Зовем се Миленко Рауш, од оца Стеве и мајке Алексије. Рођен сам 1973. године у селу Пакленица код Окучана у Западној Славонији. Родитељи су ми радили на жељезници. У Пакленици смо имали кућу и три јутра земље. Моја сестра Милена, три године старија од мене, по завршетку средње економске школе у Бања Луци, удала се, прије рата, за Хрвата из Окучана. Ја сам учио машинбраварски занат у Новској и завршио га у јуну 1991. године. Тада је већ почео рат. У августу те године моја сестра Милена и њен муж напуштају Окучане и одлазе у Дуго Село гдје и данас живе. У септембру исте године отац као резервиста одлази у рат. Иза њега и мајка добровољно ступа у санитет. У фебруару 1992. године одлазим на редовно служење војног рока. Обуку пролазим у Залужанима. Још је била ЈНА. Са Миленом све до априла 1995. године нисмо имали никакав контакт. Били смо на супротним странама. Она у Хрватској, родитељи и ја у Крајини. Успоставили смо контакт телефоном у вријеме када је отворен аутопут. Дознали смо да је Милена у току рата родила двије дјевојчице. Договорили смо се да се за први мај сретнемо на аутопуту.
Имао сам дјевојку. Звала се Весна. Имала је седамнаест година и живјела са родитељима у Бања Луци гдје је ишла у школу. Уочи првог маја дошла је у Пакленицу да се упозна са мојим родитељима и сестром Миленом.
Тако је 24. маја 1997. године у Београду у просторијама “Веритаса” причао Миленко. Дошао је тада из Прњавора, гдје сада живи са оцем, да погледа протоколе о погинулим Србима у Западној Славонији у мају 1995. године.
До очекиваног сусрета са сестром Миленом и још невиђеним сестричинама није ни дошло тога првог маја. Аутопутом тога дана, умјесто сестре и дјевојчица, дошли су тенкови. У рано јутро првог маја 1995. године хрватска војска и полиција започеле су тзв. “војно-редарствену акцију” на Западну Славонију, зону под заштитом УН-а. Листајући протоколе у којима се налазе и фотографије погинулих Срба. Миленко наставља причу:
– Ујутро у шест сати почео је напад на моје село. Отац и ја били смо на линијама одбране нашег села, на различитим положајима. Мајка и Весна су остале у селу. Артиљерија је тукла наше линије одбране а само село је тучено зољама и снајперима из правца Воћарице.
Прије него што је почео артиљеријски напад усташе су нам зашле за леђа и пресјекле главну комуникацију Пакленица – Рајић. У селу у окружењу остало нас је око стотинак, а од тога четрдесетак цивила – дјеце, стараца и жена. Око 10 сати усташе су кренуле у пјешадијски напад. Наше линије одбране су попустиле. Сабијали су нас према средини села. Још се једино држала моја група, нас дванаест, на брду Кремендук изнад села. Око подне мој друг Зоран Дукић и ја силазимо у село у извиђање. Привлачимо се до моје куће. Усташе су већ у селу. Један усташа нас је примијетио и од страха му је из руке испала пушка. Зоран и ја користимо збуњеност и страх тога усташе и бјежимо натраг на наш положај. Око 13 сати и моја група се повлачи са Кремендука. Повлачимо се кроз шуму. Изнад Воћарице у шуми састајемо се са цивилима и војницима из нашег села који су, такође, побјегли пред усташама. Ту ми је и отац. Не видим мајку и Весну. Рекоше ми да су оне већ напустиле Пакленицу. Сви заједно крећемо према Рајићу, рачунајући да се он још држи. Киша нам омогућава да се пробијемо кроз шуму. Но, када смо из Рајића чули шенлучење усташа, закључисмо да је и он пао. Остајемо цијелу ноћ у шуми, сви на окупу. Ујутро, другог маја, крећемо према Окучанима. И даље идемо шумом. Једна жена је носила транзистор и кад смо чули да се јавља “радио постаја Окучани”, било нам је јасно да су и они у усташким рукама.
