За разлику од ветерине, огроман део примењене медицине заснива се на самопроцени примаоца медицинских услуга и способности да ту процену комуницира. Да би имао што квалитетнији инпут, лекару треба да је стало да сви пацијенти и потенцијални пацијенти буду што боље обавештени о свом здрављу и начинима очувања и унапређења. Али онда ти примаоци услуга што више знају, то више питања постављају. Није могуће ограничити знање на тачно партикуларну непредвиђену тегобу до тачно удобног нивоа. У идеалним системима, сваки пацијент је учитељ, а сваки лекар се још на другој години медицине помирио са чињеницом да ће морати целог живота да учи.
Kолонијалисти нису спремни да стално претресају ниво свог знања и могућности његовог унапређења, него се према не-лекарима понашају као према марви, а према другим лекарима као према љутој конкуренцији, а не савезницима у истој мисији (унапређења општег здравственог стања). Kолонијалистички приступ медицини [исто као и култури и образовању] је жешће исцрпљујући, па су колонијалисти још надрканији и још категоричнији. Није им стало да помажу људима, него им је стало да буду препознати као ученији и позванији.
Kод нас је таква култура да се форсира и фаворизује колонијалистички приступ и тако се прави лажна напетост „сироти лекари против остатка света“. Сами себи укидају простор за напредак. А медији све то подгревају јер инсистирају на KИСС [кееп ит схорт анд симпле] без обзира колико проблеми били сложени. Чак и кад неки медиј стави у своју програмску шему емисије о здрављу, то су неки маргинални термини који се ни на који начин не промовишу, а у њима гостују лекари лишени било какве подршке. Представљају их као неке фанатике и херметичне уметнике који попуњавају време бајањем како нема здравља без ангажовања обе стране.
Ја сам тај феномен прво звала супремацизам и жешће сам се изненадила кад сам сазнала да се о томе прича као о колонијализму. А јесте тако. Kолонијалисти се према домороцима понашају као према ретардима који не знају језик, па их треба третирати као марву.
Ендзиоу Беге
