнућа, али без идопоклоничког, некритичког односа; његов филозофско-теолошки спев „Луча микрокозма“ има општеевропски културни значај, попут Милтоновог дела. У њему се Његош користио насавременијим литерарним изразом оног доба не да би подражавао, већ да би се у њега „улио“ хришћански универзализам српског искуства.
Као православни Србин, Његош је био већи државотворац од деветнаестовековних „етатиста“ и – као Србин који својом традицијом надилази поделе на конзервативно и модерно – неупоредиво већи Европљанин од епигона европејствства попут Доситеја и потоњих генерација српских „модернистиста“. Истовремено, био је и много темељнији, духовнији и дубљи традиционалиста од често површних, на обичајност сведених народњака. Због тога нам је његов пример изузетно драгоцен и представља путоказ и инспирацију за оне који би да избегну „сциле“ и „харибде“ западних идеолошких имплантата.
Други узорни пример у новијој српској политичкој историји свакако представља Никола Пашић који се, једнострано и неоправдано, сматра класичним „етатистом“. Комбинујући народњачки отпор бирократско-пандурској етатистичкој „модернизацији“ западњачког типа под руководством ондашњих напредњака и „немачкарског“, позападњаченог Милана Обреновића, радикалски покрет водио између ових погубних крајности. Цео радикалски покрет је представљао, а то готово да и није схваћено, цивилизацијски пројекат обнове народне традиције у новом, савременом руху. Они су се надахнути идејама руског народњаштва, социјалне правде и словенофилских сентимената ишли путем који је имао потенцијал да превезиђе српске „фракцијске“ поделе. Њихов циљ је био да се свргне социјално и национално репресивна и отуђена власт, а друштвени развој – виђен као „модернизација без вестернизације“ – поведе поштујући пре свега позитивне вредности народних традиција.
У каснијој фази, од задње деценије 19. па надаље, Пашић и његови напредњаци, услед историјских прилика које су затекли по доласку на власт, разним компромисима и тактичким попуштањима ослабили оштрицу свог изворног деловања као правог свенародног покрета – и отуд следују и касније аберације према разним облицима „етатизма“ (и „модернизма“) и из њега израслог државотворног „интегралног југословенства“ који је у 20. веку српски народ и државу прескупо стајао.
Нејасне границе „основног расцепа“ међу Србима
Подела пре свега друштвених, политичких и културних елита (а тек онда и народа) на „етатисте“ и „модернисте“ означава један од највећих српских историјских раскола. Она представља својеврсну идеолошку шизофренију која све своди на избор између два зла – већег и мањег, из које се рађају друге располућености – геополитичке и културолошке. Иако „модернисти“ ову поделу виде као деобу на присталице „Запада“ и „Истока“ то најчешће не одговара истини: док су српски „модернисти“ екстремни, радикални западњаци, „етатисти“ су мешавина умерених западњака и народњака, чији је „конзервативизам“ понајвише обликован западним утицајима и лектирама. Чак је и обичан српски човек постао један „културолошки хибрид“ западних утицаја и обичајно-менталитетских израза. Може се рећи да „источњака“ који су у правом смислу потпуно окренути оријенталним традицијама, у Србији практично нема (осим међу малобројним радикалним исламистима – грађанима Србије).
Друга је ствар ако се под источњацима подразумевају „русофили“. Ипак, ни ту није ствар тако једноставна како то воле екстремни модернисти и припадници „Антисрбије“ да прикажу. Наиме, по њима се су Србији води битка између западњака и русофила, с тим да су први прирпадници „модерног“ и „напредног“, а други су „примитивни“ и „конзервативни“. Осим што је код једног малог процента русофила присутно декларативно одбацивање Запада, они су ипак структурално европеизовани, и окренути најчешће „етатистима“ у којима виде искрене поборнике окретања Русији (и православном свету).
