Јесте да ће се за петнаестак дана обележавати годишњица витешког пробоја Солунског фронта, али неће бити сувишно да се зна бар делић онога што је србска војска доживела док је непредвиђено, заобилазним путовима, копном и морем, стигла тамо. О томе, са много више појединости сведоче “Срби на Голготе вису”, Горњи Милановац 2018, 161 страна, књижицом овог потписника, а овде, у наставку, у две верзије, биће речи само о њиховом “пропутовању” арбанашким приморјем.
Како се друга верзија мало разликује од приче само начете у тексту “Евакуација Срба из Албаније : Ево шта је истина” (крајем децембра 2019. године објавио “Београд.ин”, а потом преузела “Борба за истину”), посебно од тврдње историчара Момчила Павловића из Института за савремену историју (тек да му саговорник не види како о томе појма нема) да је “чињеница да је српску војску и народ 1916. из Албаније спасла италијанска морнарица… позната историчарима”, настали су наредни редови.
Прва верзија, како Мила тумачи
Кад је од једног свога знанца, редовног трагаоца по разним друштвеним мрежама, порталима, сајтовима, линковима, блоговима… чуо како је, 1916. године, за извлачење србске војске с арбанашког приморја и за њено пребацивање на Солунски фронт најзаслужнија италијанска морнарица, потписник наредних редака потрудио се да нешто више сазна о тим заслугама, а можда и о “заслугама”.
Завирио је најпре у линк https://vesti-online.com/
Зашто баш Италија а не Француска и Енглеска, “са страшћу” се пита Мила Михајловић, “рођена Зрењанинка, римски ђак, културолог, уметник, новинар, преводилац, књижевник, члан… члан… члан…”, уз констатацију да је “много питања која су се логично наметала. Међу њима и како је и због чега Србија била доведена у ситуацију потпуног слома, а њене институције, краљ, војска, црква, влада, парламент, државна каса и архива, драгоцености, интелигенција, народ и српска младост, да напусте земљу тражећи спас пред тоталним уништењем? Оно најтеже питање са још непронађеним одговором, јесте зашто се Италија, дотадашњи велики ривал Србије, та велика сила која би имала само користи од државне пропасти Србије, а не српски ‘пријатељи’, унилатерално, без икакве обавезе према Србији и без консултовања са савезницима, усамљено и противно свим својим политичким интересима, понела другачије од својих савезника и евакуисала Србе до спаса”.
Из исте вести могло се сазнати да је “супервизор” првог издања поменуте књиге био академик Драгољуб Живојиновић који не само да је био њен први читалац (још у рукопису!), већ је госпођу Милу “храбрио… у тешком суочавању са важним историјским сегментом за који је говорио да га се још нико није дотакао” и подстицао на размишљање “зашто је баш Италија… изванредном хуманитарно-војном операцијом италијанске Краљевске морнарице, уз учешће француских и енглеских бродова… спасла Србе… кад би она имала само користи од државне пропасти Србије”.
Допунски навод да је Италија “поднела готово целокупан терет и одговорност подухвата”, као и питање госпође Михајловић зашто се Италија прихватила тога спасилачког посла, а нарочито њена напомена да “то питање оставља отворено” (да ли као грешку у размишљању, или у писању, да ли неопрезно, или како друкчије), наметнули су обавезу да се пажљивије погледа шта се то, у њеној верзији, на арбанашкој обали дешавало с остацима србске војске и како се Италија односила према њима.
Госпођа Мила своју “спасилачку” причу темељи на спису “За Српску војску” (у књизи названом “документ”), насталом 1917. године у Специјалној канцеларији Министарства краљевске морнарице Италије у Милану, спису “очито намерно затуреном”, толико “важном” да му се “губи сваки траг, али и права истина о извлачењу српске војске из Албаније која никад није званично изашла на светлост дана”, спису “који баца потпуно ново историјско светло око српске голготе у Албанији током Првог светског рата, али и стварној помоћи ‘великих српских пријатеља’, Француске и Енглеске Српској војсци у њеном спасавању од потпуног уништења приликом повлачења из врлети албанске голготе”.
