Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.
Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине.
Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: „Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом”…
Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори, већ и светли. Онај који је појмио духовну снагу своје отаџбине и проучио путеве и судбину свога народа кроз историју, морао је да уочи и установи границе и опасности националне душе. Сме ли он да ћути о њима? И да ли је допуштено да се од њега тражи ћутање позивајући се на то да његова критика „осујећује самоосећање народа” и сугерише му „неповерење у властите снаге”?
Постоји критика и критика. Постоји иронична, злобна, неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи. Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и онда када је гневна; то је стваралачка критика, тако критикују одани пријатељи; таква критика ништа не може да „осујети”, а оно што она „сугерише” јесте мужевност и воља за превладавањем својих слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега већ пребивајући у њему, пребивајући у сливености и поистовећивању с њим, говорећи о „нама” за „нас” из чврстог и јединственог националног „ми”…
Из књиге „Пут духовне обнове”