Линије поделе између две српске фракције нису увек јасне, пошто су често обе присутне међу политичким субјектима. Примерице, повлачење Књаза Милоша пред уставобранитељима, гушење Тимочке буне од стране „аустрофилских“ Обреновића, односно свргавање Милошевића од стране ДОС-а, представља привремену политичку победу „модерниста“ над „етатистима“. Са друге стране – Кнез Милошева друга влада, радикалски парламентарни тријумф 1891. године престављају победу „етатиста“, односно савеза народњаштва са „етатистима“. Ситуација је у сваком од ових „преломних дешавања“ била комплекснија: и међу уставобранитељима, и Ристићевим либералима, чак и у случају ДОС-а имамо њихово унутрашње диференцирање на „етатисте“ и „модернисте“ у различитом степену. Тако се и сукоб између Ђинђића и Коштунице, односно Тадића и Коштунице може у доброј мери посматрати као сукоб европејаца „модерниста“ и националних „етатиста“.
„Две фракције“ у другој половини двадесетог века
Поједине политичке личности дају нам прилику да пратимо њихове промене, еволурање из једног ка другом типу. Најчешће се дешава да – када поједини модернисти дођу до жељене власти, упознају се са њеном перспективом и поистовете се са њом – почну да клизе према „етатистима“. Ово се десило са Ристићевим либералима у 19. веку, са појединим комунистичким функционерима који су се „етатизовали“ попут Леке Ранковића (мада се то погрешно, од стране „модерниста“ сматра њиховим „национализовањем“). Таква би оптужба за „национализам“ искрено увредила и вређа једног Ранковића, Ћосића или Милошевића.
Најдрастичнији је пример Зорана Ђинђића који је био идеолошки истакнути „модерниста“ све до момента када је, пригрливши на власти њен највећи део, увидео (негде крајем 2002. године) да од „модернистичког“, једностраног прозападног става – и он лично и његова власт и цела Србија – има, готово по правилу, само штету. Зато је у децембру 2002. године одлучио да „преломи“, промени страну и да затражи подршку од табора „етатиста“ (видети његово обраћање Добрици Ћосићу у „књизи о Косову“). Но, већина „етатиста“ није прихватила његову понуду, сматрајући да је она неискрена, тактичка и чисто маркетиншка. Зато су његови бивши саборци међу „модернистима“ (и њихови иноземни налогодавци) ово схватили крајње озбиљно – као идеолошко-политичку отпадништво. Тиме је трагична судбина покојног премијера Србије била запечаћена. „Постхумна“ идеолошка употреба Ђинђића од стране „модерниста“ поппуно прећуткује овај најважнији прелом у Ђинђићевој краткотрајној владавини из њима разумљивих, прагматичних разлога.
Рекли смо већ да боравак у институцијама наводи онога који их води да буде одговоран, да некако почне да сагледава и штити интересе државе. Због тога је дугорочно гледајући врх власти по својој природи нагиње „етатизму“, чак и када у интелектуалној елити помодно преовладавају „модернисти“. Ово се лако може уочити на низу примера: односа краљ Александра Карађорђевића и српске међуратне „партијашке“ елите, односа Слободана Милошевића и „интелигенције“ током 90-тих година или, пак, Коштунице са савременим српским „европејцима“.
О сличном огорченом нападу припадника привилегованих и неретко паразитских слојева (по спољној „главној директиви“) на „етатисте“ проказане за „националисте“ сведочи нам и епизода комунистичке владавине везана за догађаје свргавања Александра Ранковића. Он је био не само главни представник српског комунистичког „етатизма“ што је еволуирао на власти од својих револуционарно-антидржавних и „модернизаторских“ стремљења (слични се процес одиграо и у Совјетском Савезу од времена НЕП-а), већ и, за неке, претеча и „посткомунистичког етатизма“. Ранковићева смена, дакле, није била само победа дезинтеграционих фактора у Југославији и слабљење ткз. „српске струје“ у врху државе, већ и пораз „етатиста“ који су се углавном налазили у службама безбедности и војсци а који су били потиснути од стране „модерниста“ махом антисрпске провинијенције.
