У Чикагу је протеклог викенда одржана премијера представе “Лаки комад” по Вашем тексту, а у извођењу Српског позоришта Чикаго…Kако се осећате када знате да су Ваша дела међу свега неколико класика који су протеклих година постављани и играни пред нашом дијаспором у Америци?
-То је вероватно највећа могућа сатисфакција за једног аутора. Спознаја да ваш комад мотивише људе вођене љубављу према театру, вероватно и помало носталгијом, да месецима посвећују своје драгоцено слободно време верујући да је подухват вредан труда, у мени буди заиста дубоке и нежне емоције.
Је ли српско позориште у кризи, из ваше перспективе, дакле перспективе драмског писца?
-Да би било у кризи, позориште би морало да егзистира, чак и да памти неке скорашње боље дане. Мислим да је позориште у стању клиничке смрти и то на институционалној, али и равни садржаја и уметничке етике.
У чему се та криза највише огледа? Јел нам фали глумаца, редитеља, писаца, или можда институција које би требале да их произведу? Или институција има можда и превише?
-Институција и паразита који су у ову уметност залутали свакако има довољно да поједу и снажније позориште. Ипак, највећи проблем видим у потпуно недоређеној позицији позоришта у српском друштву. У ситуацији потпуног растакања Србије у сваком смислу, позориште је постало уметност ескапизма, ирелевантности, несвесно шта би требало да буде његов задатак и посао. Ако томе додамо да готово и да нема независних позоришних трупа, да су сва позоришта строго контролисана од стране партијских гњида, а да је афирмација магле њихов партијски задатак, изгледа ми незамисливо да позориште обавља своју основну мисију побуне против сваког облика неправде и тираније.
Театар је постао некаква сеоска приредба на коју се долази у оперетским скупим костимима, у смраду ћевапа са луком, а некадашњи уметници обигравају око државних чиновника као дворске будале за бедну цркавицу која једва може да намири месечне комуналије. Ћутање се купује за багателу, а побуна изгледа све даље.
Kолико се политичка ситуација одражава на стање у позоришту и генерално, у култури?
-Политика, ако се уопште ова кловновска тиранија може тако назвати, је владајућој антиелити дала могућност да далеко најгорем што је Србија имала у моралном и интелектуалном смислу пружи простор за лечење тешких комплекса. Халуцинација једног човека је национални програм који се провлачи кроз сваки аспект друштвеног живота, а истини се онемогућава да продре у било коју медијску сферу, па тако и у позориште. Театар је постао некаква сеоска приредба на коју се долази у оперетским скупим костимима, у смраду ћевапа са луком, а некадашњи уметници обигравају око државних чиновника као дворске будале за бедну цркавицу која једва може да намири месечне комуналије. Ћутање се купује за багателу, а побуна изгледа све даље.
Стварали сте у време труљења комунизма, дивљања национализма, ратова и економских криза, демократије коју смо наводно освојили пре тачно 21 годину, па до данашњих дана… Kолико су те турбулентне године осакатиле а колико надахнуле наше “културно стваралаштво”?
-Тешко да можемо говорити о „турбулентним годинама“; то би значило да оне представљају дисконтинуитет у „мирим и просперитетним годинама“. Ваља се помирити да је ова катастрофа непрекинута у последњих тридесет година и да је данашња кулминација само логична и неизбежна последица. Моралне, уметничке, а коначно и обичне, хуманистичке вредности су све то време гушене и потискиване простотом, алавошћу и куловским менталитетом. Сада се „културно стваралаштво“ одвија на најдаљим маргинама друштва, као некакав фар црy, где истомичљеници мењају места стваралаца и публике. Нарочито је занимљив феномен младих стваралаца, миленијалаца који наступају са позиција готово потпуне незаинтересованости за реални свет који их окружује и који, уместо да покушавају да промене, замењују виртуалним светом паралелне стварности.
Грађани ове парадржаве се више плаше слободе од ропства, радије ће бити бедне слуге лудог господара, него господари своје судбине. Јад и гађење више не могу да буду инспиративни
Kолико Вас лично инспирише а колико деморалише све ово што се дешава у Србији последњих година?
-Србија је на издисају, демографски, морално и духовно. Млади, у застрашујуће високом проценту, уопште не виде Србију као своју будућу домовину. Медијски простор је толико деформисан, а становништво толико инертно, да истина нема никакву шансу да буде перципирана. Ја сам дуго био убеђен да је мој посао да артикулишем то опште осећање у енергију побуне, верујући да постоји црта испод које људско биће не може да се спусти, да ће потпуно губљење слободе изазвати гневну реакцију већине. Показало се да нисам био у праву. Грађани ове парадржаве се више плаше слободе од ропства, радије ће бити бедне слуге лудог господара, него господари своје судбине. Јад и гађење више не могу да буду инспиративни.
Шта мислите о светском тренду прављења ТВ серија, који је у међувремену преплавио и нас? Хоће ли кад се вода повуче остати нешто вредно?
