Хрвоје Симицевиц ,Загреб , БИРН 19 децембра, 2019.
Врачарић је умро 2008. у дому за стара лица недалеко од Вуковара, док Ћибарић данас живи у Вараждинским Топлицама, малом граду на северозападу Хрватске. Ћибарић се повремено појављује у хрватским медијима на годишњицу пада Вуковара, као отелотворење жртве коју је хрватски народ поднео у граду који је разорен тромесечном опсадом од стране војне силе контролисане из Београда.
14. септембра 1991. године, српске снаге убиле су му брата, а мајку и оца истог дана одвеле у непознатом правцу, након чега су и они убијени. Ћибарић је девет месеци провео у српском заробљеништву, где је био подвргнут ужасној тортури.
Осуђен је пред Војним судом у Београду након што је признао убиство пет цивила из Боровог насеља, међу којима је била и Милица Врачарић. У августу 1992. размењен је за српске заробљенике.
Будући да Хрватска не признаје одлуке југословенских војних судова, одговорни за убиство Милице Врачарић никада нису процесуирани.
БИРН-ово истраживање показује да у Хрватској није спроведена независна истрага овог случаја, иако је у протеклих десет година највишим државним институцијама више пута скретана пажња на овај догађај.
У телефонском интервјуу за БИРН, Ћибарић је у потпуности негирао одговорност за злочине, истичући да је његово признање пет убистава пре 27 година изнуђено мучењем.
„Кад те нетко туче сваких 15 минута и тражи да признаш, онда се у неком тренутку сломиш и кажеш све што желе чути, иако ниси крив“, тврди Ћибарић.
Реконструкција ратног злочина
Напуштено склониште „Обућара“ у комплексу фабрике Борово из кога су 1991. године изведени Милица и Драгољуб Врачарић. Фото: Хрвоје Шимичевић
Не постоје директни очевици у случају преостала четири убиства цивила из Боровог насеља, али захваљујући исказима Драгољуба Врачарића и других сведока током судског поступка могуће је детаљно реконструисати околности у којима је убијена Милица Врачарић.
Дан пре Миличиног убиства, 15. новембра 1991. године, Врачарићи су дошли у велико склониште „Обућара“, постављено од стране хрватских власти у комплексу фабрике обуће Борово.
Након тромесечне опсаде Вуковара од стране Југословенске народне армије, локалних побуњених Срба и добровољаца из Србије, Вуковар је био у рушевинама. Град је био пред падом када је комшија позвао Драгољуба Врачарића да се упуте у „Обућару”.
Комшија, иначе Хрват са којим су Врачарићи били у добрим односима, надао се сигурнијем уточишту у склоништу у којем се налазило најмање две хиљаде цивила, углавном Хрвата. Већина Срба је до тада напустила Вуковар.
Врачарићима је 16. новембра око 16 сати пришао Мартин Саблић. Драгољуб и Милица га нису познавали, али су од комшија чули да је он један од командујућих у склоништу.
Њиховом комшији хрватске националности Саблић је вратио лична документа, док је супружницима српске националности рекао да се упуте у трпезарију. Тамо су их по Саблићевој наредби претресли његови заменици, Никола Ћибарић и Бартол Домазет. Узели су им 52 хиљаде југословенских динара, 100 немачких марака и Миличине лекове за дијабетес.
Према Драгољубовом исказу истражитељима у Београду, исто вече им је Ћибарић наредио да покупе своје ствари и да га прате, јер их, како је рекао, води у друго склониште.
Након око 500 метара вожње аутомобилом, возач је на Ћибарићев захтев стао преко пута железничке станице у Боровом насељу. Прешли су железничку пругу пешке, након чега их је Ћибарић зауставио на оближњој аутобуској станици и пуцао им у леђа.
Након неког времена, тешко повређени Драгољуб је дошао свести, проверио стање своје супруге и утврдио да је мртва. Кренуо је ка кући и успут наишао на војнике Југословенске народне армије који су му пружили прву помоћ.
Пребачен је у болницу у Сомбору, у Србији, где је имао две операције. Медицински картон показује да му је један метак прошао кроз вилицу и десно око, док су два остала у телу.