Овај спис, односно “документ” за који Мила каже да је “случајно откривен” (то “случајно” – ваљда из скромности јер га је “открила” она), “показује и доказује да српску војску нису спасили Енглези и Французи, што је опевано и у чувеној песми (која је и данас патриотски српски хит) ‘Креће се лађа француска’, већ Италијани и бродови Морнарице Италије, а не француске. И, да има космичке правде, а нема је, право име песме требало би да буде ‘Креће се лађа италијанска’… Истина, било је пуно француских лађа, али да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт! Кад је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део посла око извлачења Срба обавила је Италија и нико други”.
Кад је већ тако, а све у труду “да би се неправда према историјским чињеницама исправила”, госпођа Мила поручује да поменути “документ има изузетну историјску вредност и значај за Србију, као једини постојећи документ и једина архивска грађа из тог периода. За Италију, документ има огроман политички значај, јер открива да је Италија том приликом обавила хуманитарну интервенцију незапамћених размера за коју се и данас може рећи да је највећа и најсложенија у историји”.
Па каже да је “са војском евакуисана и српска влада, војни врх, парламент, интелигенција, велика количина злата и сребра и готовог новца, архиве, краљ Петар I Карађорђевић и регент Александар… Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа, читав посао је обављен уз огроман ризик од потапања бродова од немачких подморница (Сумарена)… У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника, добровољаца из Херцеговине и Боке, и краљ Никола И Петровић са породицом”.
Вероватно према италијанским изворима, госпођа Михајловић изриче и “разумну претпоставку да је у јесен 1915. године из Ниша на пут преко Албаније кренуло између 35 и 40 хиљада заробљеника”, те да је “транспорт заробљених аустроугарских војника из Валоне на Азинару трајао од 16. децембра 1915. па до 8. марта 1916. Од 16. до 30. децембра из Валоне је испловило десет лађа са укупно 21.388 заробљеника. Од 2. јануара па до 8. марта, седам лађа је на Азинару превезло још 2.618. заробљеника. Укупно нешто више од 24.000 српских заробљеника превезено је тамо за мање од два месеца”, мада на другом месту, у истој књизи, пише да је “на Азинару стигло 22.000 војника и 800 официра”.
Она још цитира и сведочење једног од тих заробљеника, др Антона Јехарта, лекара и официра, објављено 18. фебруара 1920. године у немачком листу “Marburger Zeitung”, што је спљетски “Јадран” пренео 18. марта исте године, да је “од оних 30.000 што су их укрцали у Валони, остало на животу само 5.000. Осталих 25.000 нашло је свој гроб на отоку Азинари”.
На истом месту читамо и нешто што је подалеко од оног “залога хуманости” из наслова њене књиге: “Талијански су војници покушавали да бичем и батином утјерају у заробљенике дисциплину. Злочином су сматрали, ако је неко хтио узети двије чаше воде, па су га смјеста кажњавали батином. Заповиједник и часници су то допуштали”.
На питање “зашто је овај тако важан документ заборављен, Мила Михајловић каже да је “и тада вођен медијски рат, а Италија је била жртва медијског рата! И зато је херојски гест Италије, која је спасла Србе и Србију, по мерилима Енглеза, па и Француза, морао бити заборављен, а спасавање Срба из Албаније приписано је у највећој мери Французима и Енглезима, који вероватно прстом не би мрднули да им Руски цар Николај није запретио да ће изаћи из рата, уколико не крену у спасавање Срба из Албаније”.
Верзија друга: Како је стварно било
Спис на основу кога је рађена књига госпође Миле Михајловић настао је 1917, скоро две године по описиваним догађајима, а откривен је “случајно”, пошто је, као “заборављени војни документ” био “очито намерно затурен”. Баш као да је Италијанима, уз услов да је истинит, било до “намерног затурања”, еда би се “100 година јавност бавила историјским фалсификатима”.
