Фрањина браћа и Лојолини синови међу Шиптарима – Одакле латиница као шиптарско писмо? (1. део)

Римокатоличкој цркви је својствено постојање монашких редова. Поред низа монашких редова, требало би истаћи два која су по мом мишљењу најборбенија (бар на балканским просторима). То су фрањевци (Ordo fratro minorum – Ред мале браће, францисканци, фрањевци) и језуити (Societas de Jesu – Друштво Исусово). Како се фрањевци међу собом називају браћом, а тако зову и Франциска Асишког, оснивача реда, отуда у наслову Фрањина браћа, а како језуите колоквијално називају Лојолиним синовима (оснивач реда је Игњацио Лојола), отуда тај назив у наслову овог текста.

Стога, овај текст ће бити састављен из два дела. Први део ће бити посвећен деловању римокатоличке цркве међу Шиптарима до Битољског конгреса 1908. године, а други део ће бити посвећен поменутом деловању после тог догађаја, са посебним освртом на феномене који се одвијају међу Шиптарима у нашим данима. Мишљења сам да се о овој теми мора чешће писати јер смо сведоци одвијања врло опасних процеса по наш народ, а нарочито по наш народ на простору Косова и Метохије. Да кренемо по реду.

Још у 17. веку, римокатоличка црква се трудила да очува своју паству (Шиптаре и покатоличене Србе) од исламизације. Њена упоришта су била на простору данашње северне Албаније (занимљиво је да млетачки путници и римокатолички свештеници у то време сматрају да је река Дрим граница Србије и Албаније из чега произлази да је данашња северна Албанија сматрана за српску земљу).

Међутим, како су Шиптари из планинских и сиромашних крајева данашње Албаније кренули у сеобу ка Метохији и Македонији, римокатоличка црква је одлучила да прати те миграције, али и још нешто. Ти Шиптари римокатолици требали су да буду носиоци албанизације на тим просторима, а самим тим и католичења српског староседелачког становништва на Косову и Метохији и Македонији.

Стога, римокатоличка црква је основала своје мисионарске пунктове у Ђаковици, Призрену и Скопљу. Другим речима, римокатоличка црква је посматрала стожерне и праисконске српске земље (КиМ и Македонија) као земље на којима ће ,,да живи народ чисте католичке крви“ (под наводницима су речи једног од чапљинских усташа који је убијао Србе из Пребиловаца). Постојао је један услов који се морао испунити да би могли да приону на овај прозелитски посао. То шиптарско римокатоличко становништво које се досељавало на КиМ и у Македонију морало се сачувати од исламизације, а тај задатак римокатоличка црква у највећој мери није остварила.

Како је турска власт одмицала и како се нагло повећавао број муслиманског становништва на поменутим просторима, римокатоличка црква се концентрисала на Призрен и управо тај град (који је за нас царски град, Српски Цариград) ће бити одређен за центар римокатоличког прозелитизма на Косову и Метохији. Турци 1832. године укидају Албанску фрањевачку провинцију те на тај начин је отежан положаја Шиптара римокатолика. Међутим, свега девет година након укидања провинције, међу Шиптарима ће се појавити неко други. Појавиће се они које називају папиним маринцима, елитном римокатоличком војском. Наравно да је реч о језуитима.

Наиме, те 1841. године тројица језуита: Франческо Базиле (оснивач Албанске језуитске мисије), Ђузепе Гваљата и Салваторе Бартоли долазе у Скадар (пре њих, 1595. године, били су Алексндар Комуловић, дипломата из Сплита и језуита Томазо Рађо који су мисионарили данашњом Албанијом, Србијом и Македонијом посетивши католичке пунктове у Призрену, Јањеву, Новом Брду, Трепчи, Приштини, Прокупљу, Нишу и Скопљу). Овај древни српски град ће постати центар римокатоличанства у Албанији јер ће се и фрањевци и језуити са својим верским и образовним установама скоцентрисати у том граду. Њих тројица су 1840. године добила задатак од генерала језуитског реда Јана Ротана да иду у мисију у Албанију. Треба обратити пажњу на оно што је Ђузепе Гваљата те 1840. године навео у писму генералу Ротану:,,Ја ћу ићи и преобратићу душе Богу“. Исто тако, врло је занимљиво како је језуита, мисионар, историчар и албанолог Фулвио Кардиљано (1887 – 1952) тумачио разлоге доласка језуита у Албанију:,,Да допринесу у очувању традиционалне римокатоличке вере, да утабају пут цивилизације и католичке културе у овом делу света који је капија оријента/истока, те исте културе и цивилизације за коју се Скендербег, АЛБАНСКИ КАТОЛИЧКИ ХЕРОЈ ПАР ЕКСЕЛАНС (подвукао А.М.), борио“.

