Савремена теологија, под снажним утицајем западног универзалистичког и глобалистичког дискурса, све чешће покушава да редефинише улогу и место помесних православних цркава. У том процесу поједини „модерни теолози“ настоје да релативизују историјску улогу цркве у очувању и обликовању идентитета православних народа. Овај тренд није само академско питање, већ стратешко померање унутар целокупног духовног и културног простора: ако православље изгуби своју помесну димензију, оно ризикује да постане безлични инструмент глобалне културе која поништава разлике и историјске тековине.
Од самог настанка, цркве су се формирале као конкретне заједнице, укорењене у одређени простор, језик и културу. Помесна црква није пуки административни ентитет, већ литургијска и културна целина која је утицала не само на духовни живот, већ и на обликовање нација. Српска православна црква, као и друге православне заједнице, била је чувар језика, писма, предања, права и културе народа у најтежим историјским тренуцима.
Игнорисање те улоге представља не само академску погрешку, већ и опасно одрицање од историјског искуства. Управо је кроз помесне цркве народ очувао свој идентитет и у доба без државе. Сужавање православља на апстрактни, „глобални“ концепт хришћанства у западном стилу значило би одрицање од саме суштине православног предања.
Сукоб између исихаста и Варлама Калабријског у XИВ веку представља кључну историјску аналогију. Варлам, образован на Западу и прожет схоластичком мишљу, нападао је православну духовност као „племенску“, ирационалну и непросвећену. Исихасти, предвођени Светим Григоријем Палатом, бранили су предање Цркве и непосредно искуство Божије благодати. Тај спор није био само теолошки, већ и културно-идентитетски: на страни Варлама био је дух универзалистичке Европе, а на страни Паламе предање источног хришћанства које је чувало аутентичност народа и цркве.
И данас модерни теолози, својим презиром према „племенском православљу“, настављају ту варламовску линију. Они сматрају да националне цркве треба редуковати на локалне филијале једног глобалног хришћанства. Такав приступ негира улогу коју су цркве имале у одбрани народа и културе, од Косовског завета, преко отпора турском ропству, до очувања идентитета у време комунизма.
Западни медији и домаћи секуларисти воде кампању у којој се папско и уопште западно хришћанство представљају као симбол „глобалног добра“, док се СПЦ и друге православне цркве представљају као „племенске“ и „ретроградне“. Суштина тог дискурса је у томе да се православље мора „модернизовати“, што значи ускладити са западним глобалистичким идеалом у коме нације и културе губе своје специфичности.
Модерни теолози који прихватају такав наратив, свесно или несвесно, раде против историјске мисије православних цркава. Они уместо да бране литургијску и културну целину народа, прихватају улогу интерпретатора глобалистичких идеала љубави и толеранције, лишених реалног историјског и идентитетског садржаја.
Теолошки гледано, овакав став представља облик прелести: одрицање од предања у име лажног „вишег добра“. Јер, ако се одбаци историјско искуство Цркве, одбацује се и сам начин на који је Дух Свети делао кроз историју народа. Психолошки гледано, овде је често реч о комплексу ниже вредности: поједини интелектуалци и теолози, фасцинирани западним моделима, стиде се сопственог народа и његове цркве, па зато траже универзалне обрасце који ће их „ослободити локалности“. У стварности, то је бекство од сопственог идентитета.
Православље је одувек било саборно и универзално, али никада није било безлично. Универзалност се у њему пројављује управо кроз помесност: свети народи и њихове цркве били су пут кроз који је Христос обогаћивао човечанство. Модерни теолози који, следећи западни глобализам, одбацују историјске тековине помесних цркава, не раде за обједињавање, већ за разарање духовног ткива народа. Историја исихаста и Варлама упозорава нас да сваки покушај потискивања православне аутентичности у име „универзалног разума“ завршава губитком живог искуства вере.
Зато, критика модерних теолога није пука одбрана национализма, већ одбрана аутентичне духовности, историје и културе без којих православни народи не могу опстати нити се развијати. Само верност предању, проживљеном у помесним црквама, чува православље од разарајућег утицаја анционалног глобалистичког хришћанства Запада.
