„Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њихово потпуно уништење”
Пре тридесетак година 20. века, Мате Мештровић (1930), у Сједињеним Америчким Државама познат као Mathew Mestrovic, is an American journalist and academic, Croatian lobbyst, politician and ambassador, син вајара Ивана Мештровића (1883-1962), изјавио је: “Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо, они све више хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”
Године 2002, група француских и белгијских новинара обишла је простор од Славоније до Далмације и затим написала: „Ништа се на овом свету не може мерити с интензитетом хрватске мржње према Србима”
И за покушај може се казнити
Наредни редови само су прескроман покушај да се укаже на једно давно започето, на брзину прекинуто и, не би ли се тако очувало брозовско братство и јединство, насилно одбачено научно истраживање о јасеновачком логору и хрватском геноциду над србским народом.
Кад је 1964. године формирана комисија у саставу: Вида Бродар (1925-2014), стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, Антон Погачник (1934-1974), асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета у Љубљани и др Србољуб Живановић (1933), асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду, основни задатак био јој је „да руководи откопавањем извесног броја сонди, које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница” на подручју усташког логорског комплекса Јасеновац, установљеног на целих 240 квадратних километара, за који је Артур Хефнер, немачки официр задужен за слање радне снаге у Немачку, записао 11. новембра 1942. године да би „концепт логора Јасеновац требало заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца”, те да је, „без обзира на јавну пропаганду, ово један од најстрашнијих логора који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом”). Крајњи циљ ове комисије био је да, по могућности, установи на којим се локалитетима налазе масовне гробнице и утврди „приближан број жртава сахрањених у гробницама, њихов пол, узраст, животно доба и евентуални узрок смрти, односно начин на који су жртве погубљене”.
Кључна је чињеница да су се у тој комисији нашли искључиво млади антрополози, пошто су искусни универзитетски професори из тадашњих југословенских република, мало правдајући се старошћу, а више у страху од онога што би их могло снаћи ако открију превише, избегли да се у њу укључе. Није без значаја ни податак да је цео истраживачки посао морао бити завршен у једном изузетно кратком року, будући да је наредне године требало да се започне с изградњом Спомен-обележја Јасеновац.
Истраживање у Градини
И тако, комисија се 22. јуна 1964. године нашла у Градини, на стратишту, осамљеном и претешко приступачном месту на коме је закопано преко 360.000 људи, углавном Срба, и одмах приступила послу: отворен је велик број сонди, различитих величина (најмања површине три пута четири метра), дубине до 180 сантиметара. На основу анализе посмртних остатака (мушких, женских, дечјих) нађених у највећем броју сонди (боја косе и облик длака), „може се закључити да се ради о становништву које је носилац светле компоненте”, што значи да „ту није било Јевреја ни Цигана… а велика количина нађеног материјала (у појединим сондама), показује да су жртве доведене директно до места погубљења и да нису били претходно у логору. С обзиром да су скелети лежали потрбушке, а узрок смрти су биле повреде нанесене тупим предметом… (јасно је да су) жртве убијане на ивици јаме”.
Последњег истраживачког дана у Градини (27. јуна) затрпане су све обрађене сонде, уређен терен и формулисана нека кључна запажања. Једно од најинтересантнијих јесте да увид у отваране сонде не може представити „целокупно стање ствари, јер је познато да постоји око 200 гробница на разним местима међусобно удаљеним и по пар километара. Бушотине су показале да је начин сахрањивања био различит, и да има гробова са спаљивањем, кувањем итд. Ми смо овог пута отварали сонде само тамо где су бушотине показале да има скелетног материјала, и због недостатка времена и могућности, проучавали смо само један мали део терена… Ми ни у једном случају нисмо нашли гробнице у којима су сахрањивани лешеви који су довежени, или пак гробове са сагорелим лешевима. Сви знаци говоре да су жртве чије смо скелете проучавали биле убијене ту, на лицу места, и да су одмах падале у гробницу”.
