Гаврило Принцип умро је 28. априла 1918. године у затвору у Терезину, где је је издржавао казну тешке робије од 20 година. Када је умро, имао је 23 године али то колико је он стварно био млад и у каквим условима је тамновао, није могло да се закључи са црно белих фотографија.
Најпознатија његова фотографија после колорисања изгледа сасвим другачије. Гаврило на њој делује као дечак. Као неко невино дете. Али, мршав и измучен у самици у којој је служио казну. Њега су мучили и изгладњивали.
Обучен само у сако, без мајице, у хладној и влажној ћелији није имао никакву шансу да сачека крај првог светског рата и тренутак остварења његовог сна – да сви Срби живе у једној држави.
Остало је забележено да је својим тамничарима рекао: Нема потребе да ме пребаците у други затвор. Мој живот већ опада. Предлажем да ме закуцате за крст и живог спалите. Моје тело које гори биће бакља која ће осветлити пут мојим људима до слободе.
Према сведочењу Ота Егерта, затворског лекара из Терезина, Принципа су довели на операцију у јесен 1916. године у тешким оковима. Принцип је био болестан од туберкулозе костију леве руке и туберкулозе лимфних жлезда на левој страни врата. После операције остао је у болничкој самици.
Мање је познато да је Гаврило принцип желео да на страни Србије учествује у Првом балканском рату али је он одбијен зато што је лекарска комисија закључила да je слаб са здрављем.
Принцип је са десетак припадника Младе Босне био у центру за обуку, неколико километра од Врања, у кланцу Градске реке. Ту је овладао руковањем ножем, пиштољем и ручном бомбом. Са њим су били и муслимани и Хрвати које је зближила мржња према Аустроугарској. Припадници Младе Босне у Врање су стигли на основу добрих препорука и веза са комитама из јужне Србије. Припреме за атентат у Сарајеву биле су строго конспиративне.
Извор: magazin.politika.rs