Окрећемо на сјевер. Тумарамо по шуми неколико дана. Долазимо до села Цаге. Налетимо на једну усташку патролу. Попушкарамо се. Нисмо имали губитака. Дванаест наших бораца издваја се и напушта групу. Никог из те групе до данас нисам видио. Прича се да су сви изгинули. Враћамо се до села Бодеграја у којем је била база цивилне полиције Унпрофора. Био је 4. мај. Четврти дан како ништа не једемо. Пијемо само воду. Дјеца и старци на измаку снага. Пада договор да цивили уђу у Бодеграј и покушају у бази Уједињених нација да нађу храну и заштиту. Остаје нас четрдесет двоје, углавном војноспособних. Одлучујемо да кренемо према Сави и да покушамо да се пребацимо у Републику Српску. Цивили у Бодеграј, остали правац ријека. На аутопуту тенкови. Чекамо ноћ. У цик зоре успјевамо прећи и аутопут. Застајемо на пољани Мокро поље. Ту ухватимо једно прасе, закољемо га, заложимо ватру и печемо. Једемо полуживо.
Са мном је и отац. У групи су четири пара очева и синова. Стижемо до канала Струг. Изгубили смо оријентацију и ту остајемо још два дана. Влада глад. Очеви синовима пеку пужеве на пламену упаљача. Мени мој отац припрема коприве. Трљањем се неутралишу оне жаоке што пале и онда се жваћу. На Ђурђевдан крећемо даље, низводно према Градишци. Још једна ноћ на Стругу. Седмог маја избијамо на Саву. Ријека широка, а вода висока. Пет-шест наших другова на челу са Стевом Љиљком препливава ријеку. Као ослонац су им послужили пластични канистери. Убрзо са друге обале стижу чамци по нас. По пет на један. Око 15 сати били смо на другој обали Саве, у Републици Српској. Чекају нас Пакленичани који су раније успјели да пређу на десну обалу. Међу њима не видим ни мајку ни Весну. Питам гдје су њих двије. Рекоше ми да су обје погинуле првог маја у Пакленици. Схватио сам да је и отац знао за њихово страдање, али ми о томе није говорио. Ваљда да ме заштити. Присјеле су ми и коприве и новостечена слобода.
Миленко је на тренутак престао да прича. Гледао је у једну мутну фотографију из протокола под бројем 34. Приказивала је женски леш. Јасно су се уочавали само дуги прсти на лијевој руци и нокти премазани ружичастим лаком.
– То је Весна – каже Миленко и не скривајући сузе, дрхтавим гласом настави да прича:
– У подруму једне куће у Пакленици били су смјештени рањеници. Са њима су били моја мајка и моја дјевојка и још пет-шест жена. Кућу изнад подрума усташе су запалиле. Весна се потужила да је гуши дим, па ју је Алексија повела из подрума да удахне свјежег ваздуха. Алексија је ишла прва, а Весна одмах иза ње. Кад је мајка отворила врата, погођена је, вјероватно зољом, пошто је ту гдје је погођена и спржена. Рекли су ми да јој је остала неспржена само једна рука. Весну су по ногама закачили гелери исте зоље. Онако рањену, жене из подрума су је увукле назад међу рањенике. Много је крварила и након два сата умрла.
Жене и рањеници из тог подрума, под окриљем ноћи, прешли су преко пута у други подрум. Пошто је падала киша, остали су им трагови на асфалту па су их усташе пронашли.
Цивиле су одвели у логор а рањенике у затвор. Спржено тијело моје мајке остало је на улазу у подрум, а Веснино у подруму. Још не знам шта је са мајчиним посмртним остацима, а из овог хрватског протокола дознајем да је Веснино тијело покопано у Доњем Рајићу, као неидентификовано.
Миленко је поново застао. Руком је са фотографије обрисао сузу, па додао:
– Весна је била јединица. Њени родитељи живе у Бања Луци. Са њима сам задржао добре односе. Нисам спреман да им покажем фотографију мртве кћери. Не знам како би реаговали. Морам их прво припремити.
Још је Миленко испричао како је Пакленица била чисто српско село у којем сада више нема Срба. Онога првог маја у Пакленици су, поред Алексије и Весне, погинули: Михајло Теодорчевић, Бошко Милиновић, Вукоја Божичић, Петар и Деса Вуковић, Пантелија и Вера Ковачић, Недељко Ногић, Јован Прибичевић те Миле и Ранко Павковић.
Миленко још није видио сестру Милену и сестричине и неизвјесно је када ће. Али је извјесно да бака Алексија никад неће видјети своје унучице.
Пакленица и пакао имају исти коријен. Не знам да ли је старији пакао или Пакленица, али знам да су Срби из Пакленице прошли свој пакао у мају 1995. године. Зна то још боље Миленко Рауш, који тога дана изгуби и мајку и дјевојку и завичај.
Извор: Веритас