После једномесечног опоравка, у Београду је дао наведени исказ. Иако су деценијама Никола Ћибарић и он живели у Боровом насељу, човека ког је оптужио да га је тешко ранио и убио његову жену није лично познавао. Као убицу га је препознао на видео снимку током сведочења.
Ћибарић је заробљен у ноћи 18. новембра, два дана након убиства Милице Врачарић. Са неколико стотина бранитеља Вуковара одведен је у логор Бегејци у Србији, а потом одатле пребачен у логор у Сремској Митровици.
Предали су се и заповедник склоништа и припадник 204. бригаде Хрватске војске, Мартин Саблић, као и његов заменик и припадник 3. гардијске бригаде Бартол Домазет који је са Ћибарићем претресао Врачариће.
Анте Врањковић, човек који је према сопственом признању одвезао Ћибарића и Врачариће до железничке станице, такође је заробљен од стране српских снага.
Припадници Хрватске војске који нису завршили у заточеништву у Србији, одведени су на Овчару, пољопривредни комбинат удаљен пет километара од Вуковара. Од 20. до 21. новембра 1991. године, припадници Југословенске народне армије и српских паравојних формација, у којима су били и локални Срби из Вуковара, тамо су убили између 200 и 270 разоружаних и рањених војника и цивила, већином Хрвата.
„Нећеш нас ваљда убити?“
Никола Ћибарић 2011. године. Фото: Марко Јуринец/ПИXСЕЛЛ.
У исказу датом југословенским војним истражитељима 15. јануара 1992. године, Ћибарић је детаљно описао догађаје који су довели до убиства Милице Врачарић.
Од лета 1991. по Вуковару је тражио оца и мајку, грађане хрватске националности. Седамдесетогодишњи Мика и 62-годишња Цецилија Ћибарић нестали су 14. септембра за време офанзиве Југословенске народне армије и српских трупа.
Истог дана у Боровом насељу у сукобима је убијен његов брат и хрватски војник, Антун Ћибарић. Накнадна истрага је показала да су му локални Срби заточили и убили оца и мајку.
Ћибарић се потом придружио Хрватској војсци у октобру 1991. године. Своје прво оружје, калашњиков, задужио је 16. новембра, на дан убиства Милице Врачарић.
Никола Ћибарић са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић.
Искази Ћибарића и осталих хрватских војника показују да су Милица и Драгољуб постали „сумњиви“ за време претреса у склоништу „Обућара“. Уз новац, у Драгољубовој футроли за наочаре пронађен је натпис на ћирилици. Ћибарић је војним истражитељима рекао да су пронашли српски слоган са четири слова „С“, који се сматрао симболом српског национализма.
Врачарић је покушао да им објасни да на футроли заправо пише СССР на руској ћирилици, и да је то поклон који му је син Живојин, бивши одбојкашки репрезентативац, донео из Русије.
Други предмет који је запао војницима за око била је Живојинова фотографија у очевом новчанику. На слици је имао браду, која се поистовећивала са четницима, српским националистичким покретом из Другог светског рата.
Ћибарић је у свом признању војном истражном судији у Београду 15. јануара 1992. навео тачну локацију убиства, изневши притом детаље којих се није сетио ни Драгољуб Врачарић.
Пре него што је у њих испалио шест до седам метака, Милица га је питала: „Сине, нећеш нас ваљда убити?“
Ћибарић јој је одговорио: „Госпођо, морам вас убити.“
Иако је признао злочин, Ћибарић је од првог исказа до краја суђења тврдио да је то била директна наредба заповедника склоништа, Мартина Саблића. „Њих сам убио јер сам се плашио да ако одбијем да извршим тај задатак да ће мене стријељати“, рекао је Ћибарић војном судији у Београду.
Саблић је негирао Ћибарићеве оптужбе, истичући да је Ћибарић цивиле убијао из освете због смрти чланова своје породице. Бартол Домазет и возач Анте Врањковић сведочили су да им је Ћибарић рекао за ликвидацију брачног пара Врачарић, али да они нису учествовали у томе.
Данас Никола Ћибарић негира убиство. Признаје само да је учествовао у претресу Врачарића. Каже да је то била сигурносна процедура коју су у склоништу „Обућара“ сви морали да прођу, али се не сећа никаквих ћириличних натписа и кутије за наочаре.
