Херој са Кошара / Миша Убоја
„Сањао сам ноћас белог коња…како на њему улазим у Руму, улица нека нова и пуна народа који ме дочекује…а ја видим само њене плаве очи и ка њима идем…“ насмејао се Миша причајући сан свом другару. „Будало, помери се с’ места, не ваља ти то, бели коњ значи – СМРТ…“ Те 1998. год отишао је у војску. А баш тада „велики“ одлучише да отвори Пандорину кутију – КОСОВО. За једне света, а за друге окупирана земље, рат је једино решење за обе стране… „Ех баш тебе ће она да гледа, она је лепотица из центра града, баш ће на „Рупаче” због тебе да дође” задиркују Мишу његови другари из краја. А његове мисли су негде тамо код Малог парка, тамо где је први пут видео те плаве очи… Поручник га позвао, то га тргло из мисли и маштања.
„Мишо, идеш кући 7 дана, одмори се, ко зна шта ће сутра бити, пуца се на све стране – терористи се још држе у Јунику“. Отишао је кући . Рума је ето увек иста, поштеђена ружних призора, обасјана сјајем тих плавих очију које је заволео…А вести са Косова су све горе…Његова јединица управо је у најтежим борбама. Срце се цепало на два дела када је саопштио својим да се одмах враћа „доле“. „Јуник је освојен, терористи се повлаче !!!“ ударне су вести у медијима. „Момци, морамо деблокирати полицију у Вокши, већ су четворица погинула тамо, ко иде самном?“- поручник их гледа голобраде, младе…“Где је та Вокша? Да ли је веча од Вогња?“ – размишља Миша док диже руку и искорачује према приручнику. Поручник је мртав. Још толико је Миша свестан, док неко покушава да му заустави крварење…“Вокша је мала, мања од Вогња“- помислио је пре него се оневестио. Тог 15. августа хеликоптер је летео ка ВМА. „Издржи, ускоро смо у Београду“ чује глас болничарке „Само 60 км од Руме“ насмејао се.
Задње што је видео кроз прозорчић хеликоптера било је бескрајно небеско плаветнило…Да ли је у том плаветнилу препознао оне плаве очи из Малог парка, остаће тајна за све нас, али кажу да је душа испустила са осмехом на лицу… Једна улица у родном граду носи име овог јунака. Да се не заборави….
Ова прича представља емотивни и сетни приказ живота једног хероја из Руме, Мише Убоје. Описан је његов сан о белом коњу и плавим женским очима, које су представљале љубав и жељу да се врати у свој град. У исто време, на Косову се дешавао рат, и Миша, као војник, био је призван да служи у борбама.
Иако је рат био тежак, Миша је састављао слику своје љубави у мислима и маштарањима. Наставља са борбом на Косову. Након што вести о ослобођењу Јуника, Миша и његова јединица бивају упућени да деблокирају полицију у Вокши.
То је пресудан тренутак у приказу, када Миша размишља о релативну величину Вокше и Вогња и када је поручник погинуо. На крају, Миша сам бива рањен и превезен у болницу у Београду, где му говоре да су само 60 километара од Руме. На крају, он прелази умирајући и види бескрајно плаветнило кроз прозорчић хеликоптера.
Ова прича приказује јунака, Мишу Убоју, као симбол храбрости и посвећености, који је изгубио свој живот на Косову. Име улице у његовом родном граду носи се у част овог хероја, као значајан признак и сећање на његов херојски допринос.