Оно на шта је римокатоличка црква обратила пажњу, јесте чињеница да на простору Албаније није било верских и образовних установа које би довеле до формирања домаћег римокатоличког клера, али и шиптарске римокатоличке елите у целости, а за тај посао су најбољи управо језуити. Језуита Бартоли је у вези тога поделио своје утиске приликом доласка у Скадар:,,Албанија је обезбедила огромно поље апостолата:да евангелизује и посвети, да крштава и исповеда и да учи и учествује у другим духовним вежбама са народом“.

Дакле, на крају је увек циљ прозелитске природе. Међутим, скадарски муслимани нису дали да се језуитска активност укорени и рашири, него су на крају ова тројица Лојолиних синова морала да напусте Скадар.
Међутим, слабљење Османског царства је био незаустављив процес. С тим у вези, Аустрија је још 1699. године получила статус заштитнице римокатоличког живља у Османском царству, а то исто право је истицала и Француска (особито се Наполеон Трећи трудио око римокатоличког питања, а он сам и његова целокупна политика је била здушно подржавана од језуита, али то је посебна тема). Њима ће се на крају придружити и уједињена Италија која ће Албанију посматрати као своју сферу утицаја.

Саобразно наведеном, Аустрија је педесетих година 19. века почела да прети Турској да ће ако треба насилним путем принудити султана да дозволи отварање језуитског семеништа у Скадру. Аустрија је сматрала да је Скадар римокатолички град, те да не жели да тај град препусти муслиманима! Претња није била без основа јер се одред аустријских ратних бродова појавио на ушћу реке Бојане спреман да употреби силу. Том одреду су касније придружили по један британски и француски ратни брод. На крају је Турска попустила и започела је преговоре који су 1861. године резултовали са повратком језуита у Скадар и отварањем семеништа за мисију у Албанији, Србији и Македонији које ће 1862. године добити име Албанског понтификалног семеништа. Ово семениште, као што је речено, има сврху да шиптарске младиће образује и припреми за свештеничку службу, али посебно треба истаћи да по природи ствари у те младиће ће да продре језуитски дух и језуитски поглед на свет. Првих неколико година, школовање у том семеништву је било на италијанском језику, али од 1868. године улажу се напори да се настава врши на шиптарском језику (језуити професори почињу да уче шиптарски), али и да се верски списи, филозофска и теолошка дела преводе на шиптарски. Међутим, језуити неће стати на томе.

Свега пар месеци након Берлинског конгреса (дакле, пар месеци након Призренске лиге за коју се везује теза да су њен програм израдиле британске дипломате), у Скадру се оснива језуитска средња школа Светог Франциска Ксавијера (Ксавијер је био један од Лојолиних другова. Лојола га је називао правим освајачем људских душа, а у прилог том епитету говори чињеница да је Ксавијер у Индији сам покрстио 30.000 људи и да је донео католичанство у Јапан. Мишљења сам да ово име није случајно дато таквој установи и у таквим друштвеним околностима) или како су га друкчије звали Ксаверијанум. За директора Ксаверијанума је постављен језуита Луиђи Игњацио Маца. Као и свака језуитска образовна установа, Ксаверијанум је омогућавао темељено и енциклопедијско образовање (за језуите се верује да су они зачетници ениклопедијског образовања). Ксаверијанум је омогућавао темељно образовање из историје, географије, физике, хемије, математике, уметности, музике, италијанског, француског и шиптарског језика (постојали су и опциони предмети као што су турски, латински, енглески и немачки језик), администрације, библиотекарства, природног, грађанског и привредног права. Ксаверијанум је био отворен не само за католике него и за муслимане и православне. Стога, римокатоличко верско образовање је било намењено римокатолицима ( о овом феномену ће бити више речено касније). Из Ксаверијанума ће понићи први шиптарски министар просвете и један од шиптарских националних радника Луиђ Гуракучи (и о њему ће бити речено више). Уз наведно, језуити су се трудили да ученике и морално обликују (тако је Маца навео да је циљ Ксаверијанума формирање моралне и интелектуалне елите од градске деце) тако што су их наводили на својеврсне духовне вежбе, уздржавање од псовања. Као и у случају Албанског понтификалног семинара, језуити су се трудили да штампају књиге из подручја историје и географије на шиптарском језику. Проблем је био што су турске власти забрањивале штампање књига на шиптарском језику. Ксаверијанум је заиста имао пресудну улогу у формирању шиптарске елите. Према подацима из 1934. године, чак 280 људи који су раније били ученици те школе је било запослено у државним структурама у Тирани. Многи Шиптари који су учествовали у развоју шиптарске националне свести су похађали Ксаверијанум. Историчар Никола Жутић, спомиње да су језуити поред наведених школа, у Скадру основали и нижу трговачку школу. Поред оснивања школа, језуити су покренули и штампарску делатност.

