Ко ће први да нас «ослободи» – Руси или Запад?
Сви можемо да видимо да се у свету дешавају смртно озбиљне ствари. Свет се налази пред могућом катаклизмом а оно што је јасно је да «ништа неће бити као што је било».Нећу сада коментарисати природу тих светскоисторијски важних дешавања већ како то утиче на наше људе и шта је очигледно а некако имам утисак да сам усамљен у томе. Но да ли сам, видећемо.
Тако се на српским друштвеним мрежама формирала озбиљна подела у смислу ко треба да ослободи свет од „овога зла“, за већину Срба су то Руси који сада воде одсудну битку за нови праведни свет док су ове друге западне земље за њих највеће зло, које се мора победити. Читам од неких људи које сам бар сматрао да нешто знају о политици „Слава Русији“ на руском, и то су данас «највећи српски десничари» како себе воле да зову! А српска слава мислим се где је нестала?
Опет постоји и друга, додуше мања али врло агресивна група западњака која сво зло овога света види у Русији и отворено се надају да ће почети Трећи светски рат и да та зла земља буде коначно поражена и уништена! Ако ништа друго да ће Русија уморна од рата и санкција некако сама себе поразити и утонути у хаос и револуцију.
Додуше томе се катастрофичном сценарију надају и ови први само што они сигурни у руско хиперсонично оружје (о коме не знају готово ништа али њима довољно да имају религизоно веровање у «руско тајно оружје») верују да је тај рат већ почео и само је тренутак у питању када ће Русија да уништи све те силе мрака једном заувек. Исто тако и овде има план Б који се реализује тако што Русија економски исцрпи Запад који на крају капитулира и сам доживи политички хаос и колапс.
Али у једном се слажу и једни и други, а то је да неко треба да нас Србе спаси од свега лошег па и од нас самих ваљда. Ти који нас требају спасавати нам постају све и свја, па и газде. Они чекају «спаситеље» да нас окупирају, ови чекају Русе а они НАТО а ја се питам колико је нас који сматрамо да су и једни и други полудели јер призивају странце да нас «преузму». Да ли је то нормално? Ваљда своје битке треба и мора да бијемо сами, да својом земљом треба да управљамо сами и да нам на нашој земљи не треба било чији војник сем нашег? Слободу вам нико не поклања – слобода је последица сопствене борбе и жртве. То су барем основне ствари у животу и историји које нас уче и у школи и у породици.
Колико је нас који не верујемо у нови праведни свет који треба да дође тако што ће једна од страна да победи а да ови други да буду уништени и што се надам да је и на истоку и на западу остало довољно разума да се избегне светски рат. То значи да се надам новом Руско Америчко (па и Европском) договору, јер побогу, па то је мој свет, то је моја цивилизација и не желим да буде уништена. Ма ко био победник. А истина је да ако крене катастрофа светског рата нико неће бити победник.
Гледам како се диве и радују снимцима где војници једне или друге стране гину и како навијају као да нису у питању људи, нама слични, Словени, као и ми гурнути да се међусобно убијају док се са увек исте стране ватра само распаљује. Братоубилачки сукоб у Украјини би требао код свих европских народа а нарочито оних словенских и православних да изазове тугу и жељу да се што пре прекине крвопролиће које нигде не води. Када тако размишљам о бесмислу рата у коме гину стотине хиљада момака у униформи сетим се и речи да смо „ми Срби тотално луд народ“ јер желимо слободу. Но исто тако помислим «ко је овде луд» ми који желимо да наша земља буде слободна а у Европи мир или они који призивају стране трупе и окупаторе након што у трећем светском рату или на неки други начин уништи другу страну, и да је вероватно проблем у нама који желимо слободну Србију а не «ослобођену» са страним трупама па макар оне биле и «братске»!?