“Овај тако важан документ заборављен је” јер је “требало савезницима да смисле причу ко је спасао Српску војску… И зато је херојски гест Италије, која је спасла Србе и Србију, по мерилима Енглеза, па и Француза, морао бити заборављен, а спасавање Срба из Албаније приписано је у највећој мери Французима и Енглезима”, иако је “највећи део посла око извлачења Срба обавила Италија и нико други”, а онај мањи део до целог посла – нико.
Уз причицу о “намерном затурању” једнога “важног документа”, Мила подмеће, да ли из незнања, да ли злонамерно, “погрешно испевану” песму “Креће се лађа француска”. Она то чини чак и поред “знања” да је “неко очигледно хтео да сакрије да је после спасавања српске војске из Албаније… било пуно француских лађа, али да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт” – а где би друго, Мила – “та иста реорганизована војска одлучила исход Првог светског рата?!” јер су “савезници победили захваљујући Италији и Србији”. И чини тако, иако је та песма настала 1917. године и била посвећена србским ратницима који су са Солунског фонта одлазили у Бизерту, на дуг и опасан пут, пошто су многи од њих страдали у нападима немачких подморница, како би тамо залечили своје ране и вратили се у борбу.
“Време је да се Србија захвали Италији и да исправи своју неправду према овој земљи”, препоручује Мила, као да није довољно што је председник србске владе Никола Пашић, писмом од 22. фебруара 1916. године, са Крфа, као фино васпитан господин захвалио италијанској “Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије”. Баш тако, без обзира на то што је Италија иступила из војног савеза с Аустроугарском и Немачком “у тренутку кад је Аустроугарска напала Србију”, све са циљем “да остане неутрална”, мада је са “другом страном” било договорено да она, Италија, за ту “неутралност” буде “територијално награђена након рата: Далмацијом, Албанијом, Истром…”
Све то уз Милину жалопојку што “скоро ништа што јој је обећано Италија није добила”, али и у незнању да “морал који се нада награди није морал, то је неморал”. Јер, уместо да по окончању Великог рата захвали Италији на “помоћи”, Србија је “утапањем у нову државу Срба, Хрвата и Словенаца, с Италијом ушла у жесток спор око територијалног разграничења у Истри и Далмацији”, што би, по Милиној логици, значило да је Далмацију и Истру требало предати Италији, нарочито због тога што су разбијањем Југославије припале Хрватској.
Све тако, иако јој је предобро било познато да Французи и Енглези “вероватно прстом не би мрднули да им Руски цар Николај није запретио да ће изаћи из рата, уколико не крену у спасавање Срба из Албаније”.
