Наша академска и медијска елита није у стању да критички посматра „западне вредности“. Она им се једноставно диви, слично као што се некада дивила Брозу и његовом титоизму
Ако често имате оправдане сумње у ЕУ или се не слажете у целости са политиком Брисела, неспорно је да и тада сви морамо тежити европским вредностима – понављају нам свакодневно после Петог октобра у медијима – јер су западне вредности универзалне и немају алтернативу у другим цивилизацијама. Одавде логично исходује да су европске (западне) вредности настале у Европи као колективној политичкој заједници, и да зато превасходно чине скуп врлина једног историјског друштва. Супротно од њих, хришћанске вредности стварају унутрашњу врлину сваког појединачног човека, који само искушењем сопственог срца следи пут до „царства небеског“. Ако су некада те европске заједнице и тај хришћански човек можда и корачали заједно, данас у ЕУ нема места за обоје: непожељан је не само хришћански човек већ је непожељан и Христос вере, јер обојица сметају европском човеку на путу до „царства земаљског“. Из истог разлога као и пре два миленијума када је разапет историјски Исус.
Фарисеји из Јудеје су испод храмских тераса имали народ, који је чинио њихово јавно мњење. Савремени фарисеји и њихови известиоци имају медије преко којих се обраћају нашем народу. Зато је представа нашег човека о европским вредностима попут вештачког сунца у медијском соларијуму, његов утисак „у боји“, најчешће супротан сопственом искуству „од крви и меса“. И зато у медијском простору царују бесконачне репризе о нужности нашег европског пута, патетичне сапунице о европским вредностима и малограђански полет освајања некаквих поглавља на путу ка „уређеној породици европских народа“.
Распеће логике
Само досадне фразе, само испразне пароле, само несадржајне речи. Бодријар је записао да је западна цивилизација у предности над другим цивилизацијама због два спецификума које поседује: индивидуалност и свеобухватност. Ко данас на Западу (и код нас) изучава Канта, учи Гетеа или чита Пруста када говори, машта или размишља о западним вредностима?! Шпенглер је Западу предвидео нужну пропаст због органског карактера цивилизација које се рађају, стасавају, зреју, постоје, старе и умиру. Сматрао је да ће западну цивилизацију постепено али и неумитно сахранити унутрашњи разврат и труљење културе. Ко данас сме да порекне ове тврдње окружен масивном медијском паљбом чија муниција гађа традиционалне породице или појединце са јасним полним и националним идентитетом?!
Наша академска и медијска елита није у стању да критички посматра „западне вредности“, више због необразовања, а мање због кукавичлука. Она се једноставно диви: слично као што се некада дивила Брозу и његовом титоизму. За њу је све што долази са Запада напредно и узорно, све треба прихватити без резерве. Многи из ове елите нису благонаклони према америчком светоназору, неки су против ЕУ, а има чак и оних који са симпатијама гледају према Русији. Али нико се не усуђује да постане јеретик који се дрзнуо да посумња у западне (европске) вредности. Као на распећу Логике: сви знају да нас је Запад кроз историју или покоравао или подржавао наше окупаторе, у прошлом веку бомбардовао неколико пута, убијао нашу нејач у свим ратовима, варао у многим споразумима, лагао на многим заклетвама, уводио нам зверске санкције и доносио непријатељске резолуције против нас, подржавао у континуитету све наше непријатеље на Балкану, пљачкао нас и у рату и у миру, отимао нам територије и најбоље кадрове, сатанизовао нас у медијима као нижи народ: и после свега наша елита закључује да су западне вредности ипак неупитне?! Хоће ли после распећа Логике доћи и њен васкрс?
Док пере руке, о чему наша интелектуална јавност мисли када говори о тим „европским (западним) вредностима“? О провинцијалној илузији кроз коју се преламају светла западних метропола? О политичкој религији више цивилизације која се мора наметнути колонизованим провинцијама? Или без икакве идеологије само о пуном стомаку: о путовањима, проводима, гардероби, ресторанима, шопинзима, комфору и луксузу преко којег се нада да ће затрпати духовну депонију унутар себе? Можда у самопорицању сопствене традиције и самомржњи према народу из кога потичу слуте једини пут до европских вредности? А можда је и наш колективни комплекс ниже вредности према западној цивилизацији – без обзира на генерацију, образовање, богатство или углед – толико јак да наша елита само смелије говори у име свих нас?
Наш мит
Али ако за све наведено постоји и неко оправдање кад је у питању малобројни народ попут Срба, шта рећи за Русе – како пише Данилевски – чији је комплекс према западној цивилизацији још снажнији? Ако су у Србији некада такви национални дивови попут Скерлића, Богдана Поповића и Слободана Јовановића обожавали Царство западне културе, како се онда ми – који смо се клањали полуписменом машинбравару из Кумровца – усуђујемо да постанемо јеретици? Или је можда златно теле које су обожавале наше генерације имало две сродне главе: Титову и западну? Јер за ову генерацију (термин треба схватити знатно шире од једног годишта) Запад није ни историја, ни територија, ни економија, ни политика: Запад је превасходно мит. Један од три на којима се – јавно или тајно, вољно или невољно – генерација конституисала.