Готово педесет година, све до 1908. године, међу Шиптарима су једини штампари били управо језуити. Поред штампања књига, језуити су се окренули и штампању новина. У априлу 1891. године, међу Шиптарима се појављује први часопис – Гласник Светог Срца (обрате пажњу на верску димензију наслова јер римокатолицима је својствено обожавање срца Исусовог и Маријиног). Био је то једини часопис који се бавио питањем шиптарског језика и културе. Часопис је толико постао популаран да су многи скадарски муслимани постали претплатници истог, а и православни су га радо читали. То су најстарије новине писане на шиптарском језику. Гласник је стигао и до Шиптара у Скопљу, Призрену, Ђаковици, Пећи, Приштини и Косовској Митровици. Многи Шиптари су научили да читају и пишу захваљујући овом часопису. Сматра се да је Гласник дао велики допринос у усвајању латинице као шиптарског писма.

Поред језуита, фрањевци су се полако враћали међу Шиптаре. Од укидања провинције 1832. године, италијански фрањевци преузимају бригу над паством. Међутим, Аустро – Угарска ће преузети велике напоре у правцу повратка фрањеваца међу Шиптаре. Беч је слао фрањевце из Далмације, Херцеговине и Босне, а босански фрањевци ће се у Албанију вратити 1883. године (босански фрањевци су и раније били међу Шиптарима, а исти се сматрају као посебни прегаоци на одбрани и ширењу римокатоличке вере, те уживају посебан углед код Хрвата, а и код осталих балканских римокатолика. О томе је писао Иво Андрић у својој докторској дисертацији ,,Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“). Беч уводи праксу да се шиптарски младићи школују по фрањевачким самостанима у Босни (Краљева Сутјеска, Крешево, Горица крај Ливна). Као и језуити, фрањевци су за центар свог деловања међу Шиптарима изабрали Скадар, те су тамо отворили семениште и интернат. Дакле, римокатоличка црква је пуштала корење међу Шиптарима, а у Скадру и широм северне Албаније је имала огроман утицај обзиром на чињеницу да је римокатолички клер био једини писмен, али и да се описмењавање шиптарског народа вршило управо преко римокатоличке цркве. То са собом повлачи и буђење римокатоличког (а самим тим и језуитског) духа међу Шиптарима без обзира на њихову вероисповест.

Дакле, римокатоличка црква је у садејству са Аустро – Угарском и Италијом играла кључну улогу у обједињавању Шиптара. Најпре је Призренска лига била плод британске дипломатије, онда је римокатоличка црква са својим образовним и културним деловањем (а такво деловање је увек подређено прозелитском циљу) почела са бригом и преумљењем шиптарских душа, а на крају је Аустро – Угарска 1896. године донела одлуку да се мора радити на шиптарском уједињењу. Беч је схватио да се о Шиптарима не може говорити као о народу, него да је реч о међусобно супротстављеним племенима која се немилосрдно убијају (при чему вера не прави никакву баријеру у тим сукобима. Дакле, не сукобљавају се само римокатоличка и муслиманска племена, него и два племена која су римокатоличка, односно муслиманска). Једини њихов заједнички чинилац је била мржња према Словенима тј. Србима. Управо ту чињеницу су Беч и Ватикан одлучили да експлоатишу (поред наведене племенске поделе, Шиптари су подељени по још два основа.

Прво, подела на Геге и Тоске, две групе Шиптара које се умногоме међусобно разликују. Граница између ове две групе је на реци Шкумби. Друга подела је верске природе, те тако постоје Шиптари муслимани, римокатолици, православци и бекташи. Занимљиво је да је Беч сматрао да Шиптаре православце треба препустити хеленизацији, док би нуклеус Шиптара као народа био онај римокатоличко – муслимански елемент. Ватикан није тако размишљао. Он је константно покушавао да православне приведе унији, а за центар таквих активности су одредили Елбасан). Сходно томе, римокатоличка црква је међу Шиптарима највише усађивала свест о припадности Шиптара западној и римокатоличкој цивилизацији као и о њиховој улози бедема против Срба и Руса. У оквиру тако тумачених шиптарских интегративних процеса све више је на површину избијало питање језика и писма. Кроз деловање језуитских и фрањевачких образовних установа и кроз деловање Гласника, прејудицирала се латиница као писмо свих Шиптара. На размеђу 19. и 20. века све су снажнија струјања међу Шиптарима у погледу питања о јединственом шиптарском писму. Таква струјања ће водити ка једном судбоносном догађају, ка конгресу у Битољу….

Наставиће се…

П.С. На фотографији су приказани Шиптари фрањевци. Фотографија је сачињена 24. јула 1943. године.