Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена у тзв. “Медачком џепу”, јужно и југоисточно од Госпића, која су се већ осамнаест мјесеци налазила под заштитом Уједињених нација.
Српски народ, војска и полиција су вјеровали у дјелотворност УНПРОФОР-а, па је и због те опуштености агресор брзо овладао наведеним просторима.
Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Након што је потписан Споразум о контроли “Медачког џепа”, по којем су се и хрватска и српска страна, уз посредовање међународне заједнице, сагласиле да се хрватске снаге повуку са окупиране територије до 15. септембра на линију раздвајања до прије напада, а да контролу над овим подручјем преузму снаге УНПРОФОР-а, хрватска страна није испоштовала договор, па су њене снаге у повлачењу, које је потрајало до 17. септембра, опљачкале, попалиле, порушиле и побиле све оно што нису успјеле да ураде у наступању.
Трагедија “Медачког џепа” одвијала се пред очима УНПРОФОР-а, који овај пут није био само пасивни посматрач, већ је узео и активног учешћа у покушају да преузме контролу над овим подручјем и спријечи убијање преосталих људи и уништавање њихове имовине, што им је успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом. Сљедећег дана, 19. септембра, посјетио их је њихов комадант генерал Жан Кот (Jan Cot), који је послије комплетног обиласка тога подручја изјавио: „Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно“.
У овој агресији страдало је 88 Срба: 46 војника, 6 милиционера и 36 цивила, од којих 26 старијих од 60 година. Међу жртвама је и 17 жена. Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела. У овој акцији рањеника уопште није било. Управо та чињеница и резултати прегледа тијела на српској страни (разбијене лубање, многобројне прострелне ране из непосредне близине) упућују на закључак да се радило о систематском убијању заробљених и рањених. Припадници УНПРОФОР-а су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела, од којих је већина била измасакрирана (одсјечени поједини дијелови тијела) или запаљена (за живота бацани у ватру).
Два леша су извукли припадници СВК, а једно тијело је пронађено у априлу 1994. године. У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала проналазе 11 лешева скривених у септичкој јами у некад српском дијелу Госпића, од којих је шест идентификовано ДНК-а методом. Од укупно 84 пронађена посмртна остатка, седам је остало неидентификовано, док се још увијек трага за четворицом. Сва три села су опљачкана а затим сравњена са земљом по систему „спржене земље“.
Почев од јула 2001. до априла 2004. године Тужилаштво Хашког трибунала за злочине почињене у акцији „Медачки џеп“ подигло је оптужнице против тројице генерала ХВ-а: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против четвртог генерала Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима Главне тужитељице, успио доказати „паралелну линију командовања“. Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.
Предмет Адеми/Норац Хашки трибунал је, у септембру 2005., пребацио у надлежност хрватског правосуђа. Домаћа оптужница их је теретила за убиство 28 цивила и 5 војника, те за уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара.
Иако су се у току главног претреса, који је трајао од јуна 2007. до маја 2008., чуле приче које по начину извршења превазилазе и машту најизопаченијих умова и приказани шокантни снимци измасакрираних лешева, Жупанијски суд у Загребу оптуженог Адемија, вршиоца дужности комаданта Зборног подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, комаданта операције „Џеп ‘93“, проглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава цивила (4) и пљачкање имовине те убијање (1) и мучење (1) ратних заробљеника, и осуђује га на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд , пресудом од 19. новембра 2009., смањио на шест година.
Иако је претресно вијеће утврдило да је адмирал Давор Домазет – Лошо, као изасланик начелника Главног штаба ХВ, био главнокомандујући у акцији „Медачки џеп“, због чега је Адеми и ослобођен, и упркос што је и Амнести Интернешенел (АИ) у свом извјештају „Иза зида ћутње“, од 9. децембра 2010., прозвао хрватско правосуђе због непроцесуирања поменутог адмирала, надлежно тужилаштво против њега још није ни истрагу отворило.
А с обзиром да је Хрватска 1. јула 2013. године постала чланица ЕУ, мала је шанса да ће адмирал Домазет бити процесиран за злочине у овој акцији.
Жупанијско државно одвјетништво у Загребу је 31. августа 2012. године подигло оптужницу против Јосипа Крмпотића, заповједника извиђачке чете Девете гардијске бригаде ХВ-а због допуштења подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника РСК те наредбе да се пале и руше куће локалног српског становништва и Велибора Шолаје, припадника исте јединице, због убиства старије неидентификоване женске особе у акцији „Медачки џеп“, али су им у фази главног претреса поступци раздвојени.
У току суђења Шолаји, у априлу и мају 2014, његов саборац, Јосип Мршић, признаје да је он први испалио метак из пиштоља у старицу након што га је погледала „изразом тешке мржње“ а затим је у њу и Шолаја испалио „кратки рафал или два-три појединачна хица из аутомата“, што су потврдила и двојица њихових сабораца. Упркос тога, претресно вијеће Жупанијског суда у Загребу, под предсједавањем судије Ивана Турудића, у јуну 2014, опт.
Шолају ослобађа оптужбе уз образложење да „није прецизно утврђено вријеме када је злочин почињен, нити је пронађено оружје којим је извршено убиство“, коју је Врховни суд РХ укинуо и вратио на поновно суђење.
