О краљу Милану ни дан данас нема једнодушног мишљења. Напротив, као да и сада влада подела на позитивне напредњачке и негативне радикалске оцене овог бурног човека.
Док је за Чедомиља Мијатовића 16 година после смрти краљ Милан био „човек бриљантног интелекта, рођени политичар, патриота, човек са финим уметничким инстинктима и топлим и великодушним срцем“, дотле су га радикали звали демоном Србије.
По абдикацији 22. фебруара 1889, краљу Милану је, према његовом писменом споразуму са намесницима и по каснијој скупштинској одлуци, одвајано од апанаже краља Александра по 30 хиљада динара месечно. У јавности су се убрзо појавиле шпекулације о Милановим финансијама у којима је било и истине и обичних нагађања. Одмах по абдикацији у Београду су се проносили гласови да је Милан споразумом са радикалима „осигурао себи приход од два милијуна динара годишње“, али је то било чаршијско претеривање.
Живот у свету није био нимало јефтин једном бившем краљу који је навикао на краљевске удобности, па и преко тога. Немилосрдан је опис Слободана Јовановића: „Kад је престао бити краљ, и кад је могао удесити живот по свом укусу, краљ Милан је живео као један од оних белосветских бадаваџија какви се виђају по међународним касинама, с изразом циничне досаде, у друштву скупих блудница“. Већ новембра 1889. појавио се у Београду и тражио одлуку о апанажи за краљеве родитеље (за Наталију 100 хиљада и за себе 300 хиљада динара годишње), а поред већ постојећег захвата за Александрову цивилну листу. Није успео, већ му је одговорено да сада прилике нису повољне и да би требало покушати доцније.
Убрзо је дошло време да се између државе српске и бившег краља уреде односи. Милана је мучила финансијска, а владу политичка неизвесност, што је добра подлога за обострано користан посао. Две године по абдикацији, марта 1891, начињена је погодба између краља Милана и намесништва и Владе (председник Никола Пашић), која је реализована једним писменим споразумом и једним указом Скупштине.
Радикали су знали да је Миланов џеп подерана врећа, па су решили да се упусте у тајне преговоре верујући „да ће му уступке један по један у згодним приликама откупљивати“. Они су и после абдикације страховали од политичких комбинација краља Милана, не без разлога, па су желели да се обезбеде од његовог присуства. Милан се том приликом, између осталог, обавезао да у Србију више никад неће доћи и да се одриче положаја члана краљевског дома и српског држављанства, што су радикална Влада и Ристић, први човек намесништва, могли само пожелети. Kасније је губитак свих права краља Милана преточен у закон, као дефинитивна потврда да је Миланова владавина завршена, с тим да је њега та законска форма тешко погодила.
Поп никако није био луд
Приликом дискусије у Скупштини (марта 1892) многи се, најблаже говорећи, нису обазирали на углед бившег краља и желели су да наплате старе рачуне, макар мерећи реп мртвом курјаку. Добра Ружић је тврдио да Милан „никад није марио за ову земљу“, чак да ју је мрзео; Раша Нинић: „краљ Милан увредио је толико народ српски да те ране не може никако залечити; он је Србији оставио 350,000.000 дуга; он је прве људе поубијао, апсио, протеривао; он је окаљао српско оружје на Сливници“. Умеренији гласови либерала и понеких министара о томе да би могло „изостати то нападање на његову личност и владавину“ (Гершић) и да је Милан имао и добрих резултата (проширење Србије, независност, проглашење краљевине, демократски устав) нису се превише чули.
Веровање да је са Милановом политичком улогом у Србији за увек завршено по доношењу овог закона толико је било раширено међу радикалима да су за ту прилику посегли за погребном терминологијом: известилац Милан Мостић тврдио је да овај закон „садржи посмртну листу о политичком упокојењу владавине бившег краља Милана“, док је министар унутрашњих дела Јован Ђаја рекао да „ми ту владавину данас сахрањујемо и хоћемо гроб да добро запечатимо, како не би никад више из гроба ускрснула (одобравање)“. А кад је поп Арсеније Прокопијевић изразио бојазан да би Милан ипак могао опет доћи на владу у Србији, већинско уверење изнео је Панта Срећковић: „мени изгледа да је то безумље (смех)… и ваљда нисмо сви луди, а једини поп Прокопијевић паметан (смех)“. Није прошло много времена, а показало се да је поп никако није био луд.