Што се тиче садржине “оригиналног документа” госпође Миле, уочљиво је:
– Да се италијански брод на који се односи прича, појавио на арбанашкој обали тек 28. фебруара 1916. године, кад је највећи део посла око прихвата србске војске и избеглих цивилних лица био скоро окончан;
– Да се документ (ако се нечије сећање, увек несигурно – макар написано и после скоро две године – може назвати тако) бави само “обрадом” несрећних изгнаника на једном једином броду, мада запис понајвише личи на уопштену “лирскоепскодрамску” репортажу о понечему што се с изнемоглим и болесним лицима дешавало и могло дешавати и на другим бродовима, и на другим местима, пошто се у датом “документу” помињу “пуних шездесет дана”;
– Да само “најснажнији пређоше границу”, али је прва помисао италијанског састављача овога списа да се на брод, уместо болесних или рањених… довозе пирамиде лешева;
– Да на брод стижу лица “са удовима изрешетаним митраљезима, здробљени, унакажених тела чији су делови остали на бојишту”, али стигоше до приморја;
– Да на скелетима “нема ране”, што значи да су митраљески меци погађали само мишиће;
– Да су “морали свако село да заобиђу, да се држе шума и сакривају по каналима дању, а да се крећу само ноћу”, по непознатом терену, такви какви су били: “здробљени, унакажених тела”, без делова који су “остали на бојишту”, “са удовима изрешетаним”, “пирамиде лешева”;
– Да су “и по десет дана узастопно ходали, без да су имали и гутљај воде да попију, упркос томе што се, ако је температура пријатна, без воде може преживети сто сати, или четири дана; ако је хладно, може се издржати и дуже, али ако је човек изложен физичком напору, као што је то овде био случај, ово се време знатно скраћује;
– Да су “пуних шездесет дана, и дању и ноћу, нови болесници непрекидно стизали”, што значи да су пристизали до почетка априла – а како то није тачно, значи да аутор овог “документа” пише о ономе што се дешавало не само на “његовом” броду него и раније, на другим бродовима;
– Да су “тифус и колера, почели да харају њиховим редовима… убитачна паљба епидемија и зараза”, за које после пише да “није колера, него дизентерија”, а тифуса није било;
– Да их морнари “носе у купатила након што су их напојили, силом им отварајући згрчене вилице, сипајући им кроз стиснуте зубе топло млеко и коњак”, што ће рећи да су их почели товарити у бродове у истом тренутку кад су се појавили на обали;
– Да “на палуби… врви од разбацаних удова… испуњених заразним клицама”;
– Да је смртност “достигла шездесет, а на крају осамдесет процената, али не рече од чега…
Споредно је питање, а поменуте “на хиљаде пловила” јесу својеврстан “прећеризам”, због чега у једном овако “озбиљном документу” не пише у којој је лици брод био усидрен, мада би се по речима да “између других бродова све врви од живости”, да “лађице, барке, чамци, одлазе и долазе… на хиљаде пловила”, морало закључити да се ради о Валони.
Због свега тога, овај спис, такав какав је, својом садржином може површном читаоцу послужити само као “информација” да се некада, негде, нешто, са неким дешавало, али и као подстицај истом том читаоцу да се диви памћењу неке неодређене особе и њеној репортерској вештини да то “нешто”, после годину или две упамћено само у назнакама јер је већ и сам догађај заборављен, пренесе на хартију.
Хуманизам или непријатељство
Било како било, госпођа Михајловић неће да зна да су Италијани кренули у поменуту “највећу хуманитарну акцију свих времена” тек када су им то наложили Енглези и Французи. Дотле, они су се врло трудили да “помогну” србско умирање на арбанашкој обали.
Оно што је госпођи Мили остало непознато (а могло се сазнати, није то тајна), јесте “оправдање” за италијанско непријатељство према Србима, исказивано свих година током Великог рата, посебно у недељама и данима мучног повлачења србске војске и србских избеглица по арбанашком приморју:
“Италијанска влада је… ступила у преговоре с оба зараћена табора, решена да у погодном тренутку приђе једном од њих, према томе ко ће више дати и ко има веће шансе за победу. На маргини телеграма италијанског краља Виторија Емануела III о разлозима напуштања савеза са Централним силама, немачки цар Виљем II је написао ‘нитков’. Италијанска дволична политика (седење на две столице ‘без предрасуда’ у служби светог италијанског егоизма) већ тада је побудила сећање да је Ото фон Бизмарк назвао Италију ‘шакалом’ која се увек старала ‘да иде иза крупне звери поред које ће моћи да доће до парчета плена’.
Настављајући, дакле, преговоре ‘без предрасуда’ с оба зараћена табора, са Централним силама и Антантом у исто време, Италија је остала неутрална до пролећа 1915. године, пошто се у првим месецима рата није могло назрети коме ће припасти победа. Осим тога водећи италијански државници констатовали су у септембру 1914. године да је Италији потребно најмање шест месеци да би се припремила за активну улогу у рату.
