Горан Шарић је на свом фб профилу је објавио статус који преносимо у целости:
„Владо, ми смо ортодоксни!“ – усред Далмације изронио српски православни манастир!
„Ноћна мора“ била је легендарна емисија Жељка Малнара. Ријалити прије свих ријалитија, емисија која је до краја оголила лицемјерје и снобизам хрватског друштва. Један од судионика био је извјесни Владимир Матијевић Јаран, којег су гледатељи из суботе у суботу називали телефоном и говорили му да је Србин, што је њега живцирало до бесвијести. Једном се неки гледатељ представио као његов презимењак Матијевић и рекао: „Владо, ми смо ортодоксни, Владо!“.
И Далмација се налази у некој врсти ноћне море. Крај који је био центар антифашизма, данас руши антифашистичке споменике, крај који је Павелић предао Муссолинију, данас слави усташтво. Кад се Далматинци тако обрачунавају са новијом прошлошћу не чуди што су још бруталнији према оној старијој.
Исус је рекао: „Кажем вам: ако Ви ушутите, камење ће проговорити!“. Ових дана, због изразито ниског водостаја, из Перућког језера, двадесетак километара од Книна, изронио је српски православни манастир. Ријеч је о манастиру „Драговић“ из 1395. године! Камење је проговорило!
Одакле православни манастир усред Далмације, кад је Далмација „најкатоличкија регија у Хрватској“, кад чак и једна Северина пјева да јој је Богородица (Госпе) највећа љубав?
Далмација је покрштена још у вријеме Римског Царства. То је био процес који почиње у вријеме апостола и траје стољећима. Сам апостол Павле пише у својој посланици Римљанима: „Проповиједах еванђеље цијелом свијету, од Јерузалема до Илирика.“ И у корпусу ране кршћанске литературе која није ушла у Библију, наводи се да је апостол Павле прошао кроз наше крајеве. На отоку Мљету постоји још увијек живо предање о бродолому који је овдје велики апостол доживио, а Павлова пећина се до данас налази у близини Требиња.
Мајка посљедњег римског цара Галла Плацидиа завјештала је Далмацију Бизанту, односно Ромјеском царству. Од 450. до почетка 9. стољећа, цијела Далмација је православна. Не постоје трагови никаквих латинских цркава ни обреда прије 9. стољећа у Далмацији. Све је тамо било ортодоксно. А и од 9. стољећа само градови уз море постају католички, залеђе ће још стољећима остати православно.
Култове светаца Далмације, сви до једног долазе са истока, рецимо свети Срђ и Бакхо који су далеко најпопуларнији свеци у Конавлима и Дубровнику, а код Срба највећи култ прије светог Саве. И сама круна светог Влаха је класична бизантска круна, а не папска тијара. У Далмацији сваки камен свједочи да је некад била ортодоксна.
До 9. стољећа у Далмацију ништа католичко није ни присмрдило, а онда у првом десетљећу 9. стољећа нетко мрви све дотадашње споменике и израђује нове, у једној јединој клесарској радионици, трогирској. Проф. др. Миљенко Јурковић са Филозофског факултета у Загребу открива нам нешто врло важно:
„Симптоматично је да су све прве цркве, НОВЕ цркве које се граде на хрватском територију, цркве које немају свој облик или тлоцрте познате на овом тлу, него су увежени са подручја, управо којег – аквилејског и миланског патријархата, дакле сјеверне Италије и јужне Швицарске, гдје се такви типови користе. Симптоматично је да на свим тим првим црквама, биле оне новоизграђене или су преуређене те старе… да ради једна клесарска радионица, коју је мој колега Јакшић назвао „трогирска клесарска радионица“ и која ради у та прва два десетљећа деветог стољећа. Те цркве су осим тих облика које не познајемо у Хрватској, још и шестеролисти.“
Другим ријечима, почетком 9. стољећа франачка војска и католички мисионари освајају источну обалу Јадрана, руше дотадашње православне цркве и граде католичке! Чини се да је читаво девето стољеће у Далмацији обиљежено борбама између династија које су православне и оних које су вазали папе. Тако православног кнеза Здеслава, убија католички кнез Бранимир 879. године. То убојство католичка црква и данас слави као „Бранимирову годину“. Година кад је Далмација постала католичка.
Занимљиво, седамдесетих година 20. стољећа та се „Бранимирова година“ прослављала стотинама манифестација од којих је највећа била скуп у Нину са 250 000 присутних. Многи Далматинци тада прихваћају хрватски идентитет, као што је велики хрватски новинар Игор Мандић говорио, у његово вријеме Далматинци су се рађали као Југославени, а умирали као Хрвати.
У 9. стољећу је Ватикан дакле освојио далматинске градове уз море, али не и залеђе. Остатак Далмације остао је православан. Тако краљ Стефан Твртко у другој половици 14. стољећа подиже православне цркве (св. Јована у Брибиру, црква у Клису) и обнавља православне опћине у Скрадину, Брибиру, Клису, Книну, Полачи, Голубићу, па затим пађенска, цетинска… Ако су обновљене, значи да су тамо постојале далеко прије Твртковог времена.
Млетачки политичар и војсковођа Гиацомо Фосцарини 1572. године описује подручје од Сиња до Крке гдје налази преко 90 посто православних димова (кућа) и мање од 10 посто муслиманских. Дакле, у Далматинској Загори у 16. стољећу католика нема, становништво је углавном православне вјере или „феде сервиана“ како Фосцарини пише. Готово 70 година касније и католички мисионар Францесцо де Леонардис, обавјештава Конгрегацију за пропаганду вјере у Риму, 10.10.1640. године, да од Истамбула до Истре : „СРБИ ЧИНЕ ПЕТ ШЕСТИНА СВИХ КРШЋАНА.”.
Тако је то било некад. Данас су друга времена. Далмација, коју се некад католички мисионари због њезиног одбијања да се покори папи с мржњом називали „Паганија“, сада као Северина највише воли „своју Госпе“. Сад се клањају папи. А Србе бацају у море.
Питао ме отац, шта сам нашао када сам проучавао поријекло Шарића. Моји Шарићи су, како сам са једним Синаном Шарићем устврдио из Шекулара дошли у Херцеговину, па од туда у Далмацију. Тамо су дали чак и великог далматинског хајдука Цвијана. Одговорио сам му: „Владо, ми смо ортодоксни, Владо!“
Магазин Видовдан