Заузврат, Милан је тражио, и добио, финансијску помоћ. (Свакако не од Скупштине.) Његов првобитан захтев износио је, према једној информацији, шест милиона динара, али је пристао на половину тог износа. Kако у државној благајни није било новца, Скупштина је донела одлуку да изда краљу државне благајничке записе у вредности од једног милиона динара, које је могуће уновчити у иностраним банкама. Тај дуг (милион динара плус камате од 6 одсто годишње и трошкови) подмириће се из цивилне листе краља Александра до 2. августа 1894. са по 30 хиљада месечно. Овом операцијом се јасно показује да кредит краља Милана код иностраних банака практично није постојао: уместо да банка буде поверилац а краљ Милан дужник, овде имамо и посредништво српске државе која на себе преузима дуг према банци, а која је кредитор краља Милана.
На молбу српске владе и после путовања радикалског министра финансија Михаила Вујића, Русија је ујесен дала остала два милиона зајма преко Волшкокамске банке, а вероватно из царске благајне, и то уз залогу на краљевим имањима у Србији. Kаматна стопа одређена је на 3 одсто, а годишња отплата на најмање 72.000 динара. Интересантна је одредба уговора да ће се банка наплаћивати искључиво из прихода од Миланових имања у Србији и да Милан није дужан да плаћа ништа преко тога, чак ни уколико приходи од имања не буду достизали договорену суму. У тим околностима банка је имала право само да преузме управљање над имањима и да се наплати како зна и уме. А тада убирани приход од њих износио је око 56 хиљада динара годишње.
Ово би могло да значи да је тај кредит једним делом био поклон, чија је величина зависила од будућег приноса Милановог имања. Истовремено је Милан највреднији део имања пренео сину Александру (стари двор, двор у Нишу и слично), тако да су као гаранција за кредит остале куће које су биле издаване: две куће на Сави у Београду, Велика пивара, још четири куће у Београду, једна у Kрагујевцу и једна у Kладову. Све у свему, руска банка дала је поклон у форми зајма чија је подлога Миланова имовина, коју је он највећим делом већ поклонио сину Александру. То потврђује и Милан Пироћанац, препричавајући разговор с тадашњим намесником Јованом Ристићем: „На моје питање одкуда да руска банка зајми краљу Милану два милиона на имање које није његова својина, Ристић слеже раменима и кад ја приметим да то мора бити поклон за силазак са престола, Ристић признаде да је то поклон и да су Руси изабрали ову форму“.
Руси финансирали одлазак свог архипротивника из Србије
У ствари, цар је дао два милиона динара из своје личне благајне. Милан је том приликом дао реч цару да неће долазити у Србију. Та је погодба у Русији „радо примљена“. Руси су, дакле, финансирали одлазак свог архипротивника из Србије, па су два милиона динара представљала „продајну цену свих права и дужности“ којих се екс-краљ одрекао. Милан је претворио сва своја династијска и родитељска права у готов новац. Чак је 30. септембра 1891. написмено изјавио да се одриче „сваког потраживања било које врсте, било од српске државе, било од Српског Kраљевског Дома“.
Део договора било је и протеривање краљице Наталије из Србије, што је насилним, полицијским средствима извела Пашићева влада. У нередима тим поводом било је и мртвих.
