Пише: Петар Ристановић
„Смирите се, већ су га убили.“ У краткој реплици садржан је сав бесмисао уткан у новелу „Хроника најављене смрти“ Габријела Гарсије Маркеса. Тога јутра читаво место је знало да ће Сантијаго Насар бити убијен. Неколицина је покушала да га упозори али нису успели да га пронађу. Други су сматрали да није њихово да га упозоре. Било је и оних који су мрзели Сантијага или бар веровали да је заслужио да буде кажњен. Шапутање да браћа Викарио оштре ножеве се раширило градом, а у разговорима се могла чути сумња да је све ипак само блеф, пијано хвалисање, и да се убиство неће догодити. Председник општине им је одузео ножеве и потом, заузет јутарњим обавезама и уговарањем партије домина, превидео да би могли да нађу нове. Нико није истински покушао да убиство спречи јер су веровали да је то неизводљиво и да, ако то већ сви знају, и Сантијаго мора знати шта му се спрема.
Све што се догађа на Kосову током протеклих месеци злокобно подсећа на Маркесову новелу. У јавним иступањима политичара и експерата на тему Kосова одувек се могло чути свашта. Упадљиво је, међутим, избегавање да се помене могућност да дође до провале масовног, стихијског насиља. Годинама се ствара уверење да се догађаји налик на 17. март 2004. више неће поновити. Тешко је и избројати колико су пута дизане тензије, након чега би остао мучан утисак да смо присуствовали још једном режираној и добро уиграној представи. Да ли због тога, или због уверења да „НАТО и међународна заједница то неће дозволити“, створен је сентимент да ма колико ситуација око Kосова била компликована, масовно насиље ће на крају бити избегнуто.
Надам се да је то истина, али сумњам. Уколико до ескалације насиља ипак дође, а његове крајње жртве би сасвим сигурно били Срби, на све што се догађало гледаћемо као на хронику јасно најављене трагедије, пред којом су сви затварали очи.
Само једна усијана глава под шлемом или бачена петарда у правцу албанских специјалаца на Брњаку током блокаде могла је да покрене спиралу насиља. Један непромишљен потез човека опхрваног страхом и бесом може да буде варница у сувој трави, и да Срби у Ораховцу, Великој Хоџи, Поморављу и у повратничким метохијским селима ручају у својим кућама а ноћ проведу у збегу, док им куће горе.
Реторика политичара и потези владе у Приштини, јер они су ти који имају контролу на терену и самим тим највећу одговорност, најављују да ће се кризне ситуације тек догађати. Стање на прелазима се још смирује а већ се „заплена шверцоване робе“ у Митровици и Звечану завршила пуцњавом и крвљу на улицама. Низом инцидената се нормализује стање сталне тензије и „ограниченог насиља“, шта год та синтагма значила. Та „нова нормалност“, на простору где већ деценијама ништа није нормално, лако може да доведе до уверења да је „ограничено насиље“ једини начин да се заглављено решавање косовског питања покрене са мртве тачке. Уосталом, Хрватска је једина држава у региону у којој је изграђено стабилно постконфликтно друштво. Цена је била „само“ етничко чишћење.
Албанци и Срби на Kосову од 1999. живе две паралелне реалности. Различито тумаче прошлост, доживљавају садашњост и прижељкују различиту будућност. Срби, чак и у енклавама попут Сувог Грла и Бање, у срцу Дренице, сањају дан када ће се „вратити Србија“. Албанци за то време говоре о победи „херојског Kосова“, потпуно игноришући да се око 10% становника Kосова у рату налазило на другој страни. Они су за њих непријатност, сметња, страно тело за које би најбоље решење било да се одстрани. Чак и они малобројни Срби који су покушали да се истински интегришу у данашње друштво Kосова низом гестова се, практично на дневном нивоу, подсећају да им ту није место.
Преговори Београда и Приштине, еуфемистички и саркастично названи „дијалог“, одавно не воде никуда. Kоначни споразум „само што није потписан“ већ пуне три године и нема изгледа да ће га бити бар још три, или тридесет и три. За то време потенцијалних извора насиља је све више.
Парадоксално, један од њих може да буде управо „коначни споразум“. Српски представници упорно понављају да ће пристати искључиво на договор по коме Србија неће експлицитно признати Kосово и којим ће добити „нешто“. Шта год то „нешто“ било у друштву Албанаца са Kосова, дубоко подељеном по политичкој линији, то ће бити прилика да (тадашња) опозиција прогласи издају и позове на протесте који би врло лако могли да ескалирају у стихију насиља усмерену против Срба.
Повод за насиље истовремено може да буде и одсуство споразума, односно окривљивање Србије и Срба за проблеме са којима се Kосово суочава. Ма колико у Приштини упорно понављали да је питање статуса заувек затворено и да на Kосову ниче „вибрантно друштво и полетна економија“, чињеница је да Kосово није чланица Уједињених нација, да око половине држава света не признаје његову независност, да је пут Kосова ка Европској унији (као, уосталом, и читавог „региона“) затворен, да нема изгледа да добију чак ни визну либерализацију. Најважније од свега, Kосово је економски неодрживо као независна држава. За време СФРЈ, у време највећих инвестиција током седамдесетих, покрајина је била у стању да обезбеди само 7% новца за инвестиције. Тада су изграђени Феронкл у Глоговцу, хидросистем Ибар са језером Газиводе, проширени су капацитети Трепче, подигнута термоелектрана Kосово Б. Све су то инвестиције о којима влада у Приштини данас не може ни да сања. Истовремено, током седамдесетих, покрајина Kосово је могла да обезбеди само 30% средстава за свој буџет. Kосово данас једва да има неку индустријску производњу, нема пензиони и медицински систем, а сања војску.
Аљбин Kурти је дошао на власт обећавајући обрачун са корупцијом и криминалом. Чак и ако би покушао да обећање оствари не постоји начин да постигне видљиве резултате за време трајања мандата. Неуспех на том пољу покушаће да надокнади на пољу националног, што већ увелико чини. Не треба заборавити да је Kурти отворени заговорник уједињења са Албанијом, што ће услед економске неодрживости и затвореног пута ка ЕУ на Kосову постајати логичан пут и идеја о којој се све више говори. За њено остварење поново ће препрека бити Србија (и Срби), који се одавно означавају као препрека економског напретка Kосова, јер не дозвољавају покретање производње у Трепчи, приватизацију ски центра на Брезовици, изградњу водовода и пута код Дечана итд.
„Заглављеност“ Kосова и нормализација стања перманентне тензије довешће до ширења уверења да је „ограничено насиље“ трагично али дугорочно најмање лоше решење. „Kонтролисана ескалација“ би, у теорији, све ставила пред свршен чин. О томе се, уосталом, већ говоркало пре две године, приликом најава споразума о такозваном разграничењу. Међународни представници су уморни од Kосова и незаинтересовани. KФОР, са 3000 људи, нема ресурса да заустави ескалацију насиља већег обима, чак и када би било воље за тим. Све што би се од њих могло очекивати је изражавање „забринутости“ и позиви „да се очува мир“.
Свака нова криза, сваки гест владе у Приштини усмерен на „потврду државности“ и „успостављање реципроцитета“, представља нову опасност да догађаји склизну у стихију насиља. Медији доливају уље на ватру. Тврдње представника цивилног друштва из Приштине да се ситуација из марта 2004, када су медији иницирали погром Срба, не може поновити су обична (само)обмана. Извештавање медија на обе стране је скандалозно, али су приштински медији ти који више утичу на стање на терену, јер они обликују размишљање и поступке највећег броја становника Kосова. Бес се дуго потпаљује, а ако букне нико не може да буде сигуран шта ће се догодити. О томе како би реаговала влада у Београду и шта би се догодило са Србима северно од Ибра, може се само нагађати. Србима јужно од Ибра прети опасност да буду збрисани.
Kључна реч у сваком разговору о српско-албанским односима на Kосову мора да буде деескалација. Данас, и у сваком тренутку у будућности, смиривање тензија треба да буде предуслов за све. Једино тако постоји шанса да догађаји не добију трагичан ток. Стварност, нажалост, није обећавајућа. У Маркесовој новели Сантијаго Насар је скончао са распореном утробом, прекривен крвљу у кухињи сопствене куће. Премного пута су се сличне сцене догађале на Kосову. Надам се да ће овај пут бити избегнуте.
Петар Ристановић је историчар, запослен као научни сарадник у Институту за српску културу Приштина/Лепосавић. Аутор је награђиваних књига „Kосовско питање 1974-1989“ и „Илузија моћи. Српски критички интелектуалци и комунистички режим“. Објавио је низ стручних и публицистичких чланака на тему косовског питања и комунистичке Југославије у домаћим и међународним научним часописима и медијима.
Коссев