Највећи део обрађеног материјала предат је музејској збирци у Јасеновцу, а пет лобања (одабраних по необразложеним антрополошким мерилима) послато је у Завод за судску медицину Медицинског факултета у Сарајеву, највероватније због тога што је ову Комисију, у техничком смислу, предводио др Здравко Марић (1930-2006), рођен у Подравској Слатини, археолог из Земаљског музеја у Сарајеву, јер су, по Живановићевим речима, “археолози једини способни да ваљано организују теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да њима руководе”.
Истраживање у Јасеновцу
Исте јесени, од 22. до 27. септембра 1964. године, екипа у истом саставу наставила је с истраживањем у Јасеновцу, у двадесетак сонди бираних по несигурним сећањима појединих мештана, тако да је у уводном делу тада сачињеног комисијског записника могло бити назначено да је „већ на почетку рада екипа наишла на изванредне тешкоће, јер није поседовала никакву карту или скицу терена, и јер није била позната чак ни најосновнија локализација гробница… Зато смо се приликом избора места за отварање сонди руководили једино приближно постављеним ознакама-таблама, које су постављене местимично по терену логора, и које означавају поједине објекте логора и локације гробница по сећању појединих бивших логораша. Одмах смо утврдили да су извесне ознаке постављене произвољно, јер се показало да на тим местим нема никаквих налаза. Због тога смо обсервирали терен на основу изјава бивших власника земљишта… као и на основу нађених улегнућа и неправилности конфигурације земљишта бирали места за отварање сонди”.
Мимо тога, комисија није имала фотографа који би „узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би „тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта нити скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена „материјална средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско возило, није јој додељено бар једно лице које би обављало „организационе послове”, што све значи да неком невидљивом организатору тог ископавања и није био циљ да се открије истина о усташком логору у Јасеновцу.
На крају, комисија је извела и десетак закључака, од којих овде ваља истаћи да је обележавање масовних гробница обављено прилично произвољно, да многе масовне гробнице нису обележене, да испитане гробнице не могу пружити ни приближну слику о броју покопаних жртава, да су гробнице неједнаке дубине (од 33 до 180 цм), те да се углавном, пошто је нађена коса претежно смеђа и светло смеђа, а лобање су претежно брахикефалне („краткоглаве”) и мезокефалне („умереноглаве”), ради о србском живљу. (Због могућности да на основу извесних физичких особина уоче разлике између припадника појединих народносних група, антрополози су у комунистичком времену, почев од Русије па даље, били непожељна научничка врста, тако да у другом издању хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, нема ни одреднице АНТРОПОЛОГИЈА. Са тим у непосредној вези, а према казивању Србољуба Живановића, када је пре отпочињања истраживачког рада у Јасеновцу, „његова” трочлана делегација антрополога дошла код председника Српске академије наука, професора Илије Ђуричића (1898-1965), он их је дочекао питањем: „Зар вас још има, ја сам мислио да смо вас у рату истребили”.
Узме ли се све то у обзир, постаје несумњиво да југословенској (и хрватској) власти није ни било стало да се сазна истина која се налазила под земљом; о жртвама баченим у реку Саву није се могло сазнати ни толико. Од резултата до којих је требало да дође поменута комисија, није се могла ни очекивати „апсолутизована тачност о броју жртава”, али оно што се дешавало у позадини свих тих активности сведочи „о друштвеној лицемерности послератних властодржаца према геноциду над Србима, вршеном у Независној држави Хрвата, као што показују својеврсну општејугословенску аморалност пред суочењем са трагичним историјским истинама”. Резултати до којих је комисија дошла у Градини (код Јасеновца) и у Јасеновцу нису због свега тога ни могли бити тада објављени; њих је професор Живановић ставио на увид јавности пре непуних петнаест година, у књизи Антропологија и палеопатологија, Београд 2006, 133-187.
Још се нешто може учинити
Ипак, може охрабрујуће деловати констатација др Србољуба Живановића да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострадалих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отварањем гробница. Иако су прошле толике године упорног политичког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогутала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасеновачког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке земљишта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се авиоснимцима, или сателитским снимцима терена, и тако најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.