-Свакако да хоће. Kод нас је чак наступила и хиперпродукција, али, наравно, на потпуно погрешним основама одређеним политичким интересима. Овако мало тржиште какво је српско, никако не може да буде исплативо за тако велику количину програма; дакле, свесно се троши буџетски новац да би се из игре избацио једини независни оператер. Опет, позитивна страна свега овога је да је општи ниво тв стваралаштва у занатском смислу (нарочито по питању сценарија) драматично побољшан. Наравно, и овде се најбоље продаје друштвена ирелеваност, било као најјефтинија носталгија или као жанровска пасторала. У држави у којој је врх државе истовремено и врх организованог криминала помало је смешно причати о фиктивним криминалцима и фиктивним полицајцима. Ипак, тренутно је то једини виталан део наше опште уметничке производње, иако на потпуно ненормалним и неморалним основама.
“СРБИЈА ЈЕ НА ИЗДИСАЈУ, ДЕМОГРАФСKИ, ДУХОВНО И МОРАЛНО”: Небојша Ромчевић
Последњих година много сте радили са Николом Kојом, филмови, ТВ серије, па су људи почели да вас гледају као Тандем. Имате ли као Тандем неки нови пројекат на уму?
-Можда, једног дана…
Професор сте на ФДУ, извели сте на пут већ неколико генерација младих уметника, проводите време са њима…Kолико је афера са оптужбама за сексуално злостављање направила штете ФДУ и генерално, читавом систему образовања и едукације глумаца, и не само глумаца?
-Рекао бих да се заправо ради о веома позитивном помаку; то да се о овако тешким стварима јавно говори, да се препознаје њихово постојање, свакако ће позитивно утицати на будућност. Студенти су схватили да имају глас и моћ да се одбране од сваког облика насиља и уцене. То што се о насиљу није говорило, уопште не значи да га раније није било, нити ово значи да је ФДУ изузетак. ФДУ је изузетак по томе што су наши студенти проговорили, како и доликује онима који би требало да буду слободна уметничка бића и искра оптимизма у будућности.
Протеклих годину и по дана цео свет је провео у једној врсти добровољног Гулага, у страху од невидљивог непријатеља…Kолико нас је корона променила, из Вашег искуства?
-Ни свет, а ни ми појединачно, никада више нећемо бити исти. Дошло је до тако дубоких општих промена и биће потребне деценије да се сагледају све последице. Рекао бих да сви покушавамо да успоставимо себе, да се „измислимо“ испочетка, на неким новим, можда чак и здравијим основама. У целој овој трагичној збрци конзумеризам је доживао тежак ударац, а људи су, и против своје воље, прочистили свој свет од сувишних, научених потреба и окренули се неким новим, а заправо старим вредностима-једноставнијем животу, љубави према ближњима и ауторефлексији. Наравно, постоји и много мрачнија страна свега овога-депресија, стрес по питању будућности, страхови и збуњеност контрадикцијама у јавном простору. Свакако, либерални капитализам није издржао ову велику глобалну пробу; новац и моћ су се прелили у застрашујуће мали број џепова.
Је ли и колико људска слобода угрожена овим што се дешава, у ситуацији када сваки локални шериф може опасност од пандемије искористити за своје апсолутистичке пориве…?
-Сваки облик „ванредног стања“ је прилика за суспензију личних слобода која се не пропушта. Показало се да су закони пуни рупа погодних за тумачење, да су „виши интереси“ као и увек, простор за корупцију и безакоње. У крајној линији, показало се, као и увек, да држава не даје слободу, већ илузију слободе коју вам може отети у сваком тренутку. Очигледно да демократија и слобода траже редефинисање.
Ја сам у трећој групи, оних који су прележали ову болест и о којима се јако мало говори. Трајање природно стеченог имунитета је без икаквог научног, па чак и статистичког упоришта, проглашено на шест месеци. Годину дана након болести сам радио тестове и показало се да имам бољи имунитет него што бих имао да сам се вакцинисао
Чини се да се свет поделио на две групације, оне који заговарају вакцинацију и оне који траже разлоге против ње…Где сте ви у том колу?
-Ја сам у трећој групи, оних који су прележали ову болест и о којима се јако мало говори. Трајање природно стеченог имунитета је без икаквог научног, па чак и статистичког упоришта, проглашено на шест месеци. Годину дана након болести сам радио тестове и показало се да имам бољи имунитет него што бих имао да сам се вакцинисао. Занимљиво је да готово нисам имао никакве симптоме, али је лонг цовид био изузетно дуг и сложен.
Супруга Маја Вам је била сарадник приликом писања “Хотел Балкан”. Да ли је то на помолу нови брачни тандем сценариста, после Синише и Љиљане Павић?
-Због мог сукоба са режимским теријерима цела та серија је јавно убијена на РТС-у (премонтирана у једночасовне епизоде и приказивана од 01.30 ноћу). Потом је отказан и рад на наставку серије. И када није бивала званично кредитирана у ономе што сам писао, Маја је увек била мој први сарадник. Kао глумица је, због тога што је са мном у браку, персона нон грата на листама дворских продукција. Из тога је произашла и најповољнија могућа последица-окренула се свом другом таленту (а има их сијасет) -писању.
Откријте нам на чему тренутно радите, шта се кува у кујни Небојше Ромчевића?
-Од „Хотела Балкан“ сам закључио да ми је неприхватљиво да радим у Србији, јер свака делатност подразумева трули морални компромис са псеудодржавом. Окренуо сам се иностранству и сада радим на две серије и једном филму. Лепо је дисати пуним плућима, макар морално…
Пише: Antonije Kovačević, Сербиан Тимес
