Данас, 18. студеног (новембра) 2021. Хрвати свих узраста обиљежавају 30. обљетницу страдања града Вуковара у грађанском рату. Реч је о Дану сећања на храбре браниоце некада лепог и старог града Вуковара, њих око тисућу осам стотина. Сви су изгинули, а сахрањени су у заједничкој гробници. Ево прилике да се на Дан хрватског сјећања опоменемо и присетимо неких повијесних чињеница од пре тридесет и од пре осамдесет година.
Почетком 90-тих година 20. столећа почело је цепање и растакање Југославије коју су српски националисти створили укидањем и утапањем две српске државе – краљевине Србије и краљевине Црне Горе – у ову фантом-државу за двократну употребу. За србождерске шовинисте ово је била још једна добродошла прилика за довршење србоцида и очишћење Лијепе Њихове од „влашких шизматика“.
Син славног југословенског и хрватског вајара и архитекте Ивана Мештровића (1883 – 1962), Мате Мештровић (рођен у Загребу 1930. године), познат је по искреним и „нецензурисаним“ мислима и изјавама. Господин Мате је на почетку тзв. Домовинског рата и опсаде Вуковара 1991. године, изјавио следеће: „Није ми јасно – двеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу схватити.”[1] Но, вратимо се најпре на почетак приче о мучеништву и страдању.
Наиме, акциони план за прекрштавање „шизматика“, прогон и њихово коначно уништење осмислио је један римски папа – Климент Осми (лат. Цлеменс ВИИИ, Фано, 1536 – Рим, 1605). Столовао је од 1592-1605.
Овај геноцидни план је три и по столећа касније у разговору са једним Србином укратко изложио др Виктор Гутић из Бања Луке, министар у влади НДХ и један од идеолога усташког покрета. Он је тада између осталог рекао: „Стотинак тисућа Срба побијених, стотинак тисућа исељених, преостатак оставши без вођа покатоличиће се и за цигло десет година имаћемо чисто хрватски народ у Хрватској. Нарочито ће погранична зона према Србији, у дубини од 50 километара, бити потпуно очишћена од Срба. У неколико срезова то је већ извршено. А све то нашта се ви Срби највише жалите, само је увод за ваше право истребљење. Србија је привремено зборно мјесто за вас, одакле ћете бити пребачени у Сибир.[2] Зато је већ у коловозу (августу) 1941. године створен „радни“ конц–логор као индустрија смрти, где је за четири године (од лета 1941. до пролећа 1945)– према признању самих усташа који су се овим крволочним подвизима хвалили својим немачким менторима и господарима, на демонско–сатанистички начин побијено око МИЛИОН И 400 ХИЉАДА ЉУДИ![3]
Начин на који су српски мученици убијани живо је описан у представци немачким окупационим властима коју је, према сведочанствима сведока избеглих из фантомске монструм-државе Ендехазије, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упутио већ 24. јула 1941. године (дакле – пре оснивања Јасеновца). У том извештају, између осталог, пише:
„Начин убијања показује најстрашнију разноврсност: једне вешају, друге убијају из пушке, треће кољу ножем као стоку, четвртима се разбија лобања мотком. Убијање жртава пред члановима породица, или клање на кућном прагу нарочито је средство садизма. По неким местима поубијане жртве бацили су у јаму. Друге бацају у реку појединачно или повезано по двоје или више њих у низу. Све са дивљаштвом и подлом жељом да се жртвама изгуби траг. Негде су на лешеве које носи вода ставили натписе. `Слободан пролаз за Београд и мајку Србију`. Негде се прети смрћу свакоме ко леш укопа или каже за њ. Понегде побеснела руља побије све што стигне у дотично место. Најстрашније примере крволоштва налазимо онде где убијању претходи мучење и масакрирање. Одсецање носа и ушију, копање очију, чупање браде, бодење ножем и клинцима, кастрирање, одсецање полних органа, прибадање трновог венца за главу, стављање соли у засечене ране, везивање за камион који јури, закопавање жива човека у земљу делимично, посипање још живих људи кречом, расчеречивање још живе жртве, или формално разапињање прибијањем на врата – је ли се чуло за ужасније документе злочина 20. века, документе оног народа који се толико хвали својом тобоже хиљадугодишњом културом“.[4]
Нарочито је био суров поступак оних који су имали довољно демонског надахнућа да одвајају нашу дечицу од њихових мајки и очева, и то је беспримеран случај у модерној повести. Посебно када се у обзир узме и страшна чињеница – њиховог сладострасног, перверзног уживања у овом језивом ритуалу клања, чекићања, изгладњивања, пребијања до смрти, дављења, силовања, застрашивања, сечења удова и делова лица…
А данас, после 30 година, грађани тисућљетне културе обиљежавају тужни Дан сјећања на погибију тисућу и осамсто храбрих бранилаца лијепог хрватског Вуковара. О МИЛИОН И ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ТИСУЋА ЈАСЕНОВАЧКИХ НОВОМУЧЕНИКА ВЛАДА ГРОМОГЛАСНИ МУК.
Аутор: Драган Р. Млађеновић
НАПОМЕНЕ:
[1] Донко Ракочевић, Мештровић насамарио Србе, Магазин Седмица, 22. јануар 2021.
[2] Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, седмо, допуњено издање, Београд, 1987, стр. 345.