После пада Ранковића на власт долазе српски анархолиберали, претежно „модернисти“ јасне линије (из ове гарнитуре потиче Латинка Перовић – коју и називају мајком „друге Србије“, савременог екстремног, анационалног и антисрпског крила „модернистичке“ струје), а затим нешто умеренији у „модернистичком“ смислу, али зато послушнички доследнији кадрови из времена власти клана Стамболића. Они су били титоистички полтрони, „верни“ његовој политици чак и кад је маршал био увелико мртав. Својим потискивањем важнијег дела српске традиције зарад вештачког „братства и јединства“ те нерешавањем проблема на Косову и Метохији, они су креирали миље у коме су стасали садашњи представници српског „модернизма“ као накарадне комбинације фаличне идеологије „прогреса“, анационалне културе и провинцијске ксенофобије која се скрива иза глорификације „великог света“, односно идеализованог „европејства“.
Осма седница на известан начин преставља повратак на власт „етатиста“ кроз и преко Милошевића, а пораз „модерниста“. Неки од њих су се повукли, док су други отишли у опозицију где су, у новом идеолошком руху (либерално људскоправаштво) поново промовисали „модернистичке“ циљеве. У том погледу је већина опозиционог и интелектуалног естаблишмента 90-тих, за разлику од претежно народњачког профила њихових бирача, барем на речима била „модернистичког“ правца.
Милошевић је уочи Осме седнице добио подршку „етатиста“, а на Газиместану је добио и подршку народа као нови национални вођа. Међутим, Милошевић је заправо био структурални „модерниста“, банкарски менаџер са нејасним „државотворним“ склоностима коме је сплетом околности запала улога да предводи „етатистички“ табор. Током његове владавине ова идеолошка слабост ка „модернистичким“ импулсима константно је крњила његове позиције – нарочито од када је, преко коалиције „брачне постеље“, ЈУЛ Мире Марковић као савез старих идеолошких „модерниста“ и прагматичних профитера, ушао у све поре власти, допринео њеној драстичној декаденцији и на крају – паду у коме су левичарски „модернисти“, у условима петооктобарског преврата, само претрчали на привидно другу, до тада опозициону страну ка својим нешто мало „десније“ позиционираним истомишљеницима по свим фундаменталним питањима.
Главни експоненти „етатистичке“ струје у политичком животу Србије крајем прошлог века мимо Слободана Милошевића били су Јовица Станишић и Војислав Шешељ. Мада се њих тројица прилично разликују и политички, и идеолошки и на готово све друге начине – приврженост “етатистичким“ погледима или сарадња са „етатитистичим“ табором је оно због чега су већи део те деценије били на истој страни барикаде. Главним идеолозима “етатизма“ у овом периоду се могу сматрати Михајло Марковић и други појединци који потичу из београдског дела некадашње групе „Праксис“, односно његовог окружења, док је најутицајнији међу њима – Добрица Ћосић, који је, пре свега на идејном пољу преузео штафету „етатистичког“ наслеђа од Ранковића и пренео је до Милошевићевог доба.
„Етатисти“ и „модернисти“ у савременој српској политици
Главни политички сукоб током деведесетих године ишао је по линији – са једне стране Милошевића и Шешеља као експонената „етатиста“, а са друге Ђинђића Драшковића као „модерниста“. Идеолошка природа раскола унутар почетног СПО као доминантне опозиционе странке на почетку задње деценије прошлог века управо се одвијала на правцу „модернисти“- „етатисти“. Странка, формирана као десна и национална, у којој су били и Драшковић и Шешељ – поделила се око представе Свети Сава у којој се на ружан начин говорило о оснивачу српске Цркве. Шешељ и свештеник Жарко Гавриловић подржали су прекид представе, док је Драшковић као „модерниста“ коме је већа „светиња“ позоришна представа као израз индивидуалног старалаштва од лика Светог Саве – то осудио. Њихов даљи политички развој и трајни сукоб, све данашњег тамновања Шешеља у Хагу и његовог тамошњег наступа са једне, или пак Драшковићеве политичке превртљивости са епилогом уласка у „кохабитацију“ са Чедом Јовановићем и Жаром Кораћем ради притиска на власт са циљем њеног мирења са признањем „назвисног Косова“ са друге стране, природне су и логичне последице њиховог заступања позиција и политичког деловања између „етатиста“ и „модерниста“.
