Прича о људској величини -Душко Трифуновић
Бреговић и Бебек су тог дана у студију у Лондону снимали “Пристао сам бићу све што хоће” и “Шта би дао да си на мом мјесту?”. Текстови су били преведени и на енглески језик.
Прилази им продуцентA и пита:”Ко вам пише тако добре текстове?” Они кажу: “Неки чика Душко. Један наш пјесник. Е, да је он овде, пола Лондона било би његово,” каже продуцент. Али, чика Душко Трифуновић никад није живео у Лондону и никада се није обогатио од својих стихова.
То је онај исти Душко Трифуновић који је прву песму написао са 22 године , а са 24 издао прву збирку. Син Петре и Васа Трифуновица из Сијековца – села надомак Босанског Брода, учио је браварски занат, завршио је шумарску школу, и до 1955. године радио као бравар у фабрици вагона у Босанском Броду. Тек, кад су му песме објављене уписао је студије књижевности.
То је онај исти Душко Трифуновић за кога вероватно и не знамо док слушамо: Главо луда, Мало појачај радио, Ријека суза и на њој лада, Да ми није ове моје туге, Љубомора, Срце је чудна звијерка, Главни јунак једне књиге, Блуз за моју бившу драгу, Пристао сам, бићу све што хоће, Милиција тренира строгоћу, Има нека тајна веза и Шта би дао да си на мом мјесту…
А да ли сте знали да је песма „Има нека тајна веза“, уствари прича о затворском чувару који је годинама чувао домце делећи са њима одаје са решеткама, а да су стихови „Шта би дао да си на мом мјесту“ инспирисани Бебеком.
“Једном смо сједили у Парк кафани и ја видим Жељка Бебека како иде. Жељко је сјајан умјетник, урадио је то што је урадио, али је штос у томе што је он био мршав, па неке танке ногице, а глава му огромна, зато што му је фризура у то доба била натапирана. И ја знам да га не воле, говоре – ма шта се он прави важан. Али кад је он ушао у кафану, одједном је било неко озарење и ја схватим – њега мрзе, али му се диве. Отишао сам кући и то написао.
То је онај исти Душан Трифуновић који је из Сарајева, града где су сви знали за то име, стигао као избеглица у Нови Сад. Горд, поносан, стасит. Није тражио ништа. Усамљеник који је подигнутог чела шетао Дунавском улицом у Новом Саду.
“Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно време спавао у возу. Нисам имао где друго. Као избеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече седнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору.
Тамо кад стигнем купим комад хлеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у “Прометејеву” књижару, где сам се најчешће грејао и где сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: “Где си био?” Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео. Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бедне приче како немам где спавати, где се окупати и где држати торбу.
Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио “Бранкову награду” у Новом Саду и ја сам ту обележен као песник,”причао је песник у свом посљедњем интервјуу на РТС-у.
То је онај исти Душан Трифуновић који је за Даворина Поповића и Индексе написао најлепше љубавно признање Ти си ми била у свему нај, нај, нај, а песмом Пристао сам биће све што хоће, оставио нам свој тестамент.
“Заблуде сам, ево, престао да бројим,
немам коме да се вратим кући, немам коме,
памтите ме по пјесмама мојим,
памтите ме по пјесмама мојим.”
То је онај исти Душан Трифуновић чија је један од порука била и “Ја одлазим, хвала вам лепо. Ви се снађите, ако можете”, а посвета у књизи коју је поклонио пријатељу :”Ако ти јаве, умро сам, не веруј. То не умем.”
Према сопственој жељи сахрањен је у Сремским Карловцима, на Церетском гробљу, 30. јануара 2006.⏬
До смрти је живео од више него скромних примања, али најбољи песник је мртав песник. Тада су га се сетили сви који су окретали главе док је онако погурен пролазио њиховим улицама. Да је жив ни данас им не би замерио. Улице и служе да се њима пролази. Важно је да је он застао и остао у многим добрим песмама.Треба само мало појачати радио.
Прича о људској величини -Душко Трифуновић
Бреговић и Бебек су тог дана у студију у Лондону снимали “Пристао сам бићу све што хоће” и “Шта би дао да си на мом мјесту?”. Текстови су били преведени и на енглески језик. ⏬ pic.twitter.com/H54x5SYWd1
— Ерато (@IvanaErato) May 31, 2024