Први, скрајнути и прапочетни, био је Косовски мит. Одрастао је у генерацији кроз колективно-несвесни запис, много више у породици него у школи. И када га „испред очију“ нисмо видели, био је у нама од рођења, у сваком успаваном атому, у свакој анестезираној можданој ћелији. Његова снага се осетила када су многи из генерације поново примили хришћанство. Опеван још од првог Видовдана, било као вера, било као традиција, било као обичајност, кроз свест о постојању Косовски мит је створио представу о Кнезу Лазару као о „нашем Христу“, који сопственим избором кроз сопствену жртву бира Царство небеско.
Наметнути митови
Други, новокомпоновани и наметнути, био је комунистичко-партизански мит. Одрастао је у генерацији кроз школске програме, образовне лекције, медијске садржаје у којима су партизани проглашени месијанским покретом, а фабрички радници месијанском класом. Ратне и политичке жртве које су поднели сматране су залогом за комунизам, нужно историјско царство „у коме свако ради колико хоће и узима колико му треба“. Ова политичка религија је као нову догму прогласила дијалектички материјализам, сам помен „царства небеског“ је био забрањен. Од пагана су наследили идолатрију и култ личности: кроз колективну хистерију рођен је „највећи син наших народа и народности“ – Јосип Броз Тито.
Трећи, самостворени и новокомпоновани, био је мит о Западу (Западни мит). Настао је у представи генерације искључиво кроз популарну културу и пратећи нагон конзумеризма. Његов најјачи магнетизам је био у привиду слободе који се огледао у непостојању бруталних забрана, у неискључивости, у одсуству вербалне цензуре. И поред привидне различитости у односу на „сиви и тешки“ комунистичко-партизански мит, овај светлуцави и заводљиви мит је имао са њим и пуно сличности: материјализам, атеизам, прогресивизам, као и идеологију утемељену на људском сну о земљи дембелији. За разлику од два претходна мита, овај није имао никакве потребе за духовним садржајем: није тражио жртву због вишег бића; није тражио жртву за нова покољења; није тражио жртву због ишчекивања благостања у неизвесној будућности. Западни мит је понудио благостање „сад и овде“. Ако би представу о њему требало да симболизујемо у неком догађају или личности, онда би најлогичнији избор био сегмент из „Легенде о великом инквизитору“ у коме Севиљски кардинал пита васкрслог Христа зашто се вратио, јер нико од људи не жели да га следује жртвујући се због „царства небеског“, већ само тражи срећу у „хлебу земаљском“.
И управо је овај трећи, Западни мит, због своје неподношљиве лакоће постојања, узроковао најснажнију самообману у генерацији. Играо је на наше слабости, додворавао се нашим нагонима, прочитао је наше комплексе ниже вредности. Између свега осталог, ово је родни град „европских вредности“, магијске илузије нашег академског човека из генерације. Поред несумњивих врлина које голим оком можемо уочити у историјском спектру западних вредности, постоје и многе документоване и више вољно него невољно скрајнуте чињенице, без којих би представа о овим „европским“ вредностима остала само омот без садржаја. Имају ли „европске вредности“ и тамну страну медаље? Чиме је натопљена земља која је отхранила биљку западне слободе? Да кренемо редом.
Геноцид(и) као вредност
Западни човек је у бити расиста. Верује у своју судбинску мисију да влада над другима, он је убеђен у сопствену посебност, себе сматра вишим у односу на незападњаке. Његов немирни фаустовски карактер, оптерећен бројевима и мерењима, само у освајањима задовољава сопствену природу. Њему и само њему припада природно право да у „физици даљине“ присваја освојено, јер „што је дозвољено Јупитеру није дозвољено волу“. Западни човек је убеђен да је његова супериорност довољна моћ којом се зауставља светска историја. Међу собом ће западни народи поштовати одређена правила понашања без обзира да ли су у рату или миру; према другим „нижим“ народима важиће другачија, примитивнија правила. Вера у сопствену изузетност ће бити непроменљива историјска компонента свих западних народа. Некада ће се та изузетност испољавати у бруталном и крвавом расизму као код Немаца и као код Белгијанаца; некада ће добити одлике верско-цивилизацијске нетрпељивости као код шпанских и британско-ирских освајања других континената; некада ће се препознати у англо-америчкој културној дискриминацији према трећим земљама. И увек ће у позадини звецкати моћно оружје спремно за паљбу, које ће бити употребљено кад год се „нижи народи“ усуде да сопствене интересе супротставе западним. Као много пута у историји, као и 1999. године у Југославији у доба НАТО агресије. Због последице овог, у западног човека фабрички уграђеног уверења изузетности, настали су многи злочини према незападним народима.