И професор Живановић, као и свако ко искрено чезне за истином о Јасеновцу, добро зна да иза таквог опсежног подухвата треба да стане србска држава. „Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве, које је усташки замајац неповратно задесио, требало је – у име сећања на невино пострадале, у име памћења последица националног и верског варварства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ живота над свим поривима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успоставља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лишава осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.
Колико је у Јасеновцу било жртава
А док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:
– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;
– Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;
– Израелски Јад-Вашем 700.000;
– Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;
– Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен председник, само др Србољуб Живановић који, иначе, већ деценијама живи и ради у Лондону ) сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он сам саопштава у интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;
– Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;
– Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500- 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;
– Занемаримо ли Милетићево (циљно) домишљање да је „дио логораша, углавном комунисти, антифашисти и симпатизери НОП-а, покушао организирати и пружити отпор у логору”, те да је “због састава логораша и кратка боравка у логору, рад партијских комитета, логорске партијске организације, економске заједнице, економа или колектива био врло отежан, а везе с вањским свијетом готово немогуће”, енциклопедијски текст из 1990. године саопштава и следеће: “Тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.
– Ако се има у виду сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је, крајем априла 1945. године, Команди у Новској предао спискове са преко милион имена јасеновачких жртава, добија на тежини Живановићев навод да је „и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1.400.000 Срба”.
Да ли би старатељство уљудило Хрвате и њину уљудбу
Још када се томе дода и Живановићев податак да је у Јасеновцу страдало око 110.000 деце до четрнаест година, те да је “Хрватска била и остала једина држава на свету, која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убијане”, постаје јасније због чега је амерички председник Франклин Делано Рузвелт (1882-1945), имајући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство. И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србија, Рузвелт је 15. марта 1943. године, у разговору са британским министром спољних послова Антонијем Идном, изјавио да „Срби и Хрвати немају ништа заједничког и да је смешно присилити два тако опречна народа да живе заједно у једној држави”.
Упознат са тиме, барем у општим цртама, потписник ових редака успео је да 30. јануара 1991. године, у једној телевизијској емисији из Новог Сада, и поред поприличног отпора њеног водитеља, изговори следеће (и касније објави у својој књизи Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде додао једно интересантно запажање господина Франклина Рузвелта, американског председника, који је на једном англоамериканском скупу из 1943. године, сазнавши за деловање Независне Државе Хрватске и за погроме учињене… над српским народом предлагао да се хрватски народ стави под стратељство, јер је то народ који није способан да делује својом главом, народ који делује ирационално. Како је онда речено, старатељство је минимум до којег један народ може бити доведен”.
Изговорено је то на основу једног опширнијег коментара објављеног 21. фебруара 1949. године, на 1. страни “Американског Србобрана” из Питсбурга:
Србобран је већ коментарисао у своме броју од 3. феб. ову тешку осуду коју је председник Рузвелт изрекао о Хрватима. Ствар је исувише озбиљна да се на њу поново не вратимо.
На једној англо-америчкој Конференцији одржаној у Вашингтону у марту 1943, на којој је дискутовано послератно уређење Европе, председник Рузвелт, по службеном записнику, који је водио човек његовог пуног поверења Хер Хопкинс, изјавио је да Хрвате треба ставити под туторство (трастишип). И то Рузвелт није изрекао узгред у једном приватном разговору уз кафу, после вечере, него као став који ће Америка заступати приликом уређивања послератне Европе…
Председник Рузвелт није ову осуду на памет изрекао. Он је био потрешен извештајима о покољима Срба у независној држави Хрватској, који по дивљаштву и свирепости прелази и најгоре нацистичке злочине. Он је свакако знао да те злочине није јавно осудио ни један од хрватских политичара, који су избегли у савезничке земље, да тобож и они помогну у ратним напорима против Осовине. Он је био упознат са дивљачким режимом који је Павелић завео у земљи, која се називала Независна Хрватска и зато је био и предложио да се после рата Хрвати ставе под такав понижавајући режим… на најнижи ступањ међу народима.
