Да је Џерузалем посту неко послао чланак у ком би се тврдило да је број жртава у Аушвицу свега неколико хиљада, нимало не сумњам да би аутоматски био одбијен
Мада је искривљавање холокауста већ деценијама распрострањено у посткомунистичкој Источној Европи, никад ми не би пало на памет да ћу тако нешто видјети у израелским новинама, поготово Џерузалем посту, који је, што му служи на част, годинама опширно писао о том проблему, објављујући десетине чланака, мојих и других, о том какву то опасност представља по будућност сјећања, истраживања и образовања о холокаусту. И замислите мој шок прочитавши 15. августа текст у ком се у суштини тврди да је свега неколико хиљада особа убијено у злогласном хрватском концентрационом логору Јасеновац. Веома сам добро упознат с ужасима тог логора јер сам прије двадесетак година био укључен у омогућавање изручења једног од његових заповједника Динка Шакића из Аргентине и суђење му у Загребу. И мада је тачан број у њему убијених Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста предмет жестоке расправе у бившој Југославији, нема сумње да је бар сто хиљада особа убијено од стране усташа, хрватских фашиста, који су сами саградили логор и сами њиме управљали, без икаквог учешћа нациста.
Аутор чланка, Давид Голдман, представљен је као „аустралијски писац, слободни новинар и директор интернет странице thegoldmanreport.org посвећене разоткривању нацистичких колаборациониста и неонациста који живе у Аустралији“. То ми је дјеловало крајње сумњиво, јер за њега никад нисам чуо, иако сам био веома укључен у настојања да убиједимо аустралијску владу да законски омогући судски прогон нациста који тамо живе, властима подносио спискове с неколико стотина сумњивих који су емигрирали у Аустралију и био у додиру са свим кључним играчима у тој кампањи. Распитујући се за њега код појединаца активних у јеврејској заједници и политичком животу Аустралије, и они су били збуњени, али су открили да је усредсређен искључиво на разоткривање српских колаборациониста нациста у Аустралији, што би могло објаснити његов дрзак покушај заташкавања злочина Хрвата у Јасеновцу.
Да је Џерузалем посту неко послао чланак у ком би се тврдило да је број жртава у Аушвицу или било ком од пет других логора смрти у Пољској свега неколико хиљада, нимало не сумњам да би аутоматски био одбијен. У овом случају је проблем што је, упркос огромном броју жртава у Јасеновцу, логор ком је дат надимак „Аушвиц Балкана“ скоро непознат изван Балкана, а студенти из Израела не путују да виде то подручје. Џерузалем пост је, што му служи на част – и хвала главном уреднику Јакову Кацу, који је, одмах схвативши озбиљност грешке, уклонио Голдманов чланак с интернет стране листа – у року од седмице дана објавио врло увјерљива побијања Дејана Ристића, в.д. директора Музеја жртава геноцида у Београду, и проф. Иве Голдштајна, међународно признатог стручњака за Јасеновац, чије је капитално дјело прије неколико година објављено на хрватском, а у припреми је и издање на енглеском, као и уреднички текст под насловом „Не узимајте холокауст као таоца“.
С обзиром на преовлађујуће незнање о ужасима Јасеновца, мислим да би помогло да укратко опишемо једног од његових заповједника, ради увида у тип људи који су изградили логор и њиме управљали, и били одговорни за мучење и смрт толиких недужних Срба, Јевреја, Рома и Хрвата антифашиста. У Санта Терезити у Аргентини ухватили смо Динка Шакића, који је тамо побјегао послије Другог свјетског рата преко чувених „пацовских канала“, под руководством аустријског бискупа Алојза Худала и његовог замјеника, усташког проповједника Крунослава Драгановића.
Серхио Видер, мој колега из Буенос Ајреса, ангажовао је локалног новинара Хорхеа Камарасу и раскринкао Шакића на државној телевизији. Овако је текао његов разговор с бившим заповједником:
Камараса (сједећи у Шакићевој дневној соби): Као особа која је служила као управник концентрационог логора Јасеновац, како објашњавате страшне ствари које су се тамо десиле?
Шакић: Јасеновац је био казнена колонија и сви људи тамо затворени заслуживали су да тамо буду. То је, заправо, био радни логор гдје су Јевреји имали самоуправу. Никад нисмо ни пипнули ниједног затвореника у логору.
Камараса: Али како објашњавате окрутности и свирепости које су се тамо десиле, терор, стријељања?
Шакић: Људи су умирали природним смрћу. Била је, примјера ради, епидемија тифуса, али није било пећи за спаљивање у којима су људи убијани. Мислим да сте Ви тај који не разумије. Прави проблем с Јасеновцем је што нисмо могли завршити посао. Спавам као беба. И да ми данас понуде исти посао, прихватио бих“ (подвлачење – Е. З.).
Четвртог октобра 1999. Шакић је због одговорности за убиство најмање 2000 људи у логору за вријеме неколико мјесеци током којих је био заповједник осуђен на максималну казну од 20 година затвора. Умро је у затвору прије истека казне и тражио да га сахране у усташкој униформи. Свештеник који га је причестио рекао је да „иако се Шакић није придржавао свих Десет заповијести, био је узор свим Хрватима“. Шакић је сахрањен, али је подршка усташама и дан-данас јака у Хрватској, што доказују настојања присталица усташа да порекну злочине у Јасеновцу и другим концентрационим логорима на територији Независне Државе Хрватске, творевине нацистичке Њемачке из априла 1941. Једини противотров за такве лажи је одржавање прецизне приче о злочинима нациста и њихових локалних помагача, и образовање што је могуће више људи о опасностима које представљају покрети попут нациста и усташа.
Аутор је главни ловац на нацисте Центра Симон Визентал и његов директор за Израел и Источну Европу
Извор: Стање ствари