Након поновљеног суђења, измјењено претресно вијеће Жупанијског суда у Загребу, под предсједавањем судије Оливера Миттермаyера, пресудом од 25. маја 2015. опт. Шолају проглашава кривим “што је непознату жену, коју су гардисти извукли из куће током војне операције око мјеста Лички Читлук, убио заједно са својим саборцем Јосипом Мршићем” и неправоснажно га осуђује на 5 година затвора, односно на законски минимум због “раније неосуђиваности, судјеловања у рату, одликовања и због протока времена”.
Поступак против оптужених Крмпотића и Мршића још су увијек у фази главног претреса и обојица се бране са слободе.
Ослобађање Адемија, изрицање минималних казни Норцу и Шолаји, одбране са слободе Крмпотића и Мршића, непроцесуирање адмирала Домазета и многих других учесника у овој акцији, показује да Хрватска држава још није спремна да се суочи са тамнијом страном своје недавне прошлости и одвраћа прогнане Србе од враћања у пуста и шикаром обрасла села Медачког џепа.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу307 ау Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности. У септембру 2016. у Почитељу живе три старице, у Читлуку живи један брачни бар, док у Дивоселу нема никога.
Извор: Банија Онлине
Подсећања: Лекар хрватске војске потврдио – у Медачком Џепу цивили немилосрдно ликвидирани
Пензионисани пуковник санитета Хрватске војске (ХВ) Марко Јагетић потврдио је јуче на суђењу генералима Рахиму Адемију и Мирку Норцу да је након акције Медачки џеп било много цивилних жртава међу локалним српским становништвом.
Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 9. септембра 2017.године.
Јагетић је изјавио да је у околним селима сакупљено више од 70 тела српских цивила, као и да је на многима било трагова мучења и масакрирања. „Готово сви ликвидирани били су цивили, а ни код једног није пронађено оружје или документација“, казао је Јагетић, који је као војни лекар након акције водио екипу задужену за сакупљање тела погинулих.
Он је потврдио да је по наредби заповедника санитета Главног штаба Корнелија Бркића требало да пронађе 52 леша за размену, али да на тим телима није смело да буде трагова мучења или злостављања, јер му се у супротном, како је рекао, могло догодити „да се и његов леш нађе у групи за размену“.
Јагетић је пред судом изјавио да су већина тела имала ране од ватреног оружја, које према његовим тврдњама нису нанете из непосредне близине, али је додао и да је приметио и разне ране, а многе су упућивале на тешка мучења и масакрирања цивила.
Лешеви који због трагова масакрирања нису могли бити размењени покопани су багером у близини Госпића или бачени у септичке јаме, рекао је Јагетић, додајући да Главни штаб није занимало шта ће бити с телима која нису ишла у размену.
Јагетић је испричао још нека сведочанства о масакрираним цивилима које је лично видео, а поновио је и неке појединости које је, како је рекао, чуо од хрватских војника на терену. Изјавио је и да је видео да су у акцији спаљене и опљачкане куће. Додао је и да је „понекад имао осећај да акцијом командује адмирал Давор Домазет Лошо“ који је, према његовим речима, наредио артиљеријске нападе на Удбину и Кореницу.
Након сведочења Јагетића, оптужени Мирко Норац рекао је да није тачно да су пронађени лешеви били цивили, јер су се, како је рекао, српски војници пресвлачили у цивилну одећу. Норац је казао да Јагетићеву изјаву сматра тенденциозном и неверодостојном.
Међутим, у истом броју Политике и на истој страни, у тексту „Шокантно сведочење на суђењу у Загребу: живу жену набили на колац„, аутора Р. Арсенића, који је пратио суђење у Загребу, потпуно се демантује оптужени генерал Мирко Норац.
Наиме, пензионисани полицајац Стево Јовић (78), из Карловца, који је у току протеклог рата са супругом Анђелијом живео у Дивоселу у Медачком џепу, сведочиће на том процесу и ово: „… Два дана смо се сакривали у шуми. Моја жена Анђелија и Милан Јовић отишли су по воду, али се нису вратили…“, испричао је Јовић пред судијом Марином Мрчелом и описао је како је касније дознао да му је жена мучена и затим набијена на колац. Види се то из извештаја загребачког Завода за судску медицину и из докумената из Хага. „Жива је набијена на колац и лекарка је рекла да није могла бити предата у размену, јер би се видело да је мучена. Тело јој је пронађено 2000. године у септичкој јами у Обрадовић вароши у Госпићу“, рекао је Стево Јовић… Да трагедија и апсурд ових крвавих догађања буде већи, оба Јовићева сина била су припадници Хрватске војске, а један је током рата погинуо.
На питање Норчевог адвоката Влатка Нуића, зашто се нису предали хрватским војницима већ су бежали, Стево Јовић је одговорио: „Да смо се предали били бисмо заклани. Ко се год предао није остао жив.“ … Јовић је акцију Хрватске војске у Медачком џепу, пише аутор текста, упоредио с догађајима из 1941. године у истом крају: „Почетком Другог светског рата припадници 9. усташке бојне на том подручју у једном дану заклали су 634 особе. Но, ови у акцији Медачки џеп су још уништили споменике, гробља и затровали бунаре, а то усташе нису направиле.“
… Сведоку Марку Јагетићу, лекару Хрватске војске, повреде Анђелије Јовић потврдила је и бивша шефица судске медицине у Ријеци Рената Доби-Бабић, која је водила групу медицинских стручњака задужену за припремање тела за размену, пише Политика.