Истина, Председникова намера није остварена, али остаје факат да је такав предлог постојао, а то је најбоља илустрација шта је значила толика надувана ‘хиљадугодишња култура’, која је дошла до пуног изражаја у Павелићевој Независној Хрватској Држави. Да је нешто – не Рузвелт – него неки од савезничких државника предложио, да се Срби ставе под туторство, хрватска пропаганда заглушила би већ уши целом свету о српском дивљаштву и тиранији над културним Хрватима. Овако, постиђени до данас, још ниједан од хрватских букача и њихових листова нису смели да забележе Рузвелтову осуду, а камоли да против ње устану.
Уместо тога, они су још имали дрскости да нападају Србе за некакве измишљене покоље над Хрватима, као да ту уопште неких поређења може бити. Али на жалост и са наше стране нашла се једна група ‘партиских и политичких првака’, која је готова да пређе преко овог Рузвелтовог сведочанства и да га преда забораву.
Снабдевени овако јаким аргументима, они би на прво место требало да иду савезницима – на првом месту Американцима – да им изнесу разлоге зашто Срби не могу да иду у заједницу са Хрватима по сваку цену, јер није лако ићи у заједницу са народом, кога вођа америчке демократије сматра незрелим и неспособним да сам собом управља. Уместо тога, они се спремају на подворење Мачеку, да од њега чују услове под којима Хрвати пристају да уђу у заједницу са Србима”.
„Американски Србобран” није нам рекао ко су били “партиски и политички прваци”, али смо то сазнали у расправи о Улици Луја Адамича у Београду, вођеној јуна-јула 1998. године у београдској “Политици”, у рубрици “Међу нама”.
За почетак, од Личанина Милана Трешњића, најпре високе личности у Озни а потом и генералног конзула у Штутгарту, сазнајемо да се “Савица Косановић, у време Другог светског рата, када је као изасланик избегличке краљевске владе боравио у САД у дипломатској мисији, ставио на страну НОБ-а у Југославији”, истовремено кад и његов ујак Никола Тесла. И сазнајемо да је Тесла, “када је чуо да председник САД Франклин Рузвелт намерава да предложи свету старатељство над хрватским народом, због злочина које су чиниле усташе, одмах свог нећака Савицу Косановића послао Рузвелту да га одврати од такве намере, уверавајући га да нису сви Хрвати усташе и фашисти и да ће Хрвати у миру моћи да живе опет са својим комшијама Србима”. Трешњић каже да је “Рузвелт послушао Теслин савет” те да је “руководство нове Југославије знало да награди и Савицу Косановића, Теслиног нећака, његовог личног емисара код Рузвелта”, тиме што га је награђивало министарским улогама у “свим послератним владама ДФЈ и ФНРЈ”.
Трешњић још пише да је Сава Косановић, “тај Личанин и Србин, као и његов ујак, такође Личанин и Србин”, учинио “несамерљиву услугу” Хрватима. Није рекао, а можда је мислио, да Хрвати баш због те “услуге” својатају Николу Теслу.
Са повећим закашњењем (Политика Београд, “Међу нама”, 27. јануар 2000, 12), под насловом “Теслин опрост”, објављено је писмо сликара Милића Станковића од Мачве, а у њему и следеће:
„Милан Тешић (погрешно, треба Трешњић – ИП) пише како је Тесла успео пред саму своју смрт да убеди Рузвелта (пред конференцију у Квебеку са Черчилом) да се Хрвати не ставе, после свршетка рата, под стално старатељство УН због своје геноцидне злочестости према незаштићеним Србима. И зато је Теслина хуманост одиста била потпуно неразумљива у одвраћању Рузвелта од те намере, поготово кад се зна да су му Фотић (Константин) и Дучић (Јован) поднели документовани извештај о покољу 520 људи из фамилије Тесла у смиљанској цркви… Успут, Хрвати су надгробне споменике његових родитеља полупали, а хумке разорали (што су исто учинили и 1991!), а Тесла унапред све опрашта Хрватима, шаљући свога нећака код Рузвелта неколико пута да га спречи у намери кажњавања Хрвата као геноцидног народа пред светском јавношћу, а све у име некаквог ‘домољубља’ које Хрвати нису могли заслужити… Тесла се овде понео као већина Срба у историји: што пре заборавити непрегледне кости… насилно покошене и пре него што су избројане… Наш великан Тесла свим силама је чепркао да они не буду осуђени, иако су били починиоци великог геноцида, незапамћеног у историји народа”.