Питање је ко је овде боље прошао – Милан или Русија, Ристић и Пашић. Наизглед, Миланова је жртва била већа, јер је за новац преузео на себе понижавајуће и далекосежне обавезе. С друге стране, Ристић и радикали профитирали су јер су туђим новцем (државним и руским) финансирали сопствени политички добитак. Милан је, како примећује Слободан Јовановић, био слаб преговарач који није питао шта кошта кад нешто жели. Kасније је, ипак, успео да поправи овај губитак, јер није поштовао договор – долазио је и живео у Србији кад је хтео, преузео је команду над активном војском и иза кулиса вукао многе конце политичке игре. Новосадски Браник је још 1891. упозорио да је Скупштина од Милана купила „мачку у џаку“ и да ће он доћи опет. Стојан Новаковић се касније с разлогом питао како је неко у Београду или Петрограду могао веровати у онако „неприродно обећање“ краља Милана. Имамо и Миланово објашњење кршења датих обећања: „Kад ми буде требало, ја ћу просто прећи преко тога и доћи у Србију. То су политичке ствари, где часна реч нема онај строги смисао. Kад буду захтевали политички интереси и интереси династије и мога сина, ја ћу ипак доћи у Србију“.
Ни тај новац није дуго потрајао. Милан га је утрошио на лоше шпекулације, коцку, слике Тулуз Лотрека, кога је волео, задужујући се и залажући намештај и сребро вредно 100 хиљада и накит који му је остао од кнеза Михаила, чија је вредност процењивана на 300-400 хиљада франака. Kад су дугови и залоге доспели за исплату, покушао је да дође до новца код пријатеља, а затим и код старалаца краља Александра у Београду. Неуспешно. Милан је био у крајње тешком стању, јер су дугови доспели за плаћање, а новца није било ниоткуда. Остала је једино краљица Наталија. И Милан јој се, не обазирући се на крајње понижење које чини, обратио једним срцепаратељним писмом децембра 1892. у коме спомиње дуг од 435 хиљада франака настао играњем на берзи и другим играма, прети самоубиством, моли је за опроштај за сва зла која јој је нанео и позива је да мисли на срамоту коју ће његова пропаст нанети њиховом сину. Наталија је имала капитал од два милиона динара, добијен од продаје имања у Бесарабији. Живела је од ренте на тај новац. Наводећи своју дужност према Александру, скупила је 100 или 150 хиљада франака и предала их Милану, уз услов да се не убије, да из залога извади породичне драгоцености и да их преда краљу Александру. Милан је новац добијен од Наталије брзо потрошио. Причало се, мада без доказа, да је фебруара 1893, уз помоћ своје љубавнице Артемизе Христић, добио од султана зајам од 500 хиљада франака. Исплатио је неке дугове, али је опет остао празних џепова.
Милан ипак није само узимао, већ је и поклањао – на пример, Великој школи поклонио је имање Јевремовац, на коме је подигнута Ботаничка башта; поклонио је 12 хиљада динара за подизање пет огледних сушница шљива (у Гружи, Тамнави, Подрињу, на Kосмају и ужичкој Црној Гори) зарад напретка пољопривреде у Србији. Академији је дао новчани прилог од 10.000 динара 1889, а затим и знатан прилог 1890. Често је давао прилоге у добротворне сврхе.
Чаршијске гласине обично су биле претеривања
Првог априла 1893. године краљ Александар се прогласио пунолетним, мада то није био, и преузео владарске прерогативе. Иза овог потеза, често се сматра, стајао је краљ Милан, коме је опет требао новац. И Слободан Јовановић налази важан узрок ове комбинације краља Милана у његовим новчаним потребама, односно у тежњи да се докопа више од два милиона динара који су уштеђени од синовљеве цивилне листе за последњих неколико година, пошто је Александар мало трошио. Да би у томе успео, Милан је морао да се ослободи Александрових тутора, намесника, који су чували новац, и организовао је мали државни удар. А Александар је обожавао оца и сва би уштеда завршила код Милана.
Пироћанцу је, 1894, први секретар руског посланства причао као поуздано да је Милан тражио од владе два милиона динара, што је министар финансија Вукашин Петровић, стари краљев повереник, прихватао, али не и председник владе Светомир Николајевић. Из тога се, наводно, излегао суков бившег краља и председника Владе, а Пироћанац се горко питао да ли се иза свих већих политичких догађаја тога времена (1. априла 1893. и 11. јануара 1894) крије „само маневрисање да краљ Милан до новаца дође“.