У политичком смислу су ДСС и СРС данас готово чисто „етатистичке“ оријентације, док су Г17 и ЛДП искључиво „модернистичке“ странке. Недавно креирање „Преокрета“ представља дефинитиву концентрацију екстремног „модернистичког“ крила свих ранијих профила, пре свега оних под контролом Америке.
Што се тиче ДСС-а, занимљив је однос Војислава Коштуница са „модернистима“ и „етатистима“. Као правник, поборник реформи државе и новог устава, он је као национални-демократа у једном кратком период био прихватљив и једнима и другима. „Модернисти“ су, да би се боље политички позиционирали преко човека који може да преузме врх власти а њима препусти да у општем метежу преузму све остало, истурили Коштуницу као председничког кандидата. „Етатисти“ су, видевши да време Милошевићу убрзано истиче услед пораста нервозе Америке да разреши „балкански гордијев чвор“, такође одлучили да подрже Коштуницу и тако спасу и своје позиције и државне институције од убрзаног растакања. Иако је петооктобарски преврат био и по стилу и по последицама „модернистички“, Коштуница је престављао онај залог стабилности и опстанка „етатистичке“ струје у новом времену, где је, кроз обострани компромис, избегнут хаос и крвопролиће.
Убрзо после стабилизације “нове власти“ стари сукоб је почео да тиња: све кључне политичке кризе, њихове ескалације и компромисна решења у периоду 2001 – 2008 године морају се сагледавати у овоме кључу, кључу односа снага између „етатиста“ и „модерниста“ – од кохабитације, пада владе на косовском питању почетком 2008. године све до стварања нове коалиције састављене претежно „модернистичких“ демократа са групом сателита и „реформисаним“ СПС-а са својим малим партнерима.
У СПС- у након пада Милошевића, јача утицај „модерниста“. Истоветна ситуација је и међу напредњацима произишлим из раскола са радикалима. Док је њихово чланство и бирачко тело национално-народњачко и/или „етатистичко“, врхови странке озбиљно су инфилитирани „модернистима“ или меким „етатистима“ који им значајно нагињу својом спремношћу на разноразне компромисе. У великим странкама попут ДС-а у чијим структурама доминира „модернизам“ од умеренијег до екстремног типа, присутна је и „етатистичка“ струја, додуше, сада у мањини, потиснута са готово свих челних позиција.
Поред политичке сцене ова подела се појављује и пројављује и на интелектуалној и медијској сцени. „Модернисти“ готово у потпуности контролишу медијску сцену Србије, пре свега електронске медије где је њихова главна перјаница Б92, а након приватизације „НИН-а“ и – писане (без обзира што су, сви одреда – без тиража, нечитљиви и досадни). Међу новинама је главни представник модернизма „Блиц“, док тек по неки таблоиди, на нивоу инцидента, покушавају да с времена на време и то веома приземан начин „опструирају“ главни „модернистички“ медијски ток.
На интернету је ситуација значано другачија. Главни „модернистички“ сајтови екстремног типа су они попут „Пешчаника“ и „Е-новина“, док је на другој страни ситуација комплекснија јер међу националним сајтовима долази до једне нове појаве – стварања читавог дијапазона самониклих интернет медија која се крећу од „етатистичких“ преко „традиционалистичко- етатистичких“ до оних који иду у правцу структуралног традиционализма.