Русија је у почетку рата настојала да обезбеди сарадњу Италије у сламању Аустроугарске и да би је увукла у рат, нудила јој Трст, Трентино и Валону. Италија, међутим, у то време није желела рушење Двојне монархије. ‘Наиме’, пише Херман Вендел (1884-1936, немачки политичар, публициста и историчар, почасни члан Матице србске и почасни доктор Београдског универзитета – ИП), ‘у то време Италијани су били за то да се сачува хабзбуршка држава умањена за јадранску обалу’, која је имала да припадне њима и на којој би ‘подигли заштитни зид против југословенске сеобе народа на море’, како би могли да осигурају своју превлaст на Јадрану и ‘да се свуда мешају у балканске ствари’. Али Италија није била вољна да за малу награду уђе у рат. Немачка јој је нудила Ницу, Корзику, Савоју и неке француске колоније у северној Африци.
Ипак, Италија је наставила преговоре са оба блока, уверена да ће лакше од Антанте изнудити територијалне уступке на рачун Аустроугарске, Албаније и Турске на које су се у првом реду односиле њене претензије. Своје конкретне захтеве Италија је изнела владама Антанте најпре 25. септембра 1914, потом их је проширила почетком марта 1915. године, у којима је, поред осталог, тражила Истру, јужну Хрватску, Далмацију до реке Крке и острва уз источну обалу на Јадрану. Италијанске захтеве подржавале су енглеска и француска влада. Али, до споразума није дошло, јер је Русија, из обзира према Србији и Југословенима, заузела негативан став према италијанским претензијама. У међувремену, италијанска влада склопила је споразум са Румунијом, који је требало да послужи као основа за шири савез држава са подударним политичким циљевима и који би имао задатак да “обузда балкански славизам протутежом коју би чиниле Грчка, Румунија, Албанија и Турска са нашом (италијанско-румунском) премоћи.
Италијани су се нарочито трудили да спрече стварање југословенске државе. У случају, пак, распада Аустроугарске, Италијани су радили на томе да се од централних и западних југословенских покрајина, које не би ушле у састав њихове државе, односно од ‘дела Далмације, почевши од Метковића па идући на север, са делом Босне и Славоније образује католичка провинција’ под утицајем Рима, која би служила као препрека југословенском уједињењу. Прозревши те планове, руско министар спољних послова Сергеј Дмитрјевич Сазонов се 2. марта 1915. године успротивио увлачењу Италије у рат уопште, јер су њене амбиције доводиле у питање реализацију руског плана о ‘словенској конфедерацији на Балкану”.
Дивизијски генерал Пиарон де Мондезир, француски изасланик код Србске војске, документује италијанско непријатељско расположење према Србима и двама телеграмима (шифровани прималац “Жогал” (генерал Жофр, главни командант француских армија, и генерал Галиени, Симон Жозеф, француски министар рата), послатим у Париз 20. јануара 1916. године.
Први:
“Примио пре поласка из Албаније телеграм министра (италијанске – ИП) морнарице Корзиа, да се накнадно намерава прикупљање трупа (србских – ИП) у Валони и у Санти-Каранти и да би, према томе предлогу, италијанска влада благонаклоно посматрала спуштање Срба до Санти-Каранти (да се не заустављају у Валони – ИП). Италијански министар војни отишао још даље, рекао пуковнику Фурнијеу, да сам ја захтевао ово продужење српског маршовања. (Санти-Каранти лежи 60 километара јужно од Валоне). Протестујем и код вас. После свега што сам учинио да се Срби поштеде од умора и губитака, ово је свирепа иронија. Принц Александар, кад га јуче видех, није могао уздржати своје негодовање”.