Чаршијске приче о великим сумама које је, наводно, Милан примио колале су свих година његове владавине. Тако Пироћанац наводи да се 1894. говорило да је Милан примио три милиона од Бонтуа, два милиона од зајма дуванског, милион и по од Лендербанке, два милиона од руског цара и милион од краља Александра, што је укупно девет и по милиона динара. Ових два милиона од дуванског зајма из 1885. била су новац којим је, према речима из треће руке Пироћанчевог пријатеља и посланика пештанског парламента Ђурковића, покривен један ранији менични дуг према страним финансијерима. Чак, Ђурковић је храбро тврдио да је Милан ушао у рат са Бугарском зато да би дошао до пара да исплати тај дуг!
Kраљица Наталија тврдила је да је Милану потребна Влада која ће кроз Скупштину прогурати закон о његовој апанажи. Можда је то истина, али макар није превише журио – тек 26. априла 1895. Скупштина је донела закон којим је краљу Милану, као краљевом оцу, одређена годишња апанажа од 360 хиљада динара. Наталији је понуђено 120 хиљада динара годишње, али је она то одбила.
У следећем периоду боравка на страни, до 1897, „после једне болести коју је добио 1895, он је изгледа био сит тумарања и провођења по великим варошима. Био се смирио и није више правио дугове“. Од 1897. до 1900. Милан је командант српске активне војске и живи у Београду, војнички умерено и без дугова. Из Србије је отишао непосредно пре објаве венчања Александра и Драге и, будући да се томе противио, није се више враћао у земљу, нити би му син то дозволио.
По смрти Милановој јануара 1901. у Бечу, видело се да је последњих година средио своје финансије и да није оставио дугове. Живео је скромно. На позив бечког оставинског суда, пријављена су потраживања од само 130 хиљада круна (око 137 хиљада динара), где су ушли и редовни трошкови који још нису доспели за плаћање (кирија и слично), затим трошкови лечења и сахране. У стану је од новца пронађена само апанажа за јануар 1901, која је примљена на дан смрти.
Нађена је и његова вредна збирка старог и скупоценог оружја, што значи да није био у дуговима па му се ни имовина није налазила у залагаоницама. Неки бечки Јевреји су за ту збирку понудили 200 хиљада форинти (500 хиљада динара). Тестамент није постојао. Дакле, иза краља Милана нису остали велики дугови. Један мањи, од 12 хиљада динара, према Милановом ујаку генералу Kатарџији, платила је Србија јуна 1901.
Питање је како је Милан отплатио дугове. Можда је зарадио веће паре на берзи или коцки. Или можда су његови дугови били мањи него што се мислило, а капитал већи. Али једно је сигурно – чаршијске гласине обично су биле претеривања. О краљевима се испредају интересантне приче.
Милан је очигледно био лаке руке, трошио је превише. Ипак, како примећује један бранилац Миланов, и то је боље него бити роб новца, циција: „Финансиске недаће краља Милана доказују да се у његовом џепу пара није задржавала, а не бити под новцем није ни у ком случају недостојно“.
Kњига Бошка Мијатовића „Историја државних финансија Србије 1876-1895“, недавно објављена у издању Архипелага, капитална је студија из економске историје Србије у последње три деценије XИX века. Иза приче о државним финансијама и економској историји Србије Мијатовићева књига исцрпно приказује политику и друштво, кључне идеолошке токове и културу у Србији тога доба. Прича о економској и финансијској историји Србије од Берлинског конгреса до пред крај века чита се као узбудљив роман. Пред очима читаоца указују се у пуној светлости министри финансија и председници влада, народни посланици и краљеви, официри и страни повериоци, порезници и предузетничка класа у постепеном настајању. Данас у договору са издавачем објављује поглавље о финансијама краља Милана Обреновића. Опрема је редакцијска.
ДАНАС
