Створена је вештачка подела на људе који су „за“ науку и људе који су „против“ науке. Један наратив је проглашен неупитном истином. Сви они који су, наводно, „против“ науке дехуманизовани су на најперфидније могуће начине, тврдећи да су нецивилизовани, ретарди, антиразумисти, биолошке претње, антиваксери и ко зна шта још.
Овај бинарни „лакмус папир“ користе дежурни „тумачи науке“, који су приграбили монополску позицију у тумачењу науке, како би људе категорисали на оне који „јесу“ за науку и оне који „нису“ за науку, само на основу тога да ли покорно прихватају једноумни наратив или га, далеко било, пропитују. Тај „лакмус папир“ не познаје нијансе. За њега ће бити антинаука чак и наука која пропитује науку.
Иза ове перфидне поделе вешто се сакрива насилна природа твораца ове врсте једноумља. Обичном човеку, чак и високо образованима и интелигентнијима, је тешко да уочи ту скривалицу, јер је у први план стављена лажна дилема која у корену има тешку логичку грешку.
Ми овде не говоримо о опште познатим и неупитним научним чињеницама, које се у принципу не пропитују све док важе постојеће научне парадигме, већ о научном сазнању које се тек уобличава, и, што је још важније, амбицији тих самопроглашених монополиста над науком да обликују друштво у којем живимо. Друштво свих нас.
Друштво које чине људи, са свим својим врлинама и манама, и психом која је неупоредиво комплекснија ствар за изучавање и разумевање од велике већине природних појава. И онда се појави неко, сакривајући се иза науке, ко каже „мора тако, и само тако, и никако другачије“.
Један мој пријатељ је једном рекао да су овакве ствари опасне јер уцртавају пут развоја науке за наредних 100 или 200 година. А ја на то додајем – не само науке, већ и читавог људског друштва за наредних неколико генерација. До нивоа потомака наших потомака. Нажалост, историја нас учи да се то обично касно схвата.
Од када је света и века, било је оних који су желели да приграбе моћ, да седе на троновима, да уживају привилегије и да им се људи диве. На послетку, и неретко, желели су да буду упамћени и као људи који су обликовали свет на боље, покушавајући ваљда да се изједначе са оним племенитим људима који су то заиста и учинили. Чиста мимикрија.
И у томе су користили све оно на шта су људи слаби – потребу за вером, љубављу, здрављем, новцем, сазнањем и одсуством страха. Сетимо се само „монополиста“ на веру и шта су све чинили у ономе што данас зовемо „мрачни средњи век“. Kада крхким људским бићима чачнеш у оно што им је најбитније и када они створе слику да си баш ти тај који им штити те светиње, тада се разум повлачи, а емоције преузимају.
Тада се гаси светло и полако сви заједно „срљамо у прогрес“.
