Србија има историјски грб, заставу и химну, каже за Танјуг хералдичар Драгомир Ацовић, поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе.
„Провео сам већи део живота у земљи која је форсирала црвену петокраку, срп и чекић. То није имало никакве везе ни са земљом, ни са нацијом којој припадам, већ је то имало везе само са једним идеолошким конструктом”, рекао је Ацовић.
Он је објаснио да је најстарија компонента грба некада био црвени двоглави орао, која је дошла уз титулу севастократора средњевековног владара Стефана Првовенчаног.
„Први двоглави орлови код нас и на нашим споменицима нису били бели као данас, него црвени, јер је црвени орао припадао достојанству севастократора”, рекао је Ацовић.
Он је додао да се према неким изворима овај симбол, који означава двојство које се спаја у целину, задржао све до времена цара Душана када је боја промењена у белу, односно сребрну.
„Други важан хијералдички симбол је крст са четири оцила. Када смо први пут преко султановог фермана добили признање аутономије у оквиру Турског царства, прихваћено је да се на нашој застави по први пут нађе и српски грб”, подсетио је Ацовић.
Према његовим речима, двоглави орао као грб државе и крст са четири оцила као грб нације уједињени су 1882. године на предлог Стојана Новаковића, а нацртао га је познати аустријски хералдичар Ернест Крал.
„Када су у питању боје на застави, ситуација је нешто компликованија јер у средњем веку нису постојале националне, већ командне заставе”, рекао је Ацовић.
Како је рекао, оне су садржале разне врсте симбола, а најчешће иконе и означавале команде војним јединицама, њихово кретање и распоређивање на бојном пољу.
„Најстарија застава која се повезује са једним српским владаром била је застава која се помиње у Записнику дубровачком, који говори о томе да је супруга краља Радослава тамо депоновала разне ствари њима на чување, и да је између осталог била и једна застава која је била од тканине црвене и плаве боје”, истакао је Ацовић.