Еутаназија као романтизација и легализација самоубиства
Еутаназија није милосрђе. То је дехуманизација, сводећи људе на терет или трошак и негирајући светост живота.
Небојша Лазић је писац и водећи млади конзервативни глас из Босне и Херцеговине.
Мишљења и ставови изражени у овом чланку су ауторова лична и не морају се нужно поклапати са ставовима Тхе Америцан Постлиберал.
Зашто је еутаназија неетички чин, романтизовани облик самоубиства и дехуманизујућа пракса у супротности са хришћанским вредностима?
Ово питање дотиче саму срж људског постојања. Кроз историју, културе и вероисповести су се бориле са питањем смисла живота: религија види живот као дар Божији, филозофија тражи рационалне принципе да га сачува, док модерна наука, слепа за духовно, своди живот на оно што се може измерити и анализирати. Наш однос према еутаназији нераскидиво је повезан са нашим односом према самом животу.
Историја нуди трезвену опомену. Еутаназија није нова идеја; она је већ оставила крваве трагове на страницама прошлости. Нацистичка Немачка је у оквиру програма „Акција Т4“ од 1939. до 1941. убила више од 70.000 људи означених као „неизлечиво болесни“. То нису били акти милосрђа, већ систематска убиства под маском сажаљења.
Овде лежи опасност замућивања линије између емпатије и злоупотребе моћи. Данашња секуларна култура облачи еутаназију у рухо „права на смрт“, позивајући се на сажаљење према болеснима и достојанство патње. У пракси, међутим, то лекарима даје улогу арбитара над животом и смрћу, што је у потпуној супротности са хришћанским светоназором.
Хришћанство учи да је човекова сврха заједница са Богом, у овом и у будућем животу. Еутаназија, међутим, романтизује смрт као ослобођење и прикрива самоубиство под видом сажаљења.
Чак је и сам појам „еутаназија“ изопачен. Од грчког еу („добар“) и танатос („смрт“), првобитно је означавао племенит крај, храбар одлазак, попут Антигониног пркоса или Хекторове жртве. Није значио бекство од бола, већ узвишени чин достојанства.
Данас је преобликован да оправда убиство, директно кршећи Хипократову заклетву: „Нећу дати никоме смртоносни лек ако га буде тражио, нити ћу му такав савет дати.“ Лекар који одузима живот престаје бити исцелитељ и постаје егзекутор.
Писмо нас подсећа: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Марко 8:36). У друштву које човека своди на паметну животињу, негирајући његово божанско порекло, еутаназија делује логично – али само зато што је искључен Бог као Дародавац живота. Верни се моле за „хришћански крај живота нашег, безболан, непостидан, миран, и добар одговор пред страшним судиштем Христовим.“
Тај „добар крај“ не даје човек, већ Бог. Човек није изолован појединац. Његов живот је везан за породицу, заједницу и Творца. Смрт једнога никада није само његова – она рањава све који га воле.
Често је жеља за еутаназијом крик усамљености, а не слободан избор. Истинско „достојанство умирања“ значи бити окружен љубављу, а не бити убијен иглом. Медицинска етика то и потврђује.
У Србији, као и у већем делу света, лекари се заклињу да неће убити, чак ни на захтев пацијента. Лекарска комора Србије осуђује еутаназију као лажно сажаљење. Аргумент бола је варка: у Холандији, где је еутаназија легална, само 4% случајева се односи на бол. Већина је повезана са усамљеношћу, напуштеношћу или страхом од тога да ће бити терет.
У доба развијене палијативне неге, са лековима који могу уклонити и најтежи бол, зашто би убиство било представљено као милосрђе?
Оци Цркве уче да је смрт тренутак преиспитивања, покајања и припреме за васкрсење. Болест и смртност подсећају нас да живот на земљи није вечан. Да парафразирамо учење патријарха Павла, страдање нас упућује на дубљи смисао постојања.
Романтизовати смрт значи одузети јој истину и ускратити живима прилику да воле умируће до самог краја. Модерни свет проповеда аутономију, али је она искривљена када се сведе на индивидуализам. Живот није приватна својина којом се располаже као робом; он је свети дар који је Бог поверио човеку.
Права слобода није право да себе уништимо, већ способност да живимо одговорно, у односу према другима и према Творцу. Наша култура обожава младост, удобност и корисност, а смрт се плаши више него икад. Тај страх, парадоксално, храни култ еутаназије, облик танатолатрије – обожавања саме смрти.
Из либералних упоришта Европе и Северне Америке видимо покрете „смрти с достојанством“ који се шире даље од терминално болесних – на депресивне, инвалиде и друштвено рањиве. Оно што почиње као сажаљење постаје дозвола за културу смрти.
Еутаназија није милосрђе. Она је дехуманизација – своди људе на терет или трошак и негира светост живота. Истинско сажаљење не убија, већ теши, прати и воли до краја.
Изазов пред нама је да повратимо културу живота: да се успротивимо лажном хуманизму и потврдимо да је сваки живот, све до свог Богом даног краја, достојан достојанства, бриге и љубави.
извор: америцанпостлиберал.цом
