Дође Србин и на острво спаса. У Грчку. Воли Грк, Србина свог.  Дао му и и хлеб и топле зраке сунца и лимун жут и читаво село маслина, да се опорави. После голготе, певао са њим песму о тамо далеком селу. Али није могао дуго да мирује. Морао је и крфску декларацију да потпише са „вековном браћом“, Словенцима и Хрватима. То, иста она браћа која су га издала кад год су могла и кад нису могла, трудила су се да га издају.

Брзо пређе од лађе француске до покривање споменика, црном тканином. Опет хоће у светску политику да се меша! Можда му је наметнуто?

Сећам се да је то пролеће ‘99. било прелепо. Исто такво лепо пролеће је било лепо, али тек у марту 2004. године. Навикао је Србин на муку, тмурно небо, па морају неке несреће да му се дешавају у таквим лепим пролећима, чисто да се не опусти и да не ужива у животу.

Таман после 99. је напокон почео да се осећа угодно у тексасу. Руску крагну већ дубоко заборавио, али и 30 светих манастира, срушених једног од пролећа. Рекоше му да је он крив за то. Хтеде он из џинса, ал стегао се џинс око струка, па не дозвољава да се извуче. Опет поче кријући да прича о истоку, познатом киселом хлебу и лако му беше слађа водка од кока-коле. Губио је Србин кроз постојање и децу и земљу и кућу и цркву, ал’ никад не изгуби, никад, пламен свеће у срцу.

Беше и време када је стварно веровао, да може бити у џинсу и у кошуљи са руском крагном, али то му рекао, онај који је ‘914. пуцао на њега. Aли добар је Србин. Прашта. Не окреће само други образ, већ пар пута окреће образе за шамаре. И то му је рекао, да једино може, у џинсу и руском крагном, једино, са оном истом браћом, што га преварише много пута.

Чак и 90. кад браћа опет га преварише и решили да прекину братство, успут да му лупе по десетину шамара, он их јури и хтеде да остану браћа, па се и извињавао и шта је требао и шта није, само да буде већи брат од брата и да остану заједно, јер је то братсво и јединство, убеди га онај највећи син народа и народности, а он пуцао на њега. Па онда и после свих тих олуја, пролећа, намештених Маркала,неких Сребреница, Рачака, услади се Србину то извињавање. Па се извињавао, коме је стигао и где год да је стигао, па и чак и зашто је дисао. Упорно се трудио да меша водку са кока колом. Каже укусно. Па би мало помоћи од Руса у УН-у, па би мало од амера оних васпитних шамара зарад неког датума за улазак у неку унију, која се распада. Чак и после скоро 30 година, опет би он да прави и шири братство и на крају ће у тој унији да остане сам, дал’ под крушку,а остали под маслачак ил’ у „унију“, није битно, само да неком нешто доказује, зарад лепе речи или шамара.

И напокон, сада поче по мало Србин да размишља својом главом, али опет не ваља. Опет је крив. Таман да се одрекне туђих перија и мрвица, опет му причају да је крив и да то што мисли добро за себе, да то не ваља, то није паметно. Да је боље јапански саке да пије, само шљивовицу никако, јер је шљивовица српска, а чим је српско онда не ваља.