Филип Родић: Сафета, докле?

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Safeta Bisevac
Нас новинара има свакаквих, али заиста је мало оних који имају страх од чињеница какав карактерише рад колегинице Сафете Бишевац, посебно када је однос према српском народу и држави у питању

Број Срба убијених у Сарајеву 1992-1993. није дефинитивно утврђен, верује се да их је било тридесетак. Неки кажу стотинак – дозволила је себи да напише у колумни „Казани и мурал“ колегиница из дневног листа Данас Сафета Бишевац. Не знам зашто је изабрала само тај период, а не цео рат који је трајао до 1995, али знам да бројка коју наводи сигурно није тачна. По званичним подацима СИПА, босанско-херцеговачке државне полицијске агенције под управом Министарства безбедности БиХ, током рата у Сарајеву убијено је 2.600 Срба. По подацима МУП-а Републике Српске 3.300, а по извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву око 3.000. Дакле, око стотину пута више од Сафетиног „верују“ или тридесет пута од „неки кажу“. Притом, избор речи је врло занимљив. Није написала око тридесет, или око стотину, него „тридесетак“ и „стотинак“, што има призвук умањивања, као да је то ништа.

Можда је колегиница Бишевац мислила на број Срба убијених на јами Казани у Сарајеву, пошто се њен текст односи на постављање споменика на том српском стратишту. И у том случају „тридесетак“ и „стотинак“ звуче као да је то ништа, баш као што је и у том случају зажмурила пред чињеницама. По Центру за хуманитарно право Универзитета у Нотингему, који се позива на сведочења злочинаца, убијено је више од 200 Срба и силовано 40 Српкиња. Шта год да је од ова два (да се мисли на цело Сарајево, или само на Казане) ради се о брљотини недопустивој за једну новинарку са вишедеценијским искуством, али када је Сафета Бишевац у питању, већ смо добрано навикли на ову врсту брљотина. Заборавља да напомене да Казани никада до краја нису истражени, ни све жртве ексхумиране, јер су то зауставиле власти у Сарајеву. Али ту није крај.

За злочине над Србима на Казанима одговорни су припадници 10. брдске бригаде такозване Армије БиХ под командом Мушана Топаловића Цаце. „Брзо се чуло за Топаловићеве злочине, наређено је његово хапшење и убијен је у покушају привођења у Сарајеву октобра 1993“, пише Сафета Бишевац. Ни ово није истина, пошто је Топаловић ухапшен жив, иако су он и његови саборци (или саучесници) пружили жесток отпор и убили укупно 17 људи, од чега девет полицајаца. Топаловић се предао пошто је добио гаранције Алије Изетбеговића да неће бити убијен. Чувен по томе да држи реч и да стоји иза свог потписа, Изетбеговић је и овога пута остао доследан себи – Топаловић је, по званичној верзији, убијен приликом покушаја бекства. Мунир Алибабић звани Муња, у време рата начелник муслиманске службе безбедности у Сарајеву, а потом и стручни консултант Карле дел Понте, рекао је да је Цацо елиминисан не зато што је био командант који се отргао контроли и чинио ужасне злочине, него зато што је постао политичка опасност за Алију Изетбеговића и његов унутрашњи круг пошто је превише знао и могао је да их оптужи за саучешће у злочинима.

Наставља госпођа Бишевац: „За злочине на Казанима, на казне од 10 месеци до шест година затвора, осуђено је 14 војника Армије БиХ“ и истиче врлину Изетбеговићеве власти која „није чекала никакав Хаг“ да би се обрачунала са Цацом и његовима. Колико су разлог за тај обрачун заиста злочини, види се из горенаведеног сведочења Изетбеговићевог обавештајца Муње, али и чињеница да тих 14 војника нису осуђени за ратни злочин и да су из затвора пуштени готово одмах, после само неколико месеци. Тај детаљ је заборавила.

Али зашто Сафета Бишевац сада пише о Казанима? Да би постављање споменика жртвама на том месту ставила у контраст са муралом Ратка Младића у Његошевој улици и дешавањима која су га пратила протеклих дана. Укратко, сарајевске власти су дивне, јер су поставиле такав споменик, и то у присуству Кристијана Шмита, којег она представља као „високог представника међународне заједнице“ (иако он ту функцију просто нема, што је јасно показано током прошле седнице Савета безбедности УН), потпредседника Федерације БиХ Милана Дуновића и градоначелнице Сарајева Бењамине Карић. Са друге стране, како пише, „у Београду је пре више месеци никао другачији споменик ратовима деведесетих“. „Без икакве званичне одлуке, али уз снажну подршку и одбрану државе. Мурал ратном злочинцу Ратку Младићу, команданту војске босанских Срба, осуђеном на доживотни затвор због ратних злочина у БиХ и геноцида у Сребреници“, додаје.

Нећемо да улазимо сад у причу о муралу. Због простора. Вратићемо се на „дивни“ споменик на Казанима. „Рекло би се да је људски и нормално да се Сарајево сећа својих убијених суграђана и да би откривање спомен-плоче сви требало да поздраве, али породице жртава нису задовољне. Тврде да је спомен-плоча срамна и да је требало јасно да пише ко су биле убице, а које нације жртве. Тражили и крст, што ми се чини глупо пошто бар један сигурно није био хришћанин“, пише она. Каква глупост, тражити крст и да се зна ко је ко! Срби хоће ‘леба преко погаче. И пазите, она прихвата објашњење Карићеве зашто није назначено ко су џелати, а ко жртве: „У судским пресудама је доказано како је и ко убио 10 жртава Казана, за остале још није утврђено“. Аха! А зна ли се тачно ко је убио кога током „геноцида“ у Сребреници, или је то била војска „босанских Срба“, како то каже Бишевац? Има тога још, али места више нема.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас