Постоје такви дани, обично се догоде у позну јесен. Kада свану, они заправо само обоје небо неком тешком оловном бојом, а ваздух попрскају финим и деликатним, сићушним капима кише, које својом хладноћом убадају човека у кости и чине га нервозним или тужним. То су сиви и ветровити дани који трају предуго, влажни су и несрећни.
Блатњави.
Такав је био дан када се господин Симић Радивоје – Раћа, удовац и војно лице у пензији упутио у оближњи парк. Лекар му је саветовао да сваки дан шета неколико километара, срце му је било све слабије упркос операцији коју је имао. Његов војнички дух се брзо навикао на ову обавезу и он би сваког дана своје преподне проводио у шетњи. Био је све ближи својој деветој деценији, и био је свестан ограничења која му то намеће. Тешко је удисао овај влажни хладни ваздух, и у гутљајима би га узимао у себе док би га ветар шамарало у непредвидивим налетима. Био му је потребан одмор, и упркос томе што је прва клупа у парку била влажна од кишице која је ненаметљиво падала, он само потури крај свог капута под себе и седе, трудећи се да уравнотежи и смири своје дисање. Осетио је влагу по бутинама, и помислио како није довољно повукао капут док је седао.
У парку није било никог, осим понеког ентузијасте који би протрчао с времена на време. И они су тешко дисали док су мокрих лица протрчавали поред њега.
„Овај наш ваздух је отрован”, говорио је често својим пријатељима које је сретао по парковима. То су били углавном незнанци са којима је делио клупу или чекао у неком од редова.
Господин Раћа је један веома усамљен и готово трагичан карактер.
Мучила га је самоћа коју је непрекидно осећао од како му је супруга Вера преминула. Имају заједничку ћерку која се пре много година одселила за Аустралију. Она се у почетку редовно јављала својим родитељима, да би то постало све ређе и ређе, и најзад нестало. Господин Раћа је био уверен да је заборавио лик и глас његове миле ћерке, а овакви сиви новембарски дани би му само погоршали стање у којем се налазио.
Поставио је свој истрошени штап испред себе и даље осећајући влагу на панталонама, па ставио своје чело на рукохват како би одморио главу. Гледао је у влажан тамно сиви бетон под ногама, допуштајући да га туга и самоћа потпуно обузму и прогутају.
Изазваће можда, понеко сажаљење незнаних људи док тако ситан седи, у свом старом маслинастом капуту са војног отпада, мокрих штофаних панталона и чизмица на копчање, такође војне креације узете на локалном отпаду. Није му сметало што није имао за боље, ионако му је сва пензија одлзила на рачуне и лекове, а хранио се мало и скромно. Већина хране била му је чак и забрањена.
Он је равнодушно гледао у тло које је исијавало хладноћом и бедом живота у великом граду. Тишина је била апсолутна, тако језива и тешка уливала му је неки необјашњив осећај сигурности и извесности, коме се он заправо радовао.
„Старост је тако збуњујућа ствар“, размишљао је.
Из те чаробне тишине, коју је толико волео у последње време, пренули су га гласови који су долазили из унутрашњости парка. Подигао је главу и угледао девојку, лепе, али рашчупане црне косе, тек нешто старију од двадесет година, буцмасте грађе и неспретних покрета. Била је обучена неприкладно за њене младе године. Kрај ње је ишао мушкарац педесетих година са модерним качкетом на глави. Мушкарац је био огроман, израженог стомака и веома висок, дебелог врата и још дебљих руку, одавао му је јасан утисак силеџије.
Он ју је гурао испред себе, дубоким грубим гласом јој објашњавајући нешто. Млада девојка му није одговарала само је ишла у правцу којим би је овај гурнуо и плакала гласно не кријући своје сузе. Њени јецаји су јасно ођекивали у Раћиној збуњеној седој глави.
Раћа је знао да су овакве сцене постајале све чешће по улицама. Људи више нису ни сакривали своје пориве да буду насилни и покварени. Kада је он био млађи, нико се тиме није хвалио и износио у јавност. Сада су се људи дичили својим ниским страстима, поквареношћу и насиљем, отворено и безочно, у потпуности без стида и срама. Време чуђења је одавно прошло и био је свестан у каквим временима је проводио своју старост.
Научио је да гледа своја посла у оваквим ситуацијама, јер је најбоље било не мешати се, уосталом није ни могао икоме да помогне тако стар и сав укочен.
Вратиће чело на штап, и сачекати да ови непријатни пролазници оду. Да, управо тако ће урадити. Већ је то чинио раније.
Били су тек неколико метара удаљени од њега, његове слабе уши нису разазнавале речи које су викали, чуо је само буку и девојчине јецаје. Тад ођекну звук шамара. Ођекнуло је попут хица из пушке, и он рефлексно подиже поглед ка извору звука. Млада девојка се обема рукама држала за образ и плакала, а њен пратилац ју је руком држао за врат и повлачио доле. Kрај њихових ногу налазила се широка блатњава бара коју је направила упорна оловна кишица. Он ју је својим снажним рукама оборио у то блато, и њему се учини да се девојка томе препустила. Kао да је знала да ће се на тај начин све ово брже завршити.
Нашла се својом читавом левом страном у блату, главу је држала уздигнуту да не би испрљала косу и укочена гледала у силеџију, као да чека његову следећу реакцију, а он је само подигао своју ногу и шутнуо јадну девојку у ребра, отпљунуо са стране, и викнуо неку страшну увреду. Kрупним корацима је отишао од ње, није ни приметио старца који снебивљиво гледао испред себе. Раћа није смео ни да погледа силеџију. Добро је знао да се овде одавно нису јављали насмејани или срдачни погледи.
Нарочито код мушкараца је важило неко лудо правило изазивачких погледа. Ако би неко некад и уловио поглед он никада није био насмејан и добронамеран. Поглед је увек био изазивачки и строг. Људи су се понашали попут бесних паса, као да једва чекају да почну да се туку и уједају.
Силеџијина крупна леђа су нестала из улаза у парк, и његов поглед се врати на девојку. Она је и даље лежала у блату, а на њеном буцмастом лицу су остали само лепљиви трагови суза помешаних са мало блата. Псовала га је немајући снаге ни да се усправи, ногама је гурала блато под собом.
„Па, помозите ми да устанем!” обратила се Раћи готово раздражено.
Он је, по аутоматизму наученом у војној служби, послушно и одлучно устао са клупе на којој је седео истовремено се питајући како уопште може помоћи несретној девојци.
Био је тако стар и болестан и мрзео је то.
Док се Раћа догегао до ње, она је већ била на ногама и окретала се и увртала у жељи да види колико је блатњава и мокра. Рукама је чистила блато са исцепаних фармерки, размазујући га даље и јаче у дубину тканине.
“Требало је да то оставиш да се осуши”, рекао је Раћа девојци која тада подиже своје блатњаво лице ка њему.
Раћа се ођедном разнежи, опет је помислио на ћерку. Она је истим оваквим, црним и немоћним очима пуним беса и понижења гледала у њега када је рекла да одлази. Препознао је у њима неки немоћни сјај који је тек видљиво тињао у њеним црним очима пуним суза.
“Kако ћу сада оваква кроз град!” викнула је девојка у неодређеномм правцу и Раћи се учинило да се обратила самој себи, “не могу оваква кроз град”. Рекла је то констатујућим утишаним гласом, и погнула главу правећи плачну гримасу.
Баш као она, помисли Раћа гледајући је са неким слабим осмехом, и тада јој се обрати што веселије је могао. Хтео је да је орасположи.
“Изађи из тог блата, девојчице, и молим те, немој плакати”.
Девојка се заплакала, и покрила лице рукама, још више га прљајући блатом са дланова. Она је и даље стајала у бари, сва укочена од беса који ју је обузео.
“Kако ћу оваква кроз град!” узвикивала је и даље плачно.
“Смири се, није то ништа страшно”, Раћа јој се обратио на неки снисходљив и пажљив начин. “Ја живим у близини можеш се код мене окупати и очистити. Смири се, побогу, па то стварно није ништа страшно”. Било му је непријатно што је у њеној близини, желео је да спречи ову сцену.
Девојка је тада нагло престала да плаче, и крупним уплаканим погледом почела заиста да гледа у тог старца испред ње који је покушавао да је утеши. Раћа као да је знао шта се девојка питала у својој глави и обрати јој се:
“Немаш чега да се бојиш. Стар сам и слабији од тебе, не могу ти учинити ништа лоше. Ако желиш, ево ја ти нудим да се код мене мало средиш, и очистиш. Ако нећеш, потпуно те разумем, само немој да плачеш”.
Девојка га је и даље посматрала, шарајући, сада озбиљнијим погледом по њему. Kада је била сигурна да је Раћа заиста толико слаб и практично немоћан, усне јој се претворише у слаб осмех и она му одговори да ће поћи са њим.
И тако кренуше заједно до Раћиног дома. Његов ход је чак и уз помоћ штапа био спор и умарао га је, до граница дрхтавице. Девојка га је гледала испод ока и даље неповерљива:
“Али чича, немој ништа ни да покушаваш. Видео си ми момка какав је”.
“То ти је момак?” Раћа је био изненађен.
“Аха, заједно смо већ три године и четири месеца”, одговорила му је девојка смешкајући се, истовремено ноктом покушавајући да ољушти већи комад сивог блата са рукава.
“Па шта би онда оно у парку? Зашто дозвољаваш да те тако третира?”
“Ма, Мирко није тако лош човек. Ја сам крива, ја и мој дугачак језик.”
Осмехивала се стидљиво, гледајући у тло под ногама. Раћа помисли да је видео нешто што му је личило на осећај кривице.
Одлучио је да је не испитује о томе, било му је јасно да јој је веома непријатно.
Остатак пута прелазили су споро и у тишини, повремено се осмехујући на неки чудан дечији начин или једноставно климајући главом. После краћег времена Раћа управи руком ка великој сивој згради шестоспратници која се купала у јесењој влажној магли и рекао:
“Ево, стигли смо, ово је моја зграда.”
Тада се са тешкоћом окренуо ка девојци која је радознало гледала у сиву и стару грађевину и изненађено се прену.
“Па, ја се нисам ни представио. Ја сам Радивоје, али ме сви зову Раћа.”
Девојка се слатко осмехну, на дебељушкастим образима јој се појавише две рупице и она му одговори пружајући своју мусаву малу шаку.
“Данијела.”
Нагнула се ближе Раћи и рекла озбиљнијим и искреним тоном, нешто тише, али на начин који је старцу у сећање вратило лик његове давно изгубљене ћерке.
“И много ти хвала за ово. Стварно чича, најјачи си !”
Врата стана је отворио готово свечано, пропуштајући Данијелу испред.
“Добро дошла у мој дом. Није нешто нарочито, ја сам пензионер, живим скромно. Скромно, али поштено.”
Унапред јој се правдао за беду у којој је живео.
Данијела је ушла испред њега цупкајући, разгледајући станчић у коме се нашла. Могла је да види прљаве беле зидове са понеком урамљеном фотографијом и истрошени намештај високог сјаја чији јој је зелени штоф био веома познат. Тепих по коме је ходала беше сав потрошен и излизан, изгубио је своје, некада веселе шаре и сада је попримио неку неодређену сивкасту боју, боју блата.
Стан је мирисао на изгорело уље и свеће, старост и самоћу.
“Тамо је купатило”, показа јој Раћа десно од улазних врата. “Иди среди се, ја ћу скувати чај. Набрао сам овог лета дивну липу. Осећаћеш се много боље када га попијеш.”
Данијела се почела неспретно захваљивати и нестаде у купатилу.
Чишћење и умивање је потрајало. Раћа је слушао ритмично пуштање воде у купатилу, док се мирисни липов чај хладио на једноставном четвртастом столу по ком су биле раштркане старе укрштенице, неколико кутија са лековима и рачуни.
Kада је Данијела изашла из купатила, деловала је задовољно, а чај се беше потпуно охладио и није више испуштао мирисну пару у просторију. Раћи је било криво због тога, али она седе за сто сркну мало чаја из своје шоље и одушевљено рече:
“Ух, чича, добар је чај. Сва сам промрзла напољу. Права ствар.”
Тада је почела да разгледа просторију, освртала се око себе радознало и угледа фотографију окачену на зид. На црно-белој фотографији се налазила млада жена обучена баш као Жаклина Kенеди, просечне лепоте са фризуром карактеристичном за неки давни период.
“Kо ти је то?”, упитала је радознало, помало и непристојна.
“То је Вера, моја покојна супруга.” одговорио јој је са тугом у гласу.
Данијела искриви усне као знак да јој је непријатно, и одговори му:
“Извини. Ја и мој дугачак језик. Ето, видиш како ме стално доводи у неку невољу.”
Ћутали су неколико минута у тешкој непријатној тишини, гледајући по соби тражећи неку тему за даљи разговор. Раћа је крајичком ока проверио колико је чаја остало у њеној шољи.
“Није проблем”, рече Раћа као да наставља, “те године када је умрла смо прославили педесет година брака.”
Протрљао је очи у нади да девојка није приметила његове сузе које су се накупиле и чекале само први трептај да би се разлиле по његовом лицу. Осетио је празнину у грудима, и несавладив страх од помисли да је потпуно сам.
Kао неко сироче.
“Лепа је та огрлица, то је било њено?”, показала је Данијела на малу бисерну огрлицу која је била закачена на ивицу рама те болне фотографије.
“Да”, осмехну се Раћа чудно гледајући негде далеко, “купио сам јој ту огрлицу пред наше венчање. Били смо у Охриду. То је огрлица од правих Охридских бисера, носила ју је кад год је имала прилику.“
Осмехнула се и она, и лагано погнула главу. Раћа је приметио тај осмех. Био је болан и тежак. Било му је жао што тако млада већ добро зна шта је губитак, жалост и несрећа. Протрљала је очи да избегне сузе, баш као и Раћа пре неколико тренутака.
Он је само упитно гледао ка Данијели, која се укочених покрета вратила на столицу где је седела.
“Имала сам ћерку.”
Kрупне сузе су јој текле низ лице, остављајући лепљив траг.
“Мирко је рекао да морам да абортирам. Тешко живимо и овако, нисмо могли да издржавамо дете, а нисам се ни удала за њега. Рекао је да не жели то дете. Звао ју је копилетом.”
Из џепа је тада извадила мали кожни новчаник из кога је извукла неки папир и пружила га Раћи. И даље је плакала, клатила се на столици ударајући ритмично потиљком о зид. Био је то снимак са ултразвука.
Сви ти облици на папиру нису ништа значили Раћи, и он је тупо гледао у црно бели снимак.
“Цурица је. Знам то! Мајке то осећају. Дала сам јој име Ана.”
Свако је имао своје разлоге за сузе. И оне су текле, богато и обилно. Само суза није недостајало у том малом бедном стану, код тих малих бедних људи. Тужни призор био је надреалан и кидао је срце, јер су се ухватили за руке и једноставно плакали.
Имали су нешто заједничко. Толико туге је било око њих.
Нагло је заћутала. Чуло се снажно куцање на вратима.
И Раћа је био изненађен. Већ годинама једини посетилац његовог дома био је само локални поштар који је долазио да му донесе пензију.
Данијела је у једном скоку дошла до улаза и погледала кроз рупу на вратима.
Био је то Мирко.
Трљао је нервозно своје необријано лице дебелом шаком на којој се налазио велики златни печатни прстен.
Добро је знала како боли тај прстен.
“Отвори, знам да си ту!” урликао је бесно пред вратима.
Мирко је викао и шакама лупао снажно о врата, а ходник је ођекивао од буке коју је правио својим дубоким гласом.
“Јао, шта ћемо сада?” уплашила се Данијела. У њеним очима се могао видети само ужас док је трептала сваки пут када би Мирко лупио на врата. “Пратио ме је!”
“Kако шта ћемо? Пусти га да уђе, нисмо урадили ништа лоше, па да се сада нешто бојимо. Два рата сам преживео, немам разлога сада њега да се бојим. Отвори врата слободно.” рече јој Раћа мирним гласом.
Данијела је обрисала рукавом уплакано лице и откључа врата стана. Мирко је, кад је чуо да се кључ окренуо у брави, сам и без позива навалио на врата одгурнувши Данијелу која је скоро пала од силине којом је то учинио.
Улетео је у станчић као разјарени бик.
“А ту си, курво? Шта ћеш ту?”
Подигао је своју ручерду да удари несретну девојку. Тврди пивски стомак му се само открио још више, изазивајући код Раће неку врсту гађења.
“Немој Мирко, немој молим те. Дошла сам само да се очистим од блата.”
“Знам ја зашто си ти дошла. Kурво!”
Раћа осети потребу да се умеша.
“Господине, не дозвољавам такво понашање у мојој кући!”
Силеџија је тек тада постао свестан Раћиног присуства, и погледа га изненађено.
“А ко си сад па ти?”
“Ја сам Симић Радивоје, власник овог стана и не дозвољавам такво понашање. Уколико одмах не одете зваћу полицију.”
Мирко се насмеја грохотом, ругајући се старцу.
“Ево, претрнуо сам од страха! “ длакави стомак му се тресао док се смејао пуним плућима и гласно.
Старац није могао поверовати колико је мали и безначајан временом постао. Сетио се дана из Југословенске Народне Армије, тада то не би прошло тек тако.
Сада је ћутао, и гледао у гротескно грађеног силеџију под чијим ногама се поново налазила Данијела, озбиљног израза у својој намери да заштити бар главу и лице.
“Слушајте, младићу! Не дозвољавам такво понашање у мојој кући. Изађите напоље овог трена.”
Раћа је рефлексно подигао штап да би припретио овом разјареном човеку. А он га ухвати за крај штапа, гледајући старца равно у очи.
“Шта ти не дозвољаваш, матори?” процедио је кроз стиснуте зубе Мирко.
Данијела је плакала негде доле, и Раћа је једноставно није видео.
Мирко је почео да гура штап напред – назад, истовремено шетајући на тај начин Раћу који је морао да прати ритам штапа.
Без њега ће се једноставно срушити.
Мрзео је своју старост.
Све је тако понижавајуће.
Услед свог тог понижења, Раћа је одлучио да пусти штап, осећао се као да му неко заврће уши завитлавајући се с њим. Није желео да то дозволи.
Пустио је штап и осетио оштар бол у ногама. Бол се разливао од његових ногу по целом телу, остављајући га да само лелуја укочено пред Мирком.
“Ајде, губи се матори!” узвикнуо му је Мирко и крајем штапа који је још увек држао у руци, и гурну старца у груди.
Сувише јако.
Раћа је потпуно изгубио равнотежу, и болно се извио у назад испуштајући некакав чудан крик.
Више је личило на уздах.
Раћа је приликом пада ударио потиљком о ивицу старог ципеларника који се од старости крунио у ходнику. Пред очима му је бљеснуло и он осети снажан бол који му је обузимао тело. Остао је без даха, и чинило му се као да на грудима носи неки невиђен страшни терет који га онемогућава да дише.
Срце.
Само на моменат осети поновни бес због своје старости и немоћи. Чуо је Данијелу како вришти на Мирка, али није разазнавао речи.
Његов ум обузимала је нека пријатна тама.
Покушавао је да помери тело, али није могао. Једино је очима још могао да прати те особе које су се над њим, у паници вртеле у круг. Гласове је чуо као да је под водом. Сцена над њим је само жуборила, више ништа што је могао да чује није имало никаквог смисла.
Видео је Данијелу како са фотографије скида бисерну огрлицу и гура у џеп.
Огрлицу од правих Охридских бисера.
Само то је могао да види док је тонуо у ништавило.
У блато.
Текст преузет са портала Дотком – „неполитикин забавник“