„Врачарићи су из ‘Обућаре’ отишли у оближње склониште које смо звали ‘бијела кућа’. Не знам што им се након тога десило. Знам само да из ‘Обућаре’ никог нисмо одводили на стријељање“, рекао је Ћибарић.
У сведочењу 1992. године тврдио је да се након убиства Врачарића вратио у склониште, одакле је исте вечери морао склањати људе у „једну бијелу кућу“. Један хрватски војник који је био у „бијелој кући“ испричао је на суђењу да је чуо како је Ћибарић извео неколико људи из склоништа „Обућара“, а „који се више никада нису вратили“.
Мартин Саблић, који је преминуо у међувремену, потврдио је у сведочењу 14. јануара 1992. да их је Ћибарић одвео и да се у склоништу причало да је „тај брачни пар ликвидиран“. Током истог поступка, Врањковић је 30. јануара 1992. рекао војним истражитељима да је возио „двоје старијих људи, мушкарца и жену“ и да му се Ћибарић касније поверио да их је убио.
На питање о другим сведочењима и детаљима у сопственим исказима, попут тачне локације убиства, Ћибарић нам је одговорио да је све то „сто посто неистина“, понављајући да је признавао убиства након мучења.
Додао је и да не зна за оптужбе преживелог Драгољуба Врачарића. „Колико се сјећам, оптуживали су [nadzornika skloništa] Саблића, а не мене“, каже, иако је на суђењу био прочитан Врачарићев исказ у коме је управо он наведен као непосредни извршилац. У јуну 1992. године, Војни суд у Београду осудио је Ћибарића и Саблића на смртне казне, а остале на дугогодишње казне затвора. Према пресуди, Саблић је наредио убиства.
Сви су осуђени и због оружане побуне против Југославије. Амнестy Интернатионал је протестовао против смртне казне, изражавајући сумњу да су одређена признања изнуђена насиљем.
Током жалбеног поступка, поједини затвореници повлачили су признања, истичући да су она изречена под присилом. Сви осим Ћибарића негирали су умешаност у убиства.
Два месеца након пресуде, Хрватска и Србија договориле су размену заробљеника. Ћибарић и остали враћени су у Хрватску 14. августа 1992. године. Ћибарић је касније у медијима причао о смрти својих родитеља и брата, као и о страшној тортури коју је доживео након заробљавања. Будући да Хрватска не признаје пресуде југословенских војних судова, жртве злочина су заборављене.
Апел председнику
Богдан Лукић на месту на коме је 1991. године убијена његова жена Ана. Фото: Хрвоје Шимичевић.
Драгољуб Врачарић поновио је своје сведочење 2006. године пред хрватским Опћинским судом у Вуковару, поводом парничног поступка који је породица убијене Ане Лукић, Хрватице удате за Србина, покренула против Републике Хрватске.
Ћибарић је 1992. признао и њено убиство уз навођење тачне локације злочина. Анино тело пронађено је тридесетак метара од мртве Милице Врачарић. Судећи према исказу из 1992. године, главни мотив за ликвидацију биле су војне књижице супруга и синова које су код Ане Лукић пронађене за време претреса у склоништу. На суђењу 2006. сведочила је и Анина колегиница са посла Олга Гедошевић, која је видела како Ћибарић одводи Ану Лукић из склоништа.
Анин супруг, Богдан Лукић, који је познавао Ћибарића од пре рата, сећа се да га је 1992. године у београдској судници питао зашто му је убио супругу. „Одговорио је да није знао да ми је супруга. Онда је рекао да ју је морао убити јер му је тако наређено. Казао је да би у противном убили њега“, рекао је Лукић у изјави за БИРН.
Ћибарић је, пак, рекао БИРН-у да се не сећа такве комуникације и да нема никакве везе са убиством Ане Лукић.
Правна основа за тужбу коју је породица Лукић поднела против Републике Хрватске 2006. године била је законска одредба према којој породице жртава могу тражити одштету ако су починиоци припадници Хрватске војске. Лукићи су изгубили спор под образложењем да је прошао рок за тражење финансијске одштете. Иако се на суђењу није разматрала кривица непосредног извршитеља, суд је констатовао да верује исказима Драгољуба Врачарића и Олге Гедошевић у којима се спомиње Ћибарић.