И други:
“Примио телеграм од војводе од Абруца, да генерал Бертоти (Емилио, заповедник италијанских трупа у Арбанији – ИП) настојава код италијанске владе, да српска војска иде до Санти-Каранти, и тражи моје мишљење о томе. Одговорио поново протестујући да би такав поступак био нечовечан. Потврђујем вам свој протест од 20 јануара и молим захтевати да се италијанска влада држи тачно утврђеног споразума о укрцавању у Драчу и Валони уз назначење, да само један мали део српских трупа може сувим да иде до Валоне”.
Било је то познато и министру Сазонову који је телеграмом послатим у Париз, Лондон и Рим, 13/26. јануара 1916, упозорио Енглеску и Француску на “чудно понашање Италије”, истовремено истичући да би “погибија српске армије била не само ударац нашем општем делу, него би коначно подрила наш утицај међу српским племенима”.
Истога дана, србска Влада телеграмом је известила ђенерала Петра Бојовића, начелника Штаба србске Врховне команде, да он “у споразуму с француским генералом де Мондезиром и… генералом Емилијем Бертотијем има да одлучује о свим питањима која се односе на покрет и исхрану српских трупа у Драчу и Валони. Италијанским властима је наређено да српским трупама не издају непосредне наредбе, већ да се саображавају поменутом споразуму”; учињено је тако јер се добро знало да Италијани упорно и смишљено “гаје” своје непријатељство према Србима.
Без обзира на све споразуме и наредбе, Италија се “енергично супротстављала коришћењу Валоне, чак и као транзитне луке за транспортовање Срба у Солун, под изговором да су њихови транспортни бродови ангажовани на превожењу аустроугарских заробљеника…које су Срби… довели у приморје, а ратне бродове нису хтели да дају уз објашњење да се њихове посаде не би инфицирале колером која се уопште није појавила код српске војске”.
И не само то, Мондезир је записао да је генерал Бертоти “ишао тако далеко, да је у општењу са Србима употребљавао оштар и пун претње тон. (Доцније је смењен и упућен на неку нижу службу на италијанском фронту. То је учињено једном вештом ‘combinazione’, без галаме”).
Стога, италијанске власти су тражиле да се србска војска смести између Драча и Тиране, а генерал Мондезир ће то италијанско “смештање” довести у везу са Бертотијевим страхом не од “опасности од заразе”, већ од тога како ће се они, Италијани, “заштитити од Бугара” уколико продру ка Јадрану. Што ће рећи: у одбрани од Бугара, “Италијани су рачунали на Србе”, не би ли им они помогли својом жртвом.
Мондезиров сусрет са Бертотијем показао је и да “упркос утаначених споразума између његове и Српске владе, који му нису могли бити непознати, он ствараше тешкоће односно доцнијег укрцавања у Валони 20.000 коња јахаћих и теретних, које Срби беху упутили ка Војуши, на 12 километара од вароши. Они су имали да буду смештени у нарочите логоре близу реке, док не буде време да се укрцају. Генерал Бертоти говораше како се боји сакагије и других болести које владају међу овим светом. Узалуд му објашњавах да се у логорима има извршити строго одвајање болесне и здраве марве. Видећи да је сасвим тврдоглав, одлучих, да одмах по повратку у Бриндизи известим о томе војводу од Абруца (краљевог брата од стрица за кога је месец дана раније, при првом сусрету, “осетио да ће у њему имати потпору јер је он “бар показивао сажаљења према нашим несрећним савезницима”, србским. Тада је од њега чуо да француска влада намерава да Србе најпре превезе малим лађама од Медове до Валоне, а одатле у Бизерту; ни Војвода ни Мондезир нису то решење сматрали добрим, пошто би све то трајало више месеци – ИП), па ако буде требало да одем и у Рим, на напосредну жалбу италијанској влади. Било је још времена, јер логори на Војуши неће моћи бити попуњени пре осам дана”.