Геноцид се историјски у највећој мери сврстава у „западне вредности“. Није само Хитлер починио велики геноцид, када је у холокаусту страдало око шест милиона Јевреја или када је у истом рату страдало неколико милиона православних Словена током операције „Барбароса“, где су поред немачких јединица масовно учествовали Финци и Румуни. И нису само тада, у Другом светском рату, Немци починили геноцид, већ су били саучесници геноцида над Јерменима и у Првом светском рату (Великом рату). Али и пре тога, на самом почетку 20. века Немци су починили геноцид у Намибији над локалним народом, који су, као три деценије касније Јевреје, затварали у концентрационе логоре. Дакле, три пута за мање од пола века и на три различита континента!
Немцима врло сродни Аустријанци (Аустроугари) починили су геноцид у Великом рату према српском народу у Подрињу, Поцерју и у Мачви. О овим неделима и поред низа опструкција постоји јавно сазнање, али је скоро непозната чињеница да су у истом рату управо Аустроугари основали прве концентрационе логоре на европском континенту, у којима су жртве били Срби, који су одвођени у Арад, Добој, Нежидер, Ашах, Броумов, Шопроњек… У Другом светском рату су немачки савезници Хрвати починили незапамћене злочине над српским живљем у оквиру система концентрационих логора (Јасеновац је био централни), али и не само унутар бодљикаве жице: докази њихових зверстава налазе и по јамама Херцеговине, Лике, Крајине, Кордуна, Баније…
Прве концентрационе логоре у модерној историји основали су Британци у Јужној Африци на самом крају 19 века у којима се затварали бурско и црначко становништво. Током двовековне владавине Индијом, Британци (Енглези) су директно или путем глади убили неколико десетина милиона Хиндуса. Позната је и њихова неславна улога у Великој ирској глади, када је умрло између милион и два милиона људи, а још најмање толико емигрирало у Америку. Енглези су у данашњој Аустралији убили као колонизатори око 95% домицилних Абориџина. Такође су другим колонијама извршили геноцид над аутохтоним Зулу народом и касније над Кикију народом…
(…)
Срећан Ускрс!
Још дуго можемо набрајати сва недела западне цивилизације, као што још дуже можемо набрајати сва њена велика дела. Нема сумње да је западна цивилизација огледна и по много чему узорна за човечанство. Али њене врлине су нама постале светиње, представа о европским вредностима постала је догма. Западни мит је овладао нама – генерацијом – овладао нашом интелигенцијом, мит о некаквим неисторијским и неупитним вредностима. Али сваки атом тих вредности, сваки молекул њиховог сјаја, смрди на злодух прошлости. Када се наша малограђанска јавност диви европским престоницама и њиховим грандиозним грађевинама, морала би бар да зна да су сваки камен на плочнику и свака цигла на згради натопљени крвљу неког незападног мученика – „нижег бића“. На несрећу, често и неког нашег директног претка.
Када наша интелектуална јавност поштује западњаке као грађанску господу и као џентлмене, нека се сети колико је пута та иста господа скинула маску са племићког лица и показала свој сатански израз. Нека се само запитају које бомбардовање Београда и Југославије је било злокобније по недужан српски свет: оно немачко из 1941. године или оно савезничко из 1943. и 1944. године? Није само бесомучна количина бачених бомби на српски народ спојила ова два наизглед супротна бомбардовања, а нису их спојили ни само идентични цивилни циљеви: болнице, школе, породилишта, сиротишта, интернати, библиотеке…
Спојило их је и то што су и Немци са окупаторске стране, као и Енглези и Американци са савезничке стране, исписивали ћирилицом по бомбама које су бацали: Срећан Ускрс! У време када генерал Михаиловић по шумама и пропланцима спасава преко 500 америчких пилота током 1944. године у операцији „Халијард“, њихове колеге бомбардују српску децу по градовима! Само пола века касније њихови синови бомбардују недозвољеним касетним бомбама новомученицу Милицу Ракић.
А нама, као генерацији окренутој Западу и у односу са Западом, шта друго преостаје него да, бранећи се од невоља опорим хумором, изговоримо парафразу чувене реплике: „Надам се да ће нам Ђура опростити што нас је тукао“. Или да загрљени око логорске ватре запевамо парафразу стихова којима су нас у школама учили од малена: „Друже Тито ми ти се кунемо, да са европског пута не скренемо“.
Цео текст је проширена и дорађена верзија реферата изнетог на округлом столу „Српско национално питање данас“ одржаном 18. фебруара у Народној скупштини Р. Србије у организацији Српског покрета Двери
Извор: Стање Ствари, Нови Стандард
