Приручник-упитник љутог родољуба. (Збирка питања представницима власти и пропагандистима, на која бих желео да добијем конкретне, директне и искрене одговоре, са резултирајућим организационим закључцима).
Питања историјска:
1) 2014. снага украјинске хунте висила је о концу, цела Новорусија је – гледајући Крим – са надом чекала Русију. Али Кремљ је у почетку одбио да пошаље мировне снаге у Донбас, а затим је први у свету признао легитимитет Порошенковог избора. Као резултат 8-годишњег „минског терета” власти, тзв. „Украјина“ је створила борбено спремну војску, потиснула протестни покрет, испрала мозак значајном делу становништва и до 2022. године била у стању да се одупре Оружаним снагама РФ на бојном пољу. Ко је одговоран за стратешки промашене одлуке, за које Русија сада плаћа хиљадама живота и десетинама хиљада богаља? Ко је претрпео или треба да буде кажњен због овог кретенизма и/или директне саботаже? Зашто су на чело НР Донбаса (а сада јесу) стављени отворени преваранти и улизице који су самим присуством на власти дискредитовали идеје руског пролећа? Како су и на који начин физички елиминисани најпознатији и најауторитативнији јунаци 2014. године из редова команданата милиције? Ко је сносио или ће сносити одговорност за то што је уместо „витрине руског света“ у ЛДНР 8 година постојала „рупа“ у којој се живело много горе него у РФ и горе него у „украјини“ ? Како се догодило да су председника РФ (по сопственом личном признању) „осам година вукли за нос «угледни» Кијев и драги западни партнери“ у оквиру „безалтернативних Минских споразума“ и „нормандијског формата“? Где су били принципијелни и стручно оспособљени саветници и функционери који су били дужни да упозоре председника на оно што је било очигледно мноштву спољних посматрача који нису добили државну плату? Да ли су ти функционери на било који начин кажњени, или бар суспендовани из даљег вршења дужности? Каква је улога једног броја високих руских званичника (Сурков, на пример) у томе што у јесен 2014. милиције ДНР и ЛНР нису успеле да дођу до граница ових републике, прогоне већ неуредно повлачење Оружаних снага Украјине? Зашто је фронт „фиксиран“ на
периферији Доњецка? Зашто Оружане снаге нису ослободиле Мариупољ? Какву су улогу у томе одиграли закулисни преговори између Суркова (и других представника ВИП званичника Кремља) са украјинским олигарсима и, посебно, са Ринатом Ахметовим? Зашто су – после ослобођења Дебаљцева у пролеће 2015. – непријатељства поново „замрзнута“ и Оружане снаге Украјине добиле шансу да поврате поново изгубљену борбену способност? Зашто су 8 година, док су се Оружане снаге Украјине грозничаво наоружавале и спремале за велики рат, формације и јединице Народне милиције ЛДНР имале мизерну егзистенцију, добијале крајње оскудне залихе и имале застарело наоружање системи у служби? Зашто практично нису прошли нормалну борбену обуку и координацију? Ко је био одговоран за ова питања у Министарству одбране Руске Федерације и ко би требало да одговара за злочиначко-диверзантски однос према борбеној способности Корпуса Народне милиције?
II
Питања припреме Оружаних снага РФ за борбена дејства (упућена Министарству одбране РФ и не само њима):
1) Како се догодило да се „Друга армија света“, која је непрестано освајала све „тенковске биатлоне“ и обнављала шик „Парк Патриота“ са огромним храмом, испоставило се да је на почетку непријатељстава:
– без довољно свемирске сателитске извиђачке подршке;
– готово без беспилотних летелица
– и извиђачке и нападне (које је непријатељ имао у знатно већем броју);
– потпуно без планирања вођених бомби;
– са изузетно недовољним бројем артиљеријских подешавања и противбатеријских система:
– са застарелим и непоузданим војним шифрованим комуникационим системима свих нивоа?
2) Како се испоставило да је план за Специјалну војну операцију изграђен на основу података потпуно одвојених од стварности? Како се десило да је у њој – као основној – садржала процену неспремности оружаних снага непријатеља за одлучан отпор, а да нема података о високом степену борбене обуке и још вишем моралу његове регуларне војске? Зашто се од становништва окупираних територија током СВО-а и од власти очекивала, у најгорем случају, „неутралност“, а у најбољем – потпуна лојалност, док је у стварности ситуација била управо супротна? Ко је на тако дрзак и саботажни начин дезинформисао председника? Ко за ово сноси кривичну одговорност, бар по мирнодопским законима?