“Укрцавање коња јахаћих и теретних”, како-тако, али краћи запис генерала Мондезира о првим утисцима по доласку у Валону врло су речити. Најпре, Италијани су болеснога краља Петра ставили у “карантин”, а њему, Мондезиру, један италијански мајор рекао је, већ при дочеку на пристаништу, да се до Краља не може доћи. А кад је генерал Бертоти чуо да је пријем уговорен, “учини ми се мало нерасположен”. Током “доста дугог” разговора о србској војсци, Мондезир је стекао утисак да су Бертотијеве “мисли и осећања према Србима – непријатељска”.
Истога дана, током сусрета са краљем Петром, генерал Мондезир је сазнао да су Италијани лажно изветили Краља како су Срби, током повлачења, изгубили Елбасан, те да су “јадни регрути, којима је генерал Бертоти забранио прелаз преко Војуше претећи да ће да пуца на њих, силом задржани најпре у Каваји, а затим у Фиерију, и да су у врло бедним приликама, али не дајући им никакву помоћ”.
У каквом су се стању налазили ови регрути – на које је италијански генерал Бертоти хтео “хуманитарно” да пуца ако пређу реку Војушу – сведочи и дневничка забелешка италијанског официра Ђузепа Корнија од 18. јануара 1916. године: “Не налазим речи да опишем слику толике туге, патње, коју даје гомила јада и грча; ужас и самилост, и истовремено гађење, све то обузима моју душу, кида је и леди пред овом сценом неизрециве страхоте. Неизрециво је придев који овде губи значење, упркос томе што је једини истинит, једини који, потврђујући негацију, изражава разбијање душе пред овом људском масом препуштеном смрти, нагомиланом као хрпа прљавих крпа, на отвореном, под сланом која по њима пада, на 7-8 степени испод нуле”.
О невољама ових регрута које су “Италијани зауставили најпре у Кавају, а затим код Фиериа, не дајући им никакву помоћ”, сведочио је неколико дана касније и мајор Д’Алозије, члан француске мисије, телеграмом послатим генералу Мондезиру који је одмах поручио Бертотију да ће му послати двојицу француских лекара “да процене шта треба да се учини односно неге и исхране, јер је несумњиво да је физиолошка беда регрута највећим делом последица оскудице у храни”. Мондезир је своју поруку завршио “наивном надом” да га извести шта се у свему томе може учинити. “Сутрадан, генерал Бертоти одговори… телеграмом, да је организовао и упутио у Фиери једну пошиљку намирница. Очигледно, није волео да француски лекари открију његову злу вољу, па је овај транспорт упутио одмах после примљеног телеграма. (Српска интендантура “имала је тешкоћа сваке врсте с Италијанима. покушавало се да се неке намирнице пошаљу регрутима који ће стићи у Фиери. Али, храна је стизала у Албанију сасвим полако и тешко”). Уосталом, доцније се показало, да обољења ових младића нису била заразна. Сви Срби били су већ неколико пута убризгавани против тифуса”). И додаде жалосно: ‘Ако још постоји Србија, бојим се да више неће бити Срба. Учињена је погрешка што је поведена последња одбрана младића од 17 до 19 година, узданица народа’. Најзад ми рече, да је генерал Бертоти, од његовог сина, Принца Александра… тражио свечано обећање да неће никад захтевати територију, на којој се Српска војска буде поново окупила”.
И, генерал Мондезир још једном, 2. фебруара: “Посетих Војводу од Абруца да му захвалим на свему што је учинио за Србе, и да му саопштим моје виђење с генералом Бертотием. Његово Краљевство Височанство ми рече да ће отићи у Рим да покуша уредити ствари и саветоваше ми да и ја видим министра војног, који би једини могао сломити злу вољу генералову. У ово доба италијанска штампа писаше, да италијанске трупе штите кретање Срба у Албанији… Иронија!”
