Овај режим је генератор нестабилности у Србији и региону: у Црној Гори то раде са улогом Цркве Србије, на Косову са Бањском, у БиХ са Додиком, а у сигуран сам да је ЕУ преко главе лажи које добија одавде. Регион ће одахнути одласком актуелног режима који је, прије свега, врло малигни руски, односно путиновски прокси на Западном Балкану. Зато је јако важно да грађани Србије успоставе дијалог у друштву, слободне и фер демократске изборе – наводи у интервјуу за Побједу др Динко Грухоњић, професор Универзитета у Новом Саду и новинар који је на разне начине највише нападан од власти у Србији.
Побједа: Десет мјесеци трају протести у Србији, власт као највећег непријатеља означава државне универзитете, али велики притисци се врше на све нивое образовања који су подржали студенте. Одакле толики страх од критичког мишљења?
Грухоњић: То је карактеристика сваког ауторитарног и популистичког режима као што је овај у Србији, али такав је и у САД, јер ти режими почивају на гласовима мање образованих грађана и функционерима који имају купљене дипломе. Они презиру знање и образоване људе, њима не треба никаква врста критике нити оних који мисле и то гласно кажу. Оно што Трамп ради универзитетима у САД то видимо и код нас на микро плану.
Побједа: Могу ли се угасити државни универзитети у Србији?
Грухоњић: Свашта може да буде. Сукоб са универзитетом постоји пре почетка протеста фаворизовањем неких страних сумњивих универзитета који би били страначки универзитети, односно погони за куповину диплома коме су потребне од присталица режима.
Орбан је државне универзитете максимално маргинализовао, пустио их на тржиште, остали су без државних дотација и присиљени су, укључујући и друштвено-хуманистичке науке, да живе од студената који успеју да упишу факултет. Од раније знамо да режим у Србији преписује доста тога од Орбановог аутократског режима у Будимпешти и ово је само још један од плагијата када је у питању политика која се овде води.
Побједа: Готово сви нападачи на студенте су пуштени да се бране са слободе или су ослобођени од кривичног гоњења иако су физички тешко повређивали студенте, а у притвору су они који су сломили понеки излог на просторијама СНС-а. Да ли је правосуђе само у служби једне партије?
Грухоњић: Институције су заробљене па и тужилаштва и судови, али видели смо и завидан број потписа судија и тужилаца који захтевају независност. На челу судова и тужилаштава у Србији су режимски људи који дословно раде на даљински управљач, али истовремено има довољно професионалаца који ће сутра бити способни да воде процесе против организованог криминала и корупције у шта се претворила власт у Србији. Није све тако црно као што се чини на први поглед иако је јасно да ће режим учинити све да задржи шапу на правосуђу и инструменатализује што води у огољену репресију. Она није никакво чудо с обзиром на то да знамо ко су челни људи режима и шта су радили ’90-их година прошлог века. Сада само можемо да констатујемо да се зло вратило кући и истовремено да кажемо да знамо која је природа тога зла и како се с њиме треба носити.
Побједа: Да ли Вас је изненадило што су медији постали главно упориште режима за борбу против свих оних који не мисле као режим?
Грухоњић: Није ме то изненадило. То је фундамент овог режима, нарочито његове челне личности која је била министар ратне пропаганде – званично министар информисања од 1998. године па до краја Милошевићевог режима. Сећамо се тадашњег Закона о информисању, који је био закон против информисања, на чијем удару је било уништење независних медија: пресуђивано је по кратком поступку у прекршајним судовима, што је сасвим сигурно најдраконскији Закон о информисању након Другог светског рата на тлу Европе. За мандата те особе убијен је наш колега Славко Ћурувија на Ускрс 1999. године. Та особа патолошки мрзи новинаре и настоји да разори новинарство као професију. Новинарство је трн у оку сваком аутократи или диктатору у покушају јер скреће пажњу јавности на њихова бројна непочинства. Ово сада што гледамо је достигло такве размере, усудио бих се да тврдим, да таква пропагандна гласила уопште не постоје на тлу Европе, а највероватније у овом тренутку ни у свету. Пропаганда је таква да се може рећи да су чак и фашистичка гласила из Другог светског рата више поштовала кодекс, да будем потпуно циничан, него што то данас раде које какви, како их је исправно назвао колега Дежуловић, психоиди.
Да ли ће сада бити времена да ти медији пређу на другу страну као што им је допуштено 2000. године?
Грухоњић: Ако ће бити времена, онда ништа нисмо научили из историје. Ако правите компромис са зверима, онда ће се звер пре или касније вратити на власт и физички вас елиминисати. Октобарски компромис је направљен са медијским могулима, који су служили свакој власти, и због финансијског интереса и то нас је довело до овога што имамо данас. Ти људи морају да одговарају, а један део њих и кривично јер нису плаћали порез, вршили су манипулације приликом регистровања фирми. Тек онда на ред долази морална одговорност, односно лустрација. Већина људи режимско пропагандних гласила бавила се привредним криминалом, а за то постоји јасно законодавство.
Да ли политичка криза води ка расписивању избора или још већој репресији унутар Србије?
Грухоњић: Једини демократски начин да се изађе из ове кризе су ванредни избори, али режим бежи јер у истраживањима јавног мњења не стоји добро. Видели смо то и на локалним изборима у Косјерићу и Зајечару…. Не пита се режим да ли ће бити избора, њихово одржавање зависи искључиво од унутрашњег и спољњег притиска. Када буде јасно дефинисано име и презиме онога што се препознаје као грађанско демократски студентски покрет отпора добијамо друштвено политичког чиниоца са легитимитетом у преговорима на унутрашњем плану и Бриселом. Али, са режимом не може бити дијалога. Они ће избегавати изборе, очајнички ће се држати ноктима за стакло, повећаваће репресију, али то све није битно јер је друштвена атмосфера неповратно промењена у корист грађана, а не у корист организованих криминалаца на власти.
Извор: АнтенаМ