3) Зашто су у политичкој сфери за „фаворите“ изабрани најискренији улизици и лопови, попут Медведчука, који је победоносним исходом СВО требало да дођу на власт у „Украјини“? Потпуно непопуларан међу општом популацијом тзв. "Украјина"? Ко је изабрао ове бројке и на основу чега? Да ли је у овом приступу особљу било корупцијске компоненте? Да ли су предлагачи сносили било какву одговорност или ће је сносити у будућности?
4) Које је војно-политичке циљеве – разумљиве за становништво Руске Федерације и „Украјине“ – тежио (и тежио) СВО? На основу чега је покренут СВО? Какав је њен правни статус? Зашто је нестао чак и након више од годину дана непријатељстава?
5) Како могућност санкција САД и ЕУ према Русији није узета у обзир приликом припреме СВО? Како се догодило да је преко 300 милијарди руских златних и девизних резерви блокирано (а заправо – заплењено) у иностранству? Ко је сносио или ће сносити личну одговорност за ово међу надлежним руским званичницима?
III
Већ у првој половини рата постало је јасно да је домаћа војна (и не само) индустрија критично зависна од снабдевања компонентама из иностранства. Где су нестали „програми замене увоза” који су гласно хваљени у медијима? Зашто људи који суодговорни за неуспех
програма нису представљени јавности? Такође, до лета 2022. године појавио се проблем несташице муниције за артиљерију и
неке друге врсте наоружања, а до краја 2022. исти проблем са широким спектром војне опреме која је најтраженија на фронта – од граната и артиљеријских оруђа и тенкова – до средстава комуникације најпримитивнијег нивоа. Недостатак панцира, комплета прве помоћи, униформи и опреме постао је „прича у граду“ готово од самог почетка сукоба, а посебно се погоршао након „недовољне мобилизације“ (о томе ћу писати у наставку). Како су Министарство одбране Руске Федерације, Ростец и друге државне компаније реаговале на овај недостатак како би на време исправили уочене кварове и заситили трупе потребним наоружањем и опремом? Тренутно (крај 14. месеца рата) – има јако мало помака набоље, а ако „елиминишемо” опрему која долази као добровољна помоћ, онда слика изгледа још депресивније. Ко је одговоран за ову ситуацију и које се хитне мере предузимају да се она исправи?
Зашто на почетку ратних дејстава нису (а ни до данас!) границе Руске Федерације затворене за излазак категорија војних обвезника? Зашто је стотине хиљада потенцијалних војних лица могло несметано да напусти територију Руске Федерације? А и зашто су десетине (најмање) тајних носилаца највиших степена приступа државним тајнама слободно отишле (у ствари, побегле) из Руске Федерације? Укључујући бивше чланове владе и шефове / ВИП званичнике државних корпорација? Ко је одговоран за ову линију неактивности?
IV
– Како објаснити најружнији судар, у коме много (много хиљада) професионалних војних лица Оружаних снага РФ и искусних професионалних бораца ПМЦ „извршава службене задатке“ у Сирији, Централноафричкој Републици, Малију, Буркини Фасо итд. , а да ли свеже мобилисани цивили стижу на фронт и после минималне обуке учествују у тешким биткама? – Зашто се, у огромној већини, у оружане снаге позивају само Руси и представници других староседелачких народа Русије, док су стотине хиљада младих и здравих „нових грађана“ из земаља Централне Азије и Кавказа потпуно поштеђене служење војног рока за време рата и баве се постављањем плочица и шишањем дрвећа у градским областима? – Како се десило да сада, за неовлашћено напуштање војних јединица, судови изричу казне мобилисаним и добровољцима, али НИКОГА ОД МНОГО ХИЉАДА ИЗВОЂАЧА (укључујући и официре) који су одбили да обављају своје дужности на почетку сукоба и учествовати у непријатељствима – није претрпео казну за дезертерство?
– Како објаснити ситуацију у којој Руска Федерација води рат, али истовремено наставља да транспортује преко територије тзв. „Украјина“ нафта и гас за извоз у земље које тада (Бугарска) – после прераде – снабдевају „Украјину“ 90% потребног горива? Да не помињемо чињеницу да „Украјина“ тачно прима уплате од руских корпорација за ове испоруке? – Чиме се објашњавају „послови житарица“, који (по речима руског шефа дипломатије) „нашој земљи нимало не иду у корист, пошто „партнери“ никада нису испунили свој део обавеза“? С обзиром на то да као резултат поштовања услова споразума са наше стране, „Украјина“ не само да добија велике приходе од извоза свог жита и других терета, већ добија и значајан део снабдевања (истих горива и мазива). и још много тога) преко деблокиране луке Одеса?