На питање зашто није покренуо кривични поступак против починилаца пре подношења тужбе против Републике Хрватске, Богдан Лукић каже да су њихови адвокати сматрали да могу добити поступак и без осуде непосредног извршиоца. Други разлог је био што Драгољуб Врачарић није желео да учествује у подизању кривичне пријаве.
„Бојао се да ће му се као Србину нешто догодити у Хрватској, њему и другим члановима обитељи. Сјећам се да сам му око 1999. године предложио да заједно поднесемо пријаву, али није хтио. Желио је остатак живота живјети у миру“, присећа се Лукић, који је често посећивао Драгољуба.
Драгољубов син Живојин дао је сличан одговор: „Након рата отац је живио у Вуковару и није желио проблеме. Нисмо о томе пуно причали, али ми је рекао да је Ћибарић убио маму. Само ми је тражио да му обећам да нећу ништа подузимати док је он жив“, рекао је БИРН-у Живојин, који је седам дана након убиства пронашао и покопао тело своје мајке.
Драгољуб Врачарић је преминуо 2008. године. Две године након његове смрти, представници политичког врха Хрватске и Србије чули су причу о убиству Милице Врачарић.
Живојин Врачарић је био у групи чланова породица цивилних жртава рата који су се 2010. године у Вуковару састали са хрватском премијерком Јадранком Косор, председницима Србије и Хрватске Ивом Јосиповићем и Борисом Тадићем и њиховим саветницима. Од краја рата, била је то најозбиљнија иницијатива две државе да размене информације о убијенима и несталима, као и о потенцијалним починитељима злочина.
„Кад је дошао ред на мене, рекао сам им да је моја прича најједноставнија“, препричао нам је Врачарић садржај разговора. „Казао сам им да је за разлику од исказа других представника жртава у овом случају познат починитељ. Онда сам им рекао Ћибарићево име“, каже Живојин, који је још најмање три пута на сличним састанцима представницима хрватских власти отворено говорио о убиству своје мајке.
„Предсједник Иво Јосиповић позвао нас је на састанак у свој уред. Тамо сам му предао свједочење свога оца и рекао да се надам да ће нешто подузети“, додаје Живојин.
Бивши хрватски председник Јосиповић у изјави за БИРН каже да се не сећа појединих случајева због значајног протока времена. „Ако је господин Врачарић на сусрету са мном изнио конкретне податке о злочину, у што немам разлога сумњати, онда је рутински биљешка послана Државном одвјетништву. Исто тако, ако је тко дао и какве доказе, и они су прослијеђени“, истиче Јосиповић.
Богдан Лукић је на сличним састанцима два пута у задњих пет година разговарао са званичницима хрватске владе задуженим за нестала лица. Последњег пута, прошле године, и он је именовао Ћибарића.
„Господин из хрватске владе је само одговорио да су и њему Срби убили родитеље у Вуковару“, рекао је Лукић, додајући да се ништа није десило након тога.
Године 2011. Ћибарић се нашао на попису држављана Хрватске осумњичених за ратне злочине за којима је Србија расписала потерницу. Хрватска страна одбила је сарадњу.
„Никад хрватски војник није убијао цивиле и немоћне старце. Чак смо помагали непријатељским војницима који су били рањени“, написао је Никола Ћибарић у изјави коју је 2011. године показао новинарима, након најаве покретања истраге у Србији. Пре три године, Србија је обавестила Хрватску да води истраге против 44 њена држављана, међу којима се поново нашао Ћибарић.
Ћибарић је рекао БИРН-у да је 2016. године у Осијеку разговарао са „истражитељима из Београда“, али да му се од тада нико није јављао.
У српском Тужилаштву за ратне злочине нисмо могли да добијемо одговор на питање да ли се води истрага против Ћибарића, под образложењем да су такви подаци тајни.
БИРН је 18. октобра питао хрватско Државно одвјетништво да ли је против Ћибарића у Хрватској икада вођена истрага и да ли су истраживани ратни злочини почињени над Милицом Врачарић и Аном Лукић.
До закључења текста БИРН није добио одговор.
Овај чланак је настао у оквиру програма Балканска Транзициона Правда који је подржан од стране Европске комисије.