“Коначно, “када је Италија под притиском Русије и њених савезница Француске и Енглеске попустила, Србима је допуштено да се без сметњи прикупљају у Валони ради превоза на Крф… Пренос главнине српске војске од 113.050 војника и старешина и око 15.000 избеглица завршен је до 23. фебруара. У области Валоне остало је 13.068 људи и 10.144 коња, који су превезени тек почетком априла, док је у Бизету упућено из Драча 9.010 војника и старешина, од којих су половина били болесници”.
Будући да је царска, краљевска и председничка преписка са средине јануара уродила плодом, 2/15. фебруара 1916. године цар Николај ИИ послао је телеграм председнику Рејмону Поенкареу:
“Сад примих вест да је Српска војска ван сваке опасности, захваљујући напорима француске владе. Драго ми је, Господине Претседниче, да вам упутим најтоплије честитање на помоћи коју је Француска племенито пружила нашим храбрим савезницима, тако свирепо настрадалим у херојској борби против заједничког непријатеља”.
Поенкаре је одговорио телеграмом од 17. фебруара:
“Наше војно Изасланство и наша морнарица који су, и поред великих тешкоћа, заједно с поморским властима енглеским и италијанским, остварили потпуно спасење Српске војске, биће врло дирнути честитањем Вашег Величанства. Француска се поноси што је могла да припомогне да се нетакнуто очува храбра војска која је тренутно подлегла бројној надмоћности, а која се уз раме ка Савезницима бори за ослобођење своје отаџбине”.
Деветог/22. фебруара 1916. године, цар Николај II изразио је захвалност за спасење српске војске и италијанском краљу Виторију Емануелу: “Крајње сам дирнут честиткама Вашега Величанства поводом заузимања Ерзерума. Користим се том приликом да захвалим за помоћ коју је Италија, заједно са Француском и Енглеском, указала у евакуацији наших херојских савезника Срба из Албаније на Крф”.
Деветнаестог фебруара/3. марта 1916. године, када су деII телеграм у коме је још једном изразио дубоку захвалност Русији за помоћ коју је указала Србији. На Крф превезена српска војска, писало је у Регентовом телеграму, “комплетирана, реорганизована и наоружана, неће одоцнити да заузме место међу својим пријатељима и савезницима у одбрани права народа на постојање и у борби за слободу своје отаџбине”.
Уз управо поменуте бројне “телеграфске захвалности”, ваља додати и раније наведену поруку Николе Пашића, 22. фебруара 1916. године упућену италијанској краљевској влади, која госпођи Мили Михајловић служи као “доказ” и “потврда да је Италија добро обавила посао
И захвалност коју исказује цар Николај и захвалност Николе Пашића спадају не само у “високу дипломатију”, већ у елементарну људску пристојност, тако да тај њихов господствен чин не треба тумачити, попут госпође Миле Михајловић, као било какав доказ или некакву потврду, још мање позитивну оцену онога што се догодило под снажним притиском, неко би рекао: недипломатским.
Но, било како било, већ при крају Великог рата, почетком августа 1918. године, у време кад су Италијани држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желели да војно и политички пренагљују, тридесетак дана пошто су се Савезници некако договорили да се крене у пробој Солунског фронта, одбили су захтев маршала Фердинанда Фоша да предузму офанзиву на свом делу фронта. (Кад је већ тако, као “узорна” бесмислица може послужити “мисао” госпође Миле Михајловић да су “савезници победили захваљујући Италији и Србији”). Иако су француски председник Жорж Клемансо и маршал Фош, у потајном договору са србском владом, наговарали Енглезе и Италијане да барем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја србске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац уз поруку да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама није дозволио пролаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски је онемогућавала намеру велике групе од око 25.000 србских добровољаца смештених по италијанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт.
Заиста, поред таквог “пријатеља” као што је пре стотинак година била Италија, Србија није морала “тражити” другог непријатеља кога, видимо, госпођа Мила Михајловић не само да на своју руку “унапређује” у пријатеља, већ и од Србије тражи да то њено “откриће” и званично призна.
Илија Петровић