Нешто раније, док је трајао хрватски рат против Срба, новосадски Дневник подсећа 15. новембра 1991, на 9. страни, на Рузвелтово размишљање и пише да се тајна о усташком геноциду над Србима (у Павелићево време) није могла сакрити „путем дипломације”. Већ 3. јануара 1942. године амерички лист Њу кроникл објављује “Меморандумску истину Српске православне цркве” и каже за усташке злочине да је то „најужаснији запис о бестијалностима које су до сада забележене у овом рату”. Тај Крониклов чланак, као и текстови у још неким новинама, „на Западу су изазвали сензацију и згражање, дошло је до јавних протеста против усташког ратног злочина. Новине су, колико су могле, чиниле своје, крчиле пут до истине о страдањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сједињених Америчких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчије:
„Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао је енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт (1884-1962), удовицу Франклинову, за време једног приватног ручка 1947. године.
„Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни ја ни мој муж нисмо, у почетку, веровали да је то истина. Сматрали смо да је то пропаганда”, одговорила је госпођа Рузвелт.
„Да ли бисте могли објаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било је ново Манхатаново питање, а одговор госпође Рузвелт био је колико онеспокојавајући, толико и без иједне црте људскости:
„Више нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква је са нама! И то снажнија него икад. Са својом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.
Што значи да је Јосип Броз, раних послератних година, Елеонору често примао „у пријатељску посету” из захвалности за њен однос према злочинима над Србима које је хрватска усташка власт свих ратних година „практиковала” под високом заштитом Свете Столице.
А рачунајући баш са „неверовањем” којим се госпођа Елеонора похвалила, Фрањо Туђман је у свом говору на сабору Хрватске демократске заједнице (ХДЗ, духовне заједнице хрватског народа) рекао да они који у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављају, да НДХ није била само пука ‘квислиншка’ творба и ‘фашистички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и посљедица посве одређених повијесних чимбеника”.
Показало се да су “одређени повијесни чимбеници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологију зла, без обзира на то што људско искуство казује да зло добра донијети неће.
И показало се да амерички изум некакавих институција за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на „мудрости” Елеоноре Рузвелт да „било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати” јер је римокатоличка црква „са њима, и то снажнија него икад… са светском штампом”. Један од тих неверујућих, председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међународне комисије за утврђивање истине о хрватским злочинима у Јасеновцу формулише (у Политици од 12. марта 2012) као „језик мржње” и „плод злонамерне болесне мржње”, а њен прецизан податак да је 1.371 католички свештеник „чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан који нам казује да је од „око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, „а готово сви су били припадници фрањевачког реда”.
Но, тако је како је: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и којекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србије могли су се понашати како су се понашали, и говорити како су говорили, када није на време утврђен обим почињеног хрватског злочина и његова геноцидна природа.
Онако како је то 1914. године, недуго после аустроугарских злочина у Мачви (који нису прошли без ондашњих Хрвата) установио швајцарски криминалист др Рудолф Арчибалд Рајс (1876-1929).
Рајсов извештај, објављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства – Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа. На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.
То, с једне стране, а на другој, Рајсова сведочења о злочинима, подупрта прворазредном правном и историјском документацијом, нису потресла свет; „америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији”.
И сам повређен, као човек, оним што је током својих итражних радњи забележио по Мачви, др Арчибалд Рајс поручивао је Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патри ота (бавећи се неким „случајем” у Француској) саветовао да „не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то”, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао „редефинисао” и претворио у врло озбиљно упозорење србском народу: „Мислимо увек на то и говоримо увек о томе”.
Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније дозволили су да им се деси „исто то, само мало друкчије”.
И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те ирационалне хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…
…Што потписнику ових редова даје право да унеколико редефинише и Рајсово упозорење:
Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су и било колико да су свежи или стари, и увек о њима говоримо, и због себе, и због света, и због злочинаца.
И, нарочито, због свога потомства.
Илија Петровић
Магазин Видовдан