Услед поистовећивања свих њих са „националним“ и „националистичким“ чему су склони поборници друге фракције, често се збуњује недовољно упућена јавност. Тако се, на пример, полемике НСПМ -а са „Пешчаником“ и „Е-новинама“ не смеју дефинисати као сукоб национал-патриота, поготово не националиста или чак традиционалиста са анационалним либералима и глобалистима, већ пре као сукоб умерених, чак левих „етатиста“ са радикалним „модернистима“; као што се тако не смеју посматрати ни напади „грађанских интелектуалаца“ и група на Добрицу Ђосића, или, рецимо, напади нго-активиста на „Јеремићеву“ струју у ДС-у.
Нови трендови и престројавања
Другу деценију новог миленијума карактерише процес „диференцијације и усложњавања“ на у најширем смислу гледаној српској јавној сцени. Упркос политичкој и медијској доминацији „модерниста“ од 2000. године наовамо (све израженијој од 2008. године), дешава се нешто крајње необично и изузетно важно.
На једној страни долази до хомогенизације екстремних „модернизатора“ разних ранијих политичких профила, коју су, што су више и јаче ушанчени у „коридоре власти“, све малобројнији и отуђенији у односу на масу бирача у Србији. Центар ове групације су самозвани припадници „друге Србије“, а заправо „Антисрбије“, секташки организована идеолошка клика чије формирање је трајало од краја осамдесетих и почетка деведесетих година. Она је сачињена од остатака бивших анархолиберала, поражених стамболићеваца „модернистичког“ опредељења, не-српске интелектуалне фракције у Београду и Новом Саду и фрустрираних, „обескорењених“ постмодерниста са болесним претензијама у култури и науци.
Као магнетни пол они у екстремном правцу „повлаче“ те идеолошки условљавају све друге политички и јавно релевантне субјекте под утицајеm радикалног „модернизма“ тј. позападњачења и врше њихову унутрашње раслојавање (најочитији је у случају ДС-а). Њихова предност је јака идеолошка фокусираност на модернизацију за разлику од већине у „демократском блоку“ који и немају јасну идеолошку причу. Други извори њихове моћи је мрежна, полузавереничка организација која, подржана од споља, постепено преузима државне, медијске и културно-образовне институције у земљи. Они са једне стране дају правац и смер модернизацијској маси у „проевропској Србији“, а са друге стране се, као „паразит“ који за своје екстремне ставове не може да добије подршку јавности, шлепају на телу „домаћина“, односно већих „популарних“ странака попут ДС-а. Бојовници „Антисрбије“ желе да имају и своју дефинитивну политичку опцију ЛДП – „Преокрет“, те да потом, преко ДС, дођу до контроле над оним кључним процесима и институцијама у друштву којима до сада још нису овладали.
Са друге стране, „етатистичка“ фракција такође се раслојава на оне који гравитирају ка умеренијим и политички коректним „модернистима“ и на оне друге који, следећи дубље идејне токове у народу и на маргинама политике – као унутрашња реакција на „модернистичка условљавања“ и израз идентитетског отпора – стреме ка „конзервативно-револуционарном“ потенцијалу пробуђеног неотрадицонализма што, својом дубином и снагом, у сваком сегменту превазилази домашаје онога што „етатисти“ сматрају „државним“ и „патриотским“, односно „националним“. Исходе овог процеса није тешко назирати: на једном крају ћемо за не много времена имати површне и компрoмисерске „етатисте“ који се неће, чак ни онолико колико је то било до сада, разликовати од „модерниста“, али ће још увек јахати на таласу националних фрустрација. И даље ће имати известан утицај на оне који, трагајући за својим истинским коренима, настоје формулисати српски одговор за изазове 21. века. Од тога колико први, прагматични „етатисти“, буду имали моралне супстанце „на крају баладе“, као и колико од тога колико ови други, патриоте неотрадиционалисти, буду способни да формулишу одговоре на изазове те да их организационо артикулишу – зависиће много штошта у сутрашњој Србији. Када се ова збиља суштинска „поларизација“ (и „подподеле“ у оквиру њих) приведе крају и поклопи са ширим светским геополитичким и духовно-историјским процесима – њен исход ће определити правац српске историје у 21. веку.
Извор: Видовдан 2011.