[3] Усташе се хвалиле како су убиле МИЛИОН и 400.000 Срба у Јасеновцу! АЛО.рс/Н.А. 21.02.2021.
[4] Атанасије Јевтић, Од Косова до Јадовна, Београд, 1987, стр. 346.
ДЕЦУ ВАМ НЕЋЕМО ОПРОСТИТИ
Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Цлеменс Оцтавус, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери најпостојанијих – има немилосрдно побити.
Прилика за остварење овог пакленог плана указала се у 20. столећу у два светска рата. Извођење геноцидних радова поверено је тзв. Хрватима, тј. Србима чији су преци променили вероисповест и постали римокатолици. И шта се догодило: крволочни нагон тзв. Хрвата–усташа се заиграо и преиграо.
Српска деца у тзв. НДХ–азији (од 1941–45, а повампиреној 1991) најсвирепије су мучена, изгладњивана и убијана у „радном логору“ Јасеновац и околним местима која су припадала овом комплексу: Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштица, и у логорима за српску децу (јединственим на свету о којима светска јавност углавном не зна ништа): Горња Ријека, Јастребарско, Сисак; затим у транспортима, по загребачким болницама и прихватилиштима, по Славонији и Мославини, у логору Старо Сајмиште крај Земуна… На овим ужасним местима живот је изгубило 74.762 српске деце млађе од 14 година. Од тог броја, 14.528 дечака и девојчица се води као жртве рата, али је зато у набројаним логорима за српску децу на чудовишно свиреп начин извршен најтежи облик геноцида и ту је страдало четири пута више деце: 32.054 дечака и 28.012 девојчица старости од три до четрнаест година![1]
Часне сестре које су водиле ове логоре за српску децу, показале су велику сатанистичку маштовитост: неке су се сетиле да измученој, гладној и жедној деци дају да пију срчу (истуцано стакло). Ипак, врхунац диаболичне маштовитости показало је руководство дечјих логора кад је смислило да од костију побијене и скуване српске дечице праве сапун![2]
Драгоје Лукић (Милошево Брдо код Босанске Градишке, 1928 — Београд, 8. септембар 2005), ратно сироче, учесник Народноослободилачке борбе и војни инвалид, као сведок–мученик посветио је животни и радни век истраживању највећег злочина у новијој историји – страдању и планском геноциду над српском децом са Козаре и у логорима тзв. НДХ у Другом светском рату.
У лето 1942. за време немачко–усташке офанзиве на Козару, више од 68.500 Срба отерано је у концентрационе логоре или на присилни рад у Немачку. Цела Лукићева породица (осморо одраслих чланова и двадесеторо деце!) дотерана је у логор Стара Градишка, где је доживела праву голготу. Седморо Лукића убијено је на јасеновачким стратиштима, међу њима и петоро деце. Драгоје је имао четрнаест година када су га 26. августа 1942. партизани ослободили из усташког логора за децу у Јастребарском.
Драгоје Лукић је имао 17 година када је у јуну 1945. године у картотеци Дијане Будисављевић у Загребу, пронашао свој логорски картон и картоне брата Рајка и сестре Савке. Уз помоћ ове евиденције, успео је да их пронађе и доведе кући. Најмлађег брата Марка пронашао је 1954. у Загребу, у породици Еугеније Шкрњуг која га је усвојила и спасила.[3]
Као `Родитељ покошеног нараштаја`[4] Лукић је историографију ужаса почео да објављује већ 1959. године. Објавио је књиге са много драгоцених података: Рањено дјетињство (Рад, Београд, 1961), Сред Козаре тврде плоче (Рад-Београд, 1962), Козарско дјетињство (Национални парк Козара–Приједор, 1976), Козара—историјске фотографије (Национални парк Козара–Приједор, 1978). Капитална монографија Рат и дјеца Козаре (Народна књига–Београд, 1979) у трећем издању (1990) је допуњена списком 11.219 имена жртава српске деце млађе од 14 година (!), а Лукићева последња монографија Били су само дјеца: Јасеновац – гробница 19.432 дјевојчице и дјечака (Музеј жртава геноцида–Лакташи, прво издање 2000) допуњава овај трагични списак који још увек није коначан.
Син славног југословенског и хрватског вајара и архитекте Ивана Мештровића (Врпоље, 1883 — Саут Бенд, САД, 1962), Мате Мештровић (рођен у Загребу 1930. године), познат је по искреним и „нецензурисаним“ мислима и изјавама. Господин Мате је 1991. године, на почетку разарања Југославије и захуктавању тзв. Домовинског рата, изјавио следеће: „Није ми јасно – двеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу схватити.”
ЛИТЕРАТУРА
Тај феномен је заиста несхватљив.[5]
[1] Ево колико је деце убијено у НДХ и у којим логорима, С. Л. ИНТЕРМАГАЗИН, 24.02.2021.
[2] Драган Р. Млађеновић, НДХ, усташе и сапун од костију српске деце, БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, 04.05.2021.
[3] В. Н. Умро Драгоје Лукић, Вечерње новости, 09. 09. 2005.
[4] Драгоје Лукић – Родитељ покошеног нараштаја (ПДФ). Годишњак музеја жртава. тематски број 346. Београд, 2008.
[5] Драган Р. Млађеновић, Српско родољубље – шта је то? БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, 27.09.2021.