– Зашто није осуђено, па чак и коментарисано понашање специјалног представника председника Русије Р.Абрамовича (поданика Велике Британије, што је само по себи скандал), који је после размене „Азовита” ухваћени у Мариупољу (организација призната као злочиначка у Руској Федерацији) јавно им свима уручили скупе поклоне и нахранили их деликатесима, осим најпријатељског расположења? А зашто су размењени злочинци, чије је извршење масакра, мучења и других посебно тешких злочина над грађанима Руске Федерације доказано истрагом?
– Као резултат тога, потонуо је водећи брод Црноморске флоте „Москва”? А ако га је непријатељ потопио – како је доспео у домет противбродских система непријатеља без пратње и заклона, као и са нефункционалним системима ПВО, са посадом коју чине углавном неискусни регрути – регрути? Ко је одговоран за ово и како? Шта је изазвало „деескалацију“ исхитреним повлачењем трупа из Кијевске, Черниговске, Сумске, Николајевске области и шта су од тога очекивали званичници који су ово решење предложили као
оптимално? Како се догодило да су наше трупе на почетку „СВО“ извршиле дубоку офанзиву, не бринући се да заштите комуникације које су биле изложене непријатељским нападима? Ко је одговоран за ово или ће одговарати?
– Где је потрошено више стотина крстарећих ракета копненог, морског и ваздушног базирања, масовно испаљених на почетку СВО-а на објекте на територији непријатеља, ако као резултат нису поражени ни центри његове војне и политичке контроле, ни центри везе. Систем ПВО Украјине је остао непригушен. Да ли су погођени центри везе и објекти Ваздухопловства, телекомуникациони центри и објекти саобраћајне инфраструктуре или уопште нису погођени?
– Зашто до краја 14. месеца рата непријатељске комуникације у ближој и дубокој позадини несамо да нису уништене, него чак и некако
нарушене? Зашто је огромна већина стратешких мостова и тунела нетакнута, па чак ни нападнута, преко којих главни ток залиха западног наоружања и опреме иде ка „Украјини“? Како објаснити „потпуну недодирљивост“ Зеленског и највиших званичника „Украјине“, укључујући и оне који редовно позивају на потпуно уништење Руске Федерације?
– Како је завршена серија ракетних удара на енергетске објекте „Украјине“, зашто су сви удари на секундарне циљеве и окончани пре него што је енергетски систем непријатеља критично оштећен? Зашто је „Украјина” успела да брзо и потпуно обнови снабдевање енергијом толико да је поново почела да снабдева струјом суседне државе?
– Када ће се председник Руске Федерације удостојити да преузме уставом предвиђене функције врховног врховног команданта и да ли то уопште планира? Ко конкретно води борбе дуже од годину дана и одговоран је за вођење рата? И, уопште, постоји ли одговорност
V
– По ком основу је спроведена „подмобилизација“, ако „немамо рат“, и тзв. „СВО“ нема никакав правни статус? На основу чега се у овом случају грађани који су напустили своје војне јединице приводе кривичној одговорности?
– Зашто се „мобилизација“ бави искључиво питањима регрутације резервиста на служење војног рока у структурама Министарства одбране Руске Федерације, и свим осталим неопходним компонентама нормалне мобилизације (мобилизација безбедносних и полицијских агенција, мобилизација индустрија, мобилизација транспорта и сл.) се уопште не спроводе? Ко је одредио критеријуме за мобилизацију, које би буквално сви који не желе да ратују могли да избегну? Који механизми су обезбеђени (у одсуству правног статуса СВО) за оне који избегавају регрутацију у оружане снаге?
– Ко је конкретно донео политичку „тешку одлуку“ да без борбе напусти тешко утврђен и успешно држан херсонски мостобран? По ком основу је територија Руске Федерације предата непријатељу, заједно са центром субјекта Федерације? Зашто се ни у једном
савезном медију не чује ни једна реч да ће ова територија сигурно бити ослобођена? И обрнуто – зашто директне позиве да се „замрзне сукоб на постојећим позицијама“ (Пригожин, на пример) органи за спровођење закона Руске Федерације не спроводе као позив на нарушавање територијалног интегритета Руске Федерације? Херсон сада „више није“ Русија? Ко је тако одлучио? На основу чега?
