Сукоб НАТО – Русија: Нова ескалација на помолу
Oд почетка сукоба у Украјини, САД у сукобу у Украјини са Русијом вешто управљају процесом ескалације и деескалације, користећи при томе све предности својих јединица и мањкавости противника. Од новембра месеца прошле године, САД у тај алгоритам убацују и сукоб на Блиском истоку, у исто време недозвољавајући да се један или други сукоб отргну контроли.
Доминантан је утисак, макар је то било до сада, да САД не желе да у Украјинском сукобу ико задобије значајну предност на бојишту, на тај начин играјући на карту дугог и исцрпљујућег сукоба, који војно и економски гледано не одговара Русији, а економски не одговара ни ЕУ.
Међутим ствари полако почињу да се мењају. Падом Бахмута, мислило се да ће Руска војска да застане и одмори, међутим то се није десило. Последњих дана, један за другим падају мањи градови и вароши на широком фронту у правцу Харкова. Исход у ком би Харков пао, довео би до слома Украјинских трупа, а то би за последицу имало и тешку позицију Одесе и њен вероватни пад без велике борбе. На тај начин Украјина би остала без излаза на Црно море, што би даље довело рат у терминалну фазу.
САД потпуно свесне тога, у конгресу изгласавају највећи пакет помоћи, паралелно са одлуком Велике Британије да такође испоручи највећу војну помоћ до сада. Но то је већ виђено. Шта је ново? Одлука НАТО савезника да Украјини испоручи АТАМЦС (Army Tactical Missile System), балистичке пројектиле домета преко 300км, који су довољног домета за нападе дубоко у територију Русије.
Наравно, Америка и НАТО ни случајно те пројектиле неће дати Украјинским посадама, већ ће одабир мета, нишањење и окидач бити ексклузивно право НАТО посада на терену. Да не буде забуне, ови пројектили су већ виђени на делу, али у јако малом броју и мањим дометом.
Дакле, шта се може очекивати? Највероватнија опција мете је удар ових «далекометних» ракета је Керчки мост, који је још увек једина веза Русије са Кримом. Додуше, копнена веза, заправо пруга од Русије до Крима само што није готова, па ће тиме стратешка битност моста бити смањена, али остаје чињеница да је Керчки мост симбол Путинове власти и снаге. Удар и евентуално рушење Керчког моста, био би удар на Путина и његову власт и моћ, директно.
Наравно, да су опција увек и градови у домету пројектила, попут Вороњежа, Краснодар или чак и Волгограда. Уз још непотврђене информације да су виђени налети Ф16 са Украјинским посадама, ово би могао да буде следећи ниво ескалације од стране НАТО савезника.
Да будемо искрени, ништа од овог оружја, неће драстично променити стање на бојиштима, јер Украјинске копнене снаге не могу то да испрате копненим нападом, али ће јасно показати какве су намере сукобљених страна.
Нападом оваквим оружјем, на Керчки мост и сличне стратешке тачке, НАТО би покушао да испослује себи примирје, које би и једнима и другима добро дошло. У САД следе избори и враћање домаћим темама би пријало Бајденовој кампањи. Исто тако би украјинској војсци дало спасоносно време за опоравак јер је на ивици пораза који би могао да се деси уколико дође до руске оданзиве. Са друге стране Русија би могла да одмори главнину трупа и процени како да настави сукоб.
Међутим, ако би се Америка-НАТО определили за тактику проширења сукоба и бомбардовања градова или постројења у околини градова, то би био јасан сигнал да Запад може да заигра и на карту промене расположења према Путиновој власти у самој Русији. То значи да би удари по градовима у «домету» требали да поколебају руско друштво у подршци Кремљу јер се показује да нико није заштићен од ратних дејстава, а изгледало је да је тако (са неким мањим изузецима). Додуше, такви напади могу да воде и у другом правцу и додатно ојачају Путинову моћ, односно да служе као кохезиони фактор између народа и власти, па је исход овакве кампање неизвестан.
Очит је опрез обе сукобљене стране са жељом да се избегне проширења сукоба, па стога ни Русија није бомбардовала логистичке тачке, пре свега путеве снабдевања према Пољској и Румунији које служе као дистрибутивне тачке за допремање оружја Украјини. Америка-НАТО знају, не да не смеју да потцени Русију, а дугорочно гледајући, не жели ни да је понижавају превише и да је уколико буде превише ослабљена баце у наручје Кине.
Шта је тачно циљ Русије у овом сукобу није најјасније, али циљ Америке и НАТО-а се назире. Осим дуготрајног сукоба који везује руске снаге и ослабљује руску државу стратешки циљ је промена власти у Москви, у правцу неке мекше, кооперативније струје, омогућила би САД да се фокусира на свог јединог правог такмаца, Кину. Америка жели Русију која би била антикинески настројена или барем неутрална уколико дође до конфликта са Кином.
Евентуалним поразом Русије у овом рату или хаосом изазваним лошим исходом рата у руском друштву, у Азију би се створио вакуум, који би Кина свакако знала да искористи и Сибир, са свим његовим ресурсима, узме под своју контролу или чак окупира. Кина би на тај начин дошла до неопходних енергената, али свих осталих ресурса попут племенитих метала, потребних у високој технологији, области где још увек не могу да доминирају. Ова теза се чак јавља у званичној стратегији власти у Кини, која Сибир или макар већи његов део види као део своје територије, на који полажу право.
У исто време, сама Украјина, постала је потпуно зависна од помоћи САД и ЕУ и на крају потпуно неспособна да се стара о себи. У војничком смислу, они се још држе, на већем делу фронта, али недостатак свежих снага је очигледан, јер већ готово целу годину, нису у стању да покрену озбиљнију офанзиву. Спуштање границе за мобилизацију није много помогло, па једино НАТО снаге, могу да изврше попуну на фронту ако дође до таквог развоја ситуације. Слање француских трупа у Украјину има више моралну компоненту подизања воље за борбом украјинских снага но реалне војне помоћи на терену. Но и то може да се промени уколико се процени да би украјинска одбрана могла доживети колапс.
Такав след ствари, је мало могућ али га не треба искључити, нарочито после избора у САД и у случају Бајденове победе, што је сасвим реална опција. Фронтални сукоб, НАТО и Русије, би била последња могућа ескалација пред употребу нуклеарног наоружања и могућа опција само у случају потпуног слома Украјинских трупа на фронту. У сваком другом случају, сукоб ће се наставити још дужи временски период, са или без поменутог примирја, сличним интензитетом уз повремене ескалације.