– Где је реакција највиших органа државне власти на чињенице јавних изјава представника највиших власти Руске Федерације (Матвиенко, Беглов) на позадини застава државе, чије власти отворено изјављују жељу да уништити Руску Федерацију?
– Зашто се „брига за очување руског народа и руског језика“, коју су изјавили председник и највиши званичници РФ, не односи на територије тзв. „Украјина“, где је аутохтоно руско становништво дуги низ година (а посебно сада) изложено континуираном културном геноциду?
– Шта је разлог и шта је основа „стратегије“ Оружаних снага РФ, у којој се офанзивна дејства изводе готово искључиво на територији Донбаса и резултирају вишемесечним крвавим јуришима на најутврђеније линије непријатеља, док чак ни заузимање ових линија (које ни на који начин није постигнуто током вишемесечних борби) не води до пораза Оружаних снага Украјине и предаје кијевског режима? Зашто се тврдоглаво игноришу други стратешки правци, где офанзива обећава много озбиљније успехе који могу утицати на исход рата? Зашто је иницијатива потпуно предата непријатељу у овим правцима?
– Где је нестала сва наша најновија војна техника којом се толико хвалило у предратним годинама? Зашто се тенкови Т-54/55 и топови Д-20, који су стављени у употребу за живота Стаљина, стављају у службу на фронту у борбеним јединицама? Ко је „разбацао” у огромним количинама (по правилу – бесплатно) много модерније „непотребно” совјетско наоружање и муницију по Сирији-Либији-Судану и другим афричким републикама? Ко треба да буде одговоран за ово? Где су обећани „борбени роботи“? Где су „десетине хиљада арапских добровољаца који су нам захвални на пруженој помоћи“ коју је председнику обећао министар одбране?
– Како се догодило да Казахстан, буквално месец дана пре почетка СВО-а, спасен нашим мировним снагама од грађанског рата, све брже и отвореније прелази у табор непријатеља Руске Федерације, демонстрирајући растућу русофобију и постепено се придружујући свим врстама санкција? Ко је донео одлуке да подржи управо ону групу која је (негована од „Сорош фондације“, што је било познато) сада на власти у Казахстану? Шта је послужило као основа за подршку овој групи, иако је било и других много лојалнијих Руској Федерацији?
– Зашто наши званичници окривљују неке „украјинске националисте“ за све резонантне саботаже, терористичке акте и просто војне ударе на територији Руске Федерације, скидајући одговорност за та дела са званичних власти и војске „Украјине“ чак и у тим случајевима када они сами јавно преузимају ауторство? Где су сличне акције руских специјалних служби на територији непријатеља? Зашто се у „Украјини“ за 8 година није створио способан герилски покрет, чак ни у руском говорном подручју? Зашто сада нема покушаја да се то створи, осим чисто медијских (и само непријатељској пропаганди корисних) провокација које предводи Медведчук, кога се све гади?
– Како то да док стотине хиљада наших војника (као и становништво фронтовских подручја које живи у домету непријатељских удара) муче муке и недаће на фронту, остатак земље наставља да живи као да рат реално не постоји или их се уопште не тиче? – Када ће циљеви СВО и услови за успешан завршетак операције бити јасно – за цело друштво – и званично саопштени?
VI
– Шта је разлог томе да људи који су годинама „цепали кошуље на грудима“ за „без алтернативни Минск“, за „Донбас као део уједињене Украјине“, за „себе, сасвим сами“ – у окр. поцепаним Народним републикама – као и до сада воде релевантне правце у спољној и унутрашњој политици, одговорни су за војну пропаганду. А људи који су увек, првобитно и разумно упозоравали на погубност таквог курса и предвиђали (субјективно) – чему ће он довести (у велики и тежак рат) – остају у позицији маргинализованих званичном пропагандом – до потпуно одбијање могућности да учествује у одбрани Русије ? – Шта је изазвало редовне (и потврђене видео и фото снимања) извештаје стране штампе о забавном проводу најближих рођака највиших државних и војних лидера Руске Федерације у одмаралиштима и забавним комплексима земаља отворено непријатељских према Русији, укључена у режим антируских санкција и подржава тзв. „Украјина“ свим средствима, све до набавке модерног наоружања? Када ће председник донети закључке у вези са овим функционерима?
Извор: https://vk.com/igoristrelkov